Национални интерес 🇷🇸
02.04.202518:38
Sociolog Vladimir Vuletić izjavio je danas da bi u rešavanju trenutne situacije na fakultetima centralnu ulogu morale da imaju uprave fakulteta i univerziteta koje se, kako je ocenio, nažalost kriju iza studenata blokadera predstavljajući njih kao faktor koji bi trebalo da pruži konačnu ocenu i rešenje.
"I profesori su pod određenom vrstom viktimizacije. Naš dekan sada hoće preko nekih komisija da nas uključi da mi raspravljamo o tome da li treba pisati ministarstvima za plate. On je samostalno sa dekanskim kolegijumom doneo preporuku da se nastava obustavlja, tada nas nije pitao da li smo za to, a sada ne bi da jedini bude odgovoran nego da i mi svi učestvujemo", naveo je Vuletić.
Izvor: Politika
"I profesori su pod određenom vrstom viktimizacije. Naš dekan sada hoće preko nekih komisija da nas uključi da mi raspravljamo o tome da li treba pisati ministarstvima za plate. On je samostalno sa dekanskim kolegijumom doneo preporuku da se nastava obustavlja, tada nas nije pitao da li smo za to, a sada ne bi da jedini bude odgovoran nego da i mi svi učestvujemo", naveo je Vuletić.
Izvor: Politika
17.03.202519:14
Изневерена нада!
Студентски протести у Београду окупили су више од 300.000 људи, величанствену масу која је, са снажним еланом, веровала у промене. Месецима смо градили енергију, из дана у дан уливајући једни другима наду да ће овај пут бити другачије. Четири месеца ишчекивања, организовања, снажења духа – све је водило ка том једном тренутку, ка тренутку када ће наша воља постати стварност. Али, када је све било речено и учињено, ништа се није догодило.
Гледао сам како младићи и девојке пешаче кроз град, у зноју лица свога, верујући да корачају ка бољој будућности. Свако од нас је сањао исти сан, сан који, на крају, није постао јава. Био је то ударац који смо тешко поднели – не зато што нисмо били спремни да се боримо, већ зато што је реалност била јача од наших очекивања.
Ако је овај протест нешто показао, то је да снага младости није довољна без јасне политичке артикулације и структуре. Енергија без правца остаје само тренутни излив незадовољства. Ко верује да је могуће остварити промене без политичке алтернативе, нека крене својим путем. Али ја знам – промена се не дешава само хуморескама на паролама и преједањем домаћих ђаконија, већ јасном политичком стратегијом.
Студентски протести у Београду окупили су више од 300.000 људи, величанствену масу која је, са снажним еланом, веровала у промене. Месецима смо градили енергију, из дана у дан уливајући једни другима наду да ће овај пут бити другачије. Четири месеца ишчекивања, организовања, снажења духа – све је водило ка том једном тренутку, ка тренутку када ће наша воља постати стварност. Али, када је све било речено и учињено, ништа се није догодило.
Гледао сам како младићи и девојке пешаче кроз град, у зноју лица свога, верујући да корачају ка бољој будућности. Свако од нас је сањао исти сан, сан који, на крају, није постао јава. Био је то ударац који смо тешко поднели – не зато што нисмо били спремни да се боримо, већ зато што је реалност била јача од наших очекивања.
Ако је овај протест нешто показао, то је да снага младости није довољна без јасне политичке артикулације и структуре. Енергија без правца остаје само тренутни излив незадовољства. Ко верује да је могуће остварити промене без политичке алтернативе, нека крене својим путем. Али ја знам – промена се не дешава само хуморескама на паролама и преједањем домаћих ђаконија, већ јасном политичком стратегијом.
22.02.202518:38
Југословенство и студентски протести: Пут ка новом поразу
Док се Србија суочава са унутрашњим проблемима, попут корупције и урушавања институција, студентски протести би могли да представљају прекретницу у борби за здравије друштво. Али, уместо да остану фокусирани на српске националне и државне интересе, они се све више представљају као нешто што превазилази границе Србије, као покрет „целог Балкана“. У тој реторици не говори се експлицитно о „духу Сарајева“, али све тежи ка томе – и то је катастрофа.
Овај сценарио смо већ гледали. Уместо јасно дефинисане борбе за српске интересе, студентски покрети се често претварају у полигон за наднационалне, глобалистичке или регионалистичке пројекте, у којима Србија губи сопствени глас. Протести који почињу као легитимна борба против домаћих неправди завршавају као платформа за „заједништво Балкана“, што је, историјски гледано, увек значило слабљење српске позиције.
Док се у медијима и јавности пласира прича о „јединству региона“, поставља се питање – коме то заиста користи? Зар нисмо већ платили цену југословенског експеримента? Док други народи Балкана јачају своје државе и инсистирају на сопственим интересима, Србима се поново нуди стара прича о „заједничкој борби“. Али, као и увек, та борба нема једнаке улоге – Србија је та која се одриче свог идентитета, своје политичке снаге и суверенитета, све у име нејасног „вишег циља“.
Оваква реторика о студентским протестима није спонтана. Она долази из истих кругова који деценијама раде на томе да Србија буде слаб субјекат међународне политике, да остане држава без јасне националне стратегије, да њене младе генерације не размишљају о сопственој будућности, већ о „будућности региона“. Зато није случајно што се у медијима све више потенцира овај „нови дух Сарајева“ – не нужно као експлицитан концепт, али као потмуло присутна идеја да Србија треба да се утопи у нешто шире, нешто што није њено.
Историја нас учи шта следи након оваквих процеса – Србија губи, други добијају. Ако се протести претворе у још један инструмент „југословенства без Југославије“, исход ће бити исти као и у свим претходним покушајима – Срби ће поново остати изиграни. Зато је крајње време да се младима укаже на ове механизме и да се протестима врати оно што је њихова суштина – борба за српску државу, њену правну и институционалну снагу, а не за нејасне, увек српској штети склоне „регионалне вредности“.
https://t.me/nacionalniinteres
Док се Србија суочава са унутрашњим проблемима, попут корупције и урушавања институција, студентски протести би могли да представљају прекретницу у борби за здравије друштво. Али, уместо да остану фокусирани на српске националне и државне интересе, они се све више представљају као нешто што превазилази границе Србије, као покрет „целог Балкана“. У тој реторици не говори се експлицитно о „духу Сарајева“, али све тежи ка томе – и то је катастрофа.
Овај сценарио смо већ гледали. Уместо јасно дефинисане борбе за српске интересе, студентски покрети се често претварају у полигон за наднационалне, глобалистичке или регионалистичке пројекте, у којима Србија губи сопствени глас. Протести који почињу као легитимна борба против домаћих неправди завршавају као платформа за „заједништво Балкана“, што је, историјски гледано, увек значило слабљење српске позиције.
Док се у медијима и јавности пласира прича о „јединству региона“, поставља се питање – коме то заиста користи? Зар нисмо већ платили цену југословенског експеримента? Док други народи Балкана јачају своје државе и инсистирају на сопственим интересима, Србима се поново нуди стара прича о „заједничкој борби“. Али, као и увек, та борба нема једнаке улоге – Србија је та која се одриче свог идентитета, своје политичке снаге и суверенитета, све у име нејасног „вишег циља“.
Оваква реторика о студентским протестима није спонтана. Она долази из истих кругова који деценијама раде на томе да Србија буде слаб субјекат међународне политике, да остане држава без јасне националне стратегије, да њене младе генерације не размишљају о сопственој будућности, већ о „будућности региона“. Зато није случајно што се у медијима све више потенцира овај „нови дух Сарајева“ – не нужно као експлицитан концепт, али као потмуло присутна идеја да Србија треба да се утопи у нешто шире, нешто што није њено.
Историја нас учи шта следи након оваквих процеса – Србија губи, други добијају. Ако се протести претворе у још један инструмент „југословенства без Југославије“, исход ће бити исти као и у свим претходним покушајима – Срби ће поново остати изиграни. Зато је крајње време да се младима укаже на ове механизме и да се протестима врати оно што је њихова суштина – борба за српску државу, њену правну и институционалну снагу, а не за нејасне, увек српској штети склоне „регионалне вредности“.
https://t.me/nacionalniinteres
Repost qilingan:
Милош Ковић (званичан канал)
14.02.202511:31
Izdao si Kosovo, Radoše - Lični stavovi - Dnevni list Danas
https://www.danas.rs/dijalog/licni-stavovi/izdao-si-kosovo-radose/
https://www.danas.rs/dijalog/licni-stavovi/izdao-si-kosovo-radose/
02.04.202507:26
Професор Владан Петров можда данас није најомиљенији правник, али је несумњиво личност чији ће ставови остати упамћени. У времену јавног линча, када је најлакше бити поданик – било власти, било друштвеног популизма – он остаје доследан принципима правне државе, без обзира на последице.
Петров не нуди удобност конформизма, већ истину, ма колико била непријатна. Његова доследност у заштити супремације домаћег законодавства над правом ЕУ већ је доводила у питање интересе владајућих структура, као што сада упозорава на нову опасност – анархију, која урушава институционални поредак без обзира на то ко је на власти.
За професора Петрова, Србија и истина су изнад свих компромиса. Његов глас остаје подсећање да право није питање тренутне политике, већ принципа који опстају вековима и који ће опстсти без обзира на све.
Петров не нуди удобност конформизма, већ истину, ма колико била непријатна. Његова доследност у заштити супремације домаћег законодавства над правом ЕУ већ је доводила у питање интересе владајућих структура, као што сада упозорава на нову опасност – анархију, која урушава институционални поредак без обзира на то ко је на власти.
За професора Петрова, Србија и истина су изнад свих компромиса. Његов глас остаје подсећање да право није питање тренутне политике, већ принципа који опстају вековима и који ће опстсти без обзира на све.
Repost qilingan:
Дарко Ристов Ђого Дарко Ристович Джого
14.03.202519:00
Читав дан ми звони телефон. Зову пријатељи од Москве до Ванкувера.
- Како је тамо код вас?
Код нас као код нас. Више се овај народ брине за Београд него за себе.
Слушао сам Србе да псују богохулно, љуто, сочно, али никад Србина из Српске да опсује Србију. Она је за нас Светиња.
Брину се људи. Не говорим о политичком јазу, о друштвеном јазу. Говорим о том тешком осјећају у ваздуху, осјећају набијеном најавом насиља.
Оно не смије да се деси. Просто: ко год сутра (или ма када) прибјегне ударцу, каменици, палици - исписао се из Српства. И баш ме брига како ће неко тумачити ову поруку (а тумачиће је увијек одрично онај ко рачуна да силом може нешто постићи). "Наша је сила планинска ријека", каже Шантић, али то је сила Христа, сила Истине и Живота. Ко не схвата да је свако насиље сутра пут у амбис, слијеп је и боље да остане кући (са ма које стране био).
Шта год и ма гдје били, Срби, прије него што ма шта урадите, реците не једном већ 40 пута: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног и спаси народ српски!
Да тако иначе чинимо, гдје би нам крај био...
- Како је тамо код вас?
Код нас као код нас. Више се овај народ брине за Београд него за себе.
Слушао сам Србе да псују богохулно, љуто, сочно, али никад Србина из Српске да опсује Србију. Она је за нас Светиња.
Брину се људи. Не говорим о политичком јазу, о друштвеном јазу. Говорим о том тешком осјећају у ваздуху, осјећају набијеном најавом насиља.
Оно не смије да се деси. Просто: ко год сутра (или ма када) прибјегне ударцу, каменици, палици - исписао се из Српства. И баш ме брига како ће неко тумачити ову поруку (а тумачиће је увијек одрично онај ко рачуна да силом може нешто постићи). "Наша је сила планинска ријека", каже Шантић, али то је сила Христа, сила Истине и Живота. Ко не схвата да је свако насиље сутра пут у амбис, слијеп је и боље да остане кући (са ма које стране био).
Шта год и ма гдје били, Срби, прије него што ма шта урадите, реците не једном већ 40 пута: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног и спаси народ српски!
Да тако иначе чинимо, гдје би нам крај био...
19.02.202516:20
Јавне личности из сфере културе, попут пријатеља из прогласа, поново су у првим редовима политичког активизма, настојећи да студентске протесте искористе као платформу за своје идеје. Ово није нов феномен – исти културни кругови су 1997. године подржавали Мила Ђукановића, иако је његова политика довела до дискриминације Срба у Црној Гори, отуђења имовине СПЦ и потискивања ћирилице. Та подршка никада није преиспитана.
Историјски гледано, значајан део културне елите често заузима позицију супротну традиционалним вредностима српског друштва, сматрајући да народ треба преваспитати. Данас су незадовољни јер студенти, чији покрет желе да присвоје, заступају ставове који одударају од њихових – траже повратак Косова, не прихватају једностране западне наративе и остају загледани у Русију.
Идеја да управо ова група људи треба да дефинише демократију и политичке стандарде води ка продубљивању подела у друштву. Историја показује да ангажман глумаца у политици често резултира истим исходом, а то је: српска трагедија из једног чина.
t.me/nacionalniinteres
Историјски гледано, значајан део културне елите често заузима позицију супротну традиционалним вредностима српског друштва, сматрајући да народ треба преваспитати. Данас су незадовољни јер студенти, чији покрет желе да присвоје, заступају ставове који одударају од њихових – траже повратак Косова, не прихватају једностране западне наративе и остају загледани у Русију.
Идеја да управо ова група људи треба да дефинише демократију и политичке стандарде води ка продубљивању подела у друштву. Историја показује да ангажман глумаца у политици често резултира истим исходом, а то је: српска трагедија из једног чина.
t.me/nacionalniinteres
13.02.202520:05
Памет у главу, завет у срце – Историја досадних личности
Историја је учитељица живота, али и непресушан извор досадних личности. То су они који, попут Плинија Старијег, ни у тренуцима ерупције Везува не одустају од бележака или они који у судбоносним тренуцима не виде догађаје, већ само прилику за још један трактат. Такви су увек били међу нама.
Посебан вид историјске досаде јесу они који, кад све буде решено, наставе да захтевају још исправки, као да би их сам Свети Сава тешко умирио. Е, у ту част, спомињемо случај једног савременог професора који је, и након што му је учињено по вољи, тражио и више, и детаљније, и ситније. Он је попут немачких историчара 19. века који су веровали да се истина крије у подножју сваке фусноте.
Али, на Сретење не треба заборавити: није наша традиција да трошимо време на небитне исправке. Србија је грађена на жртви, завету и одлучности. Великим темама припада наша пажња, а не оним који желе да векове и судбине сведу на промену једног имена на неком ћошку дигиталног света. А најдосаднији од свих је , испоставило се, без премца, наш драги и уважени професор Милош Ковић, академски перфекциониста који не зна за крај. У његовој визији, све је подложно додатној анализи, све захтева још један осврт, још једно упозорење на историјску тачност. Његова упорност надмашује византијске летописце и немачке педантне архивисте. Надамо се да је сада, коначно, задовољан – ако је то уопште могуће. Али, без обзира на све, остајемо на његовом путу, верни завету истине. Памет у главу, завет у срце, а историја нека суди!
Испуњени су сви званични захтеви уваженог професора Ковића!
Завет у срце и памет у главу!
Историја је учитељица живота, али и непресушан извор досадних личности. То су они који, попут Плинија Старијег, ни у тренуцима ерупције Везува не одустају од бележака или они који у судбоносним тренуцима не виде догађаје, већ само прилику за још један трактат. Такви су увек били међу нама.
Посебан вид историјске досаде јесу они који, кад све буде решено, наставе да захтевају још исправки, као да би их сам Свети Сава тешко умирио. Е, у ту част, спомињемо случај једног савременог професора који је, и након што му је учињено по вољи, тражио и више, и детаљније, и ситније. Он је попут немачких историчара 19. века који су веровали да се истина крије у подножју сваке фусноте.
Али, на Сретење не треба заборавити: није наша традиција да трошимо време на небитне исправке. Србија је грађена на жртви, завету и одлучности. Великим темама припада наша пажња, а не оним који желе да векове и судбине сведу на промену једног имена на неком ћошку дигиталног света. А најдосаднији од свих је , испоставило се, без премца, наш драги и уважени професор Милош Ковић, академски перфекциониста који не зна за крај. У његовој визији, све је подложно додатној анализи, све захтева још један осврт, још једно упозорење на историјску тачност. Његова упорност надмашује византијске летописце и немачке педантне архивисте. Надамо се да је сада, коначно, задовољан – ако је то уопште могуће. Али, без обзира на све, остајемо на његовом путу, верни завету истине. Памет у главу, завет у срце, а историја нека суди!
Испуњени су сви званични захтеви уваженог професора Ковића!
Завет у срце и памет у главу!
Repost qilingan:Viral media - Balkan
VM
27.03.202509:25
Obavezno pogledaj do kraja-
“Isti scenarista, drugi glumci”
Preuzeto: Ponosna Srbija
“Isti scenarista, drugi glumci”
Preuzeto: Ponosna Srbija
17.02.202510:24
Трибина „Директна демократија: Перспективе пленумског организовања“ представља још један покушај да се кроз академску расправу афирмише идеја пленума као кључног механизма политичког одлучивања. Иако звучи као експеримент у партиципативној демократији, овде је реч о озбиљном покушају подривања основних демократских принципа на којима почива српска држава.
Институционализација пленума на свим нивоима друштва – од републике, преко покрајина и општина, па све до струковних тела – суштински је покушај да се деконструише представничка демократија и успостави неформални, неодговорни систем одлучивања под велом „народне воље“. Ово је директан удар на стабилне институције државе, створене кроз вековну борбу наших предака за слободу и демократске вредности.
Поред тога, овакав приступ носи јасне идеолошке конотације. Повратак на пленуме као облик организовања неодољиво подсећа на самоуправни социјализам и методе политичког одлучивања које су у прошлом веку довеле до неефикасности, идеолошких чистки и урушавања државне стабилности. Промовисање марксистичких идеја у 21. веку представља не само анахронизам већ и претњу модерним демократским тековинама, владавини права и институционалној стабилности Србије.
Зато је важно поставити питање: да ли је ово заиста дебата о унапређењу демократије или покушај стварања параинституционалне мреже која би у име „народа“ обесмислила уставни поредак?
Студенти који верују у српску државу и националне вредности треба да буду изузетно опрезни. Иза приче о „праву гласа за свакога“ често се крију покушаји манипулације и увођења нестабилности. Не дозволите да будете искоришћени у туђим политичким пројектима – српска држава је изнад свега, а свака власт дође и прође!
https://t.me/nacionalniinteres
Институционализација пленума на свим нивоима друштва – од републике, преко покрајина и општина, па све до струковних тела – суштински је покушај да се деконструише представничка демократија и успостави неформални, неодговорни систем одлучивања под велом „народне воље“. Ово је директан удар на стабилне институције државе, створене кроз вековну борбу наших предака за слободу и демократске вредности.
Поред тога, овакав приступ носи јасне идеолошке конотације. Повратак на пленуме као облик организовања неодољиво подсећа на самоуправни социјализам и методе политичког одлучивања које су у прошлом веку довеле до неефикасности, идеолошких чистки и урушавања државне стабилности. Промовисање марксистичких идеја у 21. веку представља не само анахронизам већ и претњу модерним демократским тековинама, владавини права и институционалној стабилности Србије.
Зато је важно поставити питање: да ли је ово заиста дебата о унапређењу демократије или покушај стварања параинституционалне мреже која би у име „народа“ обесмислила уставни поредак?
Студенти који верују у српску државу и националне вредности треба да буду изузетно опрезни. Иза приче о „праву гласа за свакога“ често се крију покушаји манипулације и увођења нестабилности. Не дозволите да будете искоришћени у туђим политичким пројектима – српска држава је изнад свега, а свака власт дође и прође!
https://t.me/nacionalniinteres
13.02.202518:01
*Немања Девић, српски историчар, доктор историјских наука и научни сарадник у Институту за савремену историју у Београду:*
“Подржавам студентски протест и његове захтеве. Са неким се методима не слажем, али не желим да о њима говорим јавно, да не бих дао муницију прорежимским медијима, који то потом ваде из контекста, даље монтирају и злоупотребљавају. Дакле, можете ме и овде и уживо видети да сам јасно опредељен у том контексту, премда вероватно има и оних који желе свакодневно потврђивање оданости револуцији. У том червишу ме већ нећете видети.
Синоћ се део колега са мог института јавно огласио поводом протеста и консултовао и мене око подршке. Деловало је да то неће бити посебно захтевна операција, јер је мање-више цео колектив опозиционо оријентисан и унутар њега колико знам нема чланова напредне странке. Био сам и ја потписан у петицији, док нисам затражио да се моје име уклони са списка. Разлог, наизглед бизаран, али за мене принципијелан. И није много везан за то што последњих година не потписујем никакве петиције јер их сматрам неделотворним у политичкој борби. У првобитној верзији текста подршке студентима и просветним радницима, послатом свима нама на увид, на крају се налазио и један кратак, потпуно бенигни цитат Слободана Јовановића. Али део колега ултимативно захтева да се Јовановићев цитат изостави. Не улазим у појединачну мотивацију за такав поступак: део колега сматрао је да је сувишан ма који цитат, а део је реаговао идеолошки, против Јовановића. Ја сам најпре у шали рекао да у том случају, уколико бришу Јовановића, обришу и мене. Кад је пак то стављено на гласање и 15 од 20 колега тражило да се Јовановић изостави, уз помало агресивне коментаре једне колегинице око целог проблема, ја сам рекао организаторима да ме обришу са списка. Вагао сам и тако извагао, јер сматрам да Слободан Јовановић не само да је личност која је била велики историчар и интелектуалац, већ зато што је симбол помирења националног и грађанског. Што би негде била и идеја овог протеста? Веровали или не, за неке је и његово спомињање много, вероватно као некадашњег истакнутог реакционара и председника владе у којој је Чича био министар војни. И дан данас. Инсистирање на његовом изостављању за мене је било шокирајуће и делу колега с којима сам ушао у расправу поручио сам да неће срушити Вучића уз Розу Луксембург. Подршку протестима, дакле, не скривам, али не скривам ни своје принципе и противљење идеји "и са црним ђаволом". Тачније, ја нећу с бољшевицима, ма у коју јагњећу кожу да се одену, па макар остао потпуно на маргини и био екскомунициран из друштва. И садашњег и неког будућег.
Но не лези враже. Петиција је послата у јавност и одједном сам затрпан питањима зашто и мог имена нема на њој, с обзиром да је моја подршку студентском протесту неупитна. Испрва ћутим. Али онда крећу и сумњичења: да ме на списку нема по нечијем налогу, да сам примио нечији позив, уцену или шта томе слично. Узалуд објашњавам да сам ја најслободнији човек на свету, ког не може ама баш нико да окрене телефоном и да му директиве - људи полазе углавном од себе и својих страхова. На фб профилу Душана Бабца, човека који ме је пре неколико година плагирао, и који након што сам на то указао не пропушта прилику да ме омаловажи и денунцира, преноси се вест о, замислите, установи у којој сам ја а не он запослен, где мени већ познати мрзитељи сада у улози забринуте јавности постављају питања кога има и кога нема на списку. Вероватно, да би и они направили неки свој списак. И ту тек увиђам тенденције као историчар - и као да лично проживљавам моменте револуције из 1944. године. Друже, ти ниси јасно подржао Народни фронт? Нађе се неки пијани Миша, или бесни Небојша или Игор, и у моментима резигнације оде у комитет. Пошто си с њим од пре рата у личном сукобу, сад искористи моменат и пријави да си у колаборацији или шурујеш с непријатељем. Дођу по тебе у кожним мантилима, без превише провере.
А кад те потерају у поток, остаје ти само да узвикнеш као онај јунак ''Заседе'': ''Маму вам вашу, и ви сте ми нека револуција!''...
“Подржавам студентски протест и његове захтеве. Са неким се методима не слажем, али не желим да о њима говорим јавно, да не бих дао муницију прорежимским медијима, који то потом ваде из контекста, даље монтирају и злоупотребљавају. Дакле, можете ме и овде и уживо видети да сам јасно опредељен у том контексту, премда вероватно има и оних који желе свакодневно потврђивање оданости револуцији. У том червишу ме већ нећете видети.
Синоћ се део колега са мог института јавно огласио поводом протеста и консултовао и мене око подршке. Деловало је да то неће бити посебно захтевна операција, јер је мање-више цео колектив опозиционо оријентисан и унутар њега колико знам нема чланова напредне странке. Био сам и ја потписан у петицији, док нисам затражио да се моје име уклони са списка. Разлог, наизглед бизаран, али за мене принципијелан. И није много везан за то што последњих година не потписујем никакве петиције јер их сматрам неделотворним у политичкој борби. У првобитној верзији текста подршке студентима и просветним радницима, послатом свима нама на увид, на крају се налазио и један кратак, потпуно бенигни цитат Слободана Јовановића. Али део колега ултимативно захтева да се Јовановићев цитат изостави. Не улазим у појединачну мотивацију за такав поступак: део колега сматрао је да је сувишан ма који цитат, а део је реаговао идеолошки, против Јовановића. Ја сам најпре у шали рекао да у том случају, уколико бришу Јовановића, обришу и мене. Кад је пак то стављено на гласање и 15 од 20 колега тражило да се Јовановић изостави, уз помало агресивне коментаре једне колегинице око целог проблема, ја сам рекао организаторима да ме обришу са списка. Вагао сам и тако извагао, јер сматрам да Слободан Јовановић не само да је личност која је била велики историчар и интелектуалац, већ зато што је симбол помирења националног и грађанског. Што би негде била и идеја овог протеста? Веровали или не, за неке је и његово спомињање много, вероватно као некадашњег истакнутог реакционара и председника владе у којој је Чича био министар војни. И дан данас. Инсистирање на његовом изостављању за мене је било шокирајуће и делу колега с којима сам ушао у расправу поручио сам да неће срушити Вучића уз Розу Луксембург. Подршку протестима, дакле, не скривам, али не скривам ни своје принципе и противљење идеји "и са црним ђаволом". Тачније, ја нећу с бољшевицима, ма у коју јагњећу кожу да се одену, па макар остао потпуно на маргини и био екскомунициран из друштва. И садашњег и неког будућег.
Но не лези враже. Петиција је послата у јавност и одједном сам затрпан питањима зашто и мог имена нема на њој, с обзиром да је моја подршку студентском протесту неупитна. Испрва ћутим. Али онда крећу и сумњичења: да ме на списку нема по нечијем налогу, да сам примио нечији позив, уцену или шта томе слично. Узалуд објашњавам да сам ја најслободнији човек на свету, ког не може ама баш нико да окрене телефоном и да му директиве - људи полазе углавном од себе и својих страхова. На фб профилу Душана Бабца, човека који ме је пре неколико година плагирао, и који након што сам на то указао не пропушта прилику да ме омаловажи и денунцира, преноси се вест о, замислите, установи у којој сам ја а не он запослен, где мени већ познати мрзитељи сада у улози забринуте јавности постављају питања кога има и кога нема на списку. Вероватно, да би и они направили неки свој списак. И ту тек увиђам тенденције као историчар - и као да лично проживљавам моменте револуције из 1944. године. Друже, ти ниси јасно подржао Народни фронт? Нађе се неки пијани Миша, или бесни Небојша или Игор, и у моментима резигнације оде у комитет. Пошто си с њим од пре рата у личном сукобу, сад искористи моменат и пријави да си у колаборацији или шурујеш с непријатељем. Дођу по тебе у кожним мантилима, без превише провере.
А кад те потерају у поток, остаје ти само да узвикнеш као онај јунак ''Заседе'': ''Маму вам вашу, и ви сте ми нека револуција!''...
18.03.202519:47
Ово што смо месецима пратили на лајву није бунт – ово је колективни тренд. Недостатак јасне идеологије није случајан. Постмодерни протестант, пучиста у покушају, не жели имена и програм, жели допамински ударац од припадности тренду. "Тиранија власти" је само општи назив за неодређену нервозу, празнину која се попуњава хештегом. А Вучић тиранин је савршен лик за ову представу: непријатељ довољно јак да се у њега уклопе сви страхови и друштвени проблеми, али и довољно слаб да се против њега диже виртуелна мобилизација без ризика.
Парадокс је у томе што "борба против система" постаје највећи службеник опстанка система. Власт која "се повлачи пред балавцима" заправо их толерише је на крају ипак добро проценила: овај протест неће изазвати нови 5. октобар, већ лавиринт од 280 знакова. Док сви кукају на недостатак медија, њихова револуција се одвија на истим тим медијима – алгоритамски курирани спектакл где се број преузимања замењује за утицај. "Блокада" је била перформанс за Сторије, не за уличне барикаде.
Овде се не ради о политици, већ о естетици отпора. Учесници су хомогенизовани не идејом, јер идеје и нема (осим ако неко стварно не верује у иституције које се граде зборовима после уличног преврата), већ страхом да не буду искључени из тренда.
Текст преузет са https://t.me/tankacrvenalinija
Парадокс је у томе што "борба против система" постаје највећи службеник опстанка система. Власт која "се повлачи пред балавцима" заправо их толерише је на крају ипак добро проценила: овај протест неће изазвати нови 5. октобар, већ лавиринт од 280 знакова. Док сви кукају на недостатак медија, њихова револуција се одвија на истим тим медијима – алгоритамски курирани спектакл где се број преузимања замењује за утицај. "Блокада" је била перформанс за Сторије, не за уличне барикаде.
Овде се не ради о политици, већ о естетици отпора. Учесници су хомогенизовани не идејом, јер идеје и нема (осим ако неко стварно не верује у иституције које се граде зборовима после уличног преврата), већ страхом да не буду искључени из тренда.
Текст преузет са https://t.me/tankacrvenalinija
11.03.202514:17
Професор Правног факултета Универзитета у Београду, Владан Петров, обраћа се данас у 17:00 испред зграде Председништва.
Професор жели да директно разговара са студентима у вези са актуелном друштвеном кризом, да чује њихове ставове и да заједно са њима пронађе могуће начине за превазилажење тензија.
Циљ овог сусрета је отворен дијалог, заснован на узајамном разумевању, како бисмо сви заједно дошли до решења у најбољем интересу студената и академске заједнице.
Проф. Петров позива све студенте, без обзира на њихове политичке и друге ставове, да узму учешће и да се придруже дијалогу јер ништа није прече од мира.
Професор жели да директно разговара са студентима у вези са актуелном друштвеном кризом, да чује њихове ставове и да заједно са њима пронађе могуће начине за превазилажење тензија.
Циљ овог сусрета је отворен дијалог, заснован на узајамном разумевању, како бисмо сви заједно дошли до решења у најбољем интересу студената и академске заједнице.
Проф. Петров позива све студенте, без обзира на њихове политичке и друге ставове, да узму учешће и да се придруже дијалогу јер ништа није прече од мира.
Repost qilingan:Дарко Ристов Ђого Дарко Ристович Джого
15.02.202520:53
Негдје у медијској буци историје која нам се догађа остале су мање примјећене двије информације о томе да су о Сретењу награђени одговарајућим државним наградама моји драгоцјени пријатељи: Александар Владиславович Борисов и наш Сретењски московски манастир.
Саша Борисов је наш истински брат. О његовим заслугама за представљање Српске, а нарочито нашег Универзитета у Српском Сарајеву, могло би се писати на дуго. Но он није било какав пријатељ. Саша је спреман да га назовеш у пола ноћи и кажеш му: "Саша, имамо троје наших студената, добре дјеце, на Шереметјеву, први пут су у Москви, можемо ли их некако упутити на Курски вокзал?" И Саша сам узима своје ауто и као отац одвезе српску дјецу, да се не изгубе у Москви. То је његово срце. Поносан сам на наше пријатељство. И недостаје нам у Српској, свима.
О Сретењском манастиру тек не може се никада исказати ријечима све што осјећамо. То наше Сунце на Великој Лубјанки, мјесто мученичко, топло и свјетло, мјесто у коме о. Игњатије, највећи Србин са руским пасошем служи и окупља српску благочестиву студентарију - одавно је заслужило и више од једне награде.
То је најмање што им дугујемо. Да бар о Сретењу заблагодаримо што нас воле у средишту нашег свијета.
Саша Борисов је наш истински брат. О његовим заслугама за представљање Српске, а нарочито нашег Универзитета у Српском Сарајеву, могло би се писати на дуго. Но он није било какав пријатељ. Саша је спреман да га назовеш у пола ноћи и кажеш му: "Саша, имамо троје наших студената, добре дјеце, на Шереметјеву, први пут су у Москви, можемо ли их некако упутити на Курски вокзал?" И Саша сам узима своје ауто и као отац одвезе српску дјецу, да се не изгубе у Москви. То је његово срце. Поносан сам на наше пријатељство. И недостаје нам у Српској, свима.
О Сретењском манастиру тек не може се никада исказати ријечима све што осјећамо. То наше Сунце на Великој Лубјанки, мјесто мученичко, топло и свјетло, мјесто у коме о. Игњатије, највећи Србин са руским пасошем служи и окупља српску благочестиву студентарију - одавно је заслужило и више од једне награде.
То је најмање што им дугујемо. Да бар о Сретењу заблагодаримо што нас воле у средишту нашег свијета.
12.02.202520:56
Народ Србије захваљује председнику Трампу на честитци поводом Дана државности и на посвећености јачању односа са нашом земљом. Ценимо сваки корак ка сарадњи заснованој на узајамном поштовању, економском напретку и суверенитету држава.
Трампов повратак, као и његове мере против наметања идеологије укидања полова и америчких фондова који руше традиционалне вредности, добар су сигнал промене правца. Ипак, ако желимо истински нови светски поредак заснован на правди и миру, онда морамо ићи даље – а то значи да коначан циљ мора бити мир у Украјини и праведно решење за Косово и Метохију.
Суверенитет није празна реч – ако га поштујемо, онда је логично да очекујемо и његову пуну примену, што значи повратак српске војске на Косово у складу са Резолуцијом 1244 и отпризнање лажне државе.
Са Русијом и традиционалном Трамповом Америком, Србија стоји на страни мира, суверенитета и поштовања различитости!
Трампов повратак, као и његове мере против наметања идеологије укидања полова и америчких фондова који руше традиционалне вредности, добар су сигнал промене правца. Ипак, ако желимо истински нови светски поредак заснован на правди и миру, онда морамо ићи даље – а то значи да коначан циљ мора бити мир у Украјини и праведно решење за Косово и Метохију.
Суверенитет није празна реч – ако га поштујемо, онда је логично да очекујемо и његову пуну примену, што значи повратак српске војске на Косово у складу са Резолуцијом 1244 и отпризнање лажне државе.
Са Русијом и традиционалном Трамповом Америком, Србија стоји на страни мира, суверенитета и поштовања различитости!
Ko'rsatilgan 1 - 16 dan 16
Ko'proq funksiyalarni ochish uchun tizimga kiring.