Данас се опомињемо Јуде. Данас је творевина издала Творца, данас је човек издао Бога, мучки, покварено - пољупцем у образ. Издао Га је за шаку сребрњака, да утоли своју похлепу.
Да ли је могло бити другачије? И шта би се десило да те страшне ноћи Јуда није пољубио Христа у образ и речима "здраво, учитељу" предао Цара и Бога жидовима да Га разапну?
Колико је језив овај догађај, да и после 20 векова од те ноћи у Гетсиманији, Јуда је остао упамћен као издајник, док су његови другови, његова браћа - постали наши молитвеници пред Господом.
А Он је, у пуној љубави према свима, чак и према Своме крвнику, био спреман да му опрости и у речима "зар ћеш пољупцем издати Сина Човечијег" чује се туга, али и жеља да се опрости. Желео је Господ, тим речима, не да укори, већ да уразуми Јуду, имао је шансу, и само да се окренуо стражи и рекао да не зна Ко је, историја би, вероватно, имала другачији ток.
Међутим, онако како је Исус био спреман да му опрости, тако је Јуда одбио да се покаје, чак и онда када је схватио шта је урадио, па и да се покајао, његова гордост га је спречавала да замоли опроштај.
Немоћан да се истински покаје, и да затражи опроштај, упао је у очајање а из очајања је упао у највећи могући грех - узео је конопац и обесио се, међутим ни природа га није прихватила, па се сурвао с дрвета просуте утробе коју су, вероватно, пси појели, јер нико није хтео да га сахрани.
Тако је Јуда, потенцијални светитељ, постао синоним пакости и зла, а Христос, после свих понижења и срамотне смрти, подиже се у небеса као суверен све васељене и свега створеног, Цар свих и свега.
Мада се данас, после толико векова, згражавамо Јуде и његовог непочинства, нажалост - ни ми нисмо ништа бољи од њега, издавајући Христа за много мању цену од тридесет сребрњака, ми, опет и опет, забијамо по ексер у Његове руке и ноге, стављајући по трн у Његову круну.