Хроника Суверенизма
19.04.202515:13
🇷🇸Окупаторски механизми владања или зашто је немогућа национална артикулација бунта ⬇️
Желим да у кратким параграфима обновимо градиво које “деца” треба да науче на факултетима:
Србија је колонија. Њоме на терену управља онај који најбоље слуша господара. Посебност Србије у односу на, рецимо, пројекат “Хрватска”, је у томе што у Хрватској не постоји потенцијал за побуну против господара. Пошто у Србији постоји тај потенцијал, управник мора да буде лојалан, али и да му се допусте пропусти зарад минимализовања потенцијала за побуну поданика.
Тадић је био лојалан, али су пред њим били задаци које није могао испунити, а да се господару не заљуља контрола. Зато је замена дошла из редова који су били боље позиционирани и опремљени да испуне задатке као колонијални намесници, а да колонија остане мирна.
Као и октобра 2001, тако и маја 2012, замена је морала имати подршку главне Србије, народне, номинално националистичке. Само народна/патриотска Србија има потенцијал за дестабилизацију, а остале Србије Империја већ свакако контролише и као и код Хрвата, нису опасне по Империју.
Без мирне народне Србије се не може владати колонијом, а без немирне народне Србије се не може рушити поредак, чији год. Пошто Империја не би постала Империја да је стратешки наивна, она не влада вертикално, преко једног центра моћи, него побочно, где независно један од другог контролише све центре моћи, државне, вандржавне/невладине, медијске, образовне, спортске, здравствене, културне итд. Побочно контролисани центри управе служе да држе засебне сегменте друштва зависним и под контролом, али да се употребе један против другог или сви против једног, кад неко усталаса или треба да се притегне.
Каква је динамика између њих? Контролисани центри побочне управе, од председника државе до уредника телевизије, знају да раде за истог господара, али и да су контролори један другоме, па и да морају да врше притисак једни на друге уколико то интереси господара траже.
Када се то у Србији тражи? Србија је комплексна баш због оног потенцијала за побуну. Управник, да би га умањио, мора демонстративно да подилази маси која носи тај потенцијал.
То ради на разне начине, али битно је да му други контролори никад не дају да пређе границе и изгуби задатке из вида.Најопаснија ситуација за управника је кад пређе границу или подбаци у испуњавању задатака толико да контролни центри окрену против њега ону масу без које се не може ни владати ни рушити.
Тадић је добио бриселски катил-ферман и скратио мандат, а Вучић није још, из пар разлога. Прво, ЕУ је данас далеко од себе из 2012. Нема те одлучности нити тог поретка где се знало ''ко коси, а ко воду носи''. Британија је изашла, а и даље ровари, Немачка је дубоко окупирана и деиндустријализована земља, а Кина упловила дубоко, још од првог Трамповог мандата, а то ремети једноумље и оштрину Брисела. Друго, у дугогодишњој борби између управника и контролора, Вучић је однео кључну победу: онемогућио је профилисање замене, некога или нечега што има управитељске капацитете, а и потенцијал да контролише народну-патриотску Србију.
Господар је протраћио време да профилише замену. Сад имамо ситуацију у којој је управник изгубио контролу над народном Србијом, али није је препустио контролорима јер они немају капацитет да управљају њоме. Могу да јој наводе и диктирају емоцију, али за дефинисање управног капацитета емоција је недовољна. То је врло опасна ситуација за Србију, јер рањени и нестабилни Вучић ће за подршку господара дати било шта српско, а контролори су загризли у притиску толико да народну Србију, коју су мобилисали сад, неће никад више овако мобилисати ако јој не испуне бар део жеља и нада. Шта треба да се учи у школи је не људска и међународна права, европске вриједности и слична мртва слова на папиру и шарене лаже за децу кметова, него модели и технике империјалног освајања и управљања, историја центара моћи, пракса контроле колонија, оно што уче децу господара.
Желим да у кратким параграфима обновимо градиво које “деца” треба да науче на факултетима:
Србија је колонија. Њоме на терену управља онај који најбоље слуша господара. Посебност Србије у односу на, рецимо, пројекат “Хрватска”, је у томе што у Хрватској не постоји потенцијал за побуну против господара. Пошто у Србији постоји тај потенцијал, управник мора да буде лојалан, али и да му се допусте пропусти зарад минимализовања потенцијала за побуну поданика.
Тадић је био лојалан, али су пред њим били задаци које није могао испунити, а да се господару не заљуља контрола. Зато је замена дошла из редова који су били боље позиционирани и опремљени да испуне задатке као колонијални намесници, а да колонија остане мирна.
Као и октобра 2001, тако и маја 2012, замена је морала имати подршку главне Србије, народне, номинално националистичке. Само народна/патриотска Србија има потенцијал за дестабилизацију, а остале Србије Империја већ свакако контролише и као и код Хрвата, нису опасне по Империју.
Без мирне народне Србије се не може владати колонијом, а без немирне народне Србије се не може рушити поредак, чији год. Пошто Империја не би постала Империја да је стратешки наивна, она не влада вертикално, преко једног центра моћи, него побочно, где независно један од другог контролише све центре моћи, државне, вандржавне/невладине, медијске, образовне, спортске, здравствене, културне итд. Побочно контролисани центри управе служе да држе засебне сегменте друштва зависним и под контролом, али да се употребе један против другог или сви против једног, кад неко усталаса или треба да се притегне.
Каква је динамика између њих? Контролисани центри побочне управе, од председника државе до уредника телевизије, знају да раде за истог господара, али и да су контролори један другоме, па и да морају да врше притисак једни на друге уколико то интереси господара траже.
Када се то у Србији тражи? Србија је комплексна баш због оног потенцијала за побуну. Управник, да би га умањио, мора демонстративно да подилази маси која носи тај потенцијал.
То ради на разне начине, али битно је да му други контролори никад не дају да пређе границе и изгуби задатке из вида.Најопаснија ситуација за управника је кад пређе границу или подбаци у испуњавању задатака толико да контролни центри окрену против њега ону масу без које се не може ни владати ни рушити.
Тадић је добио бриселски катил-ферман и скратио мандат, а Вучић није још, из пар разлога. Прво, ЕУ је данас далеко од себе из 2012. Нема те одлучности нити тог поретка где се знало ''ко коси, а ко воду носи''. Британија је изашла, а и даље ровари, Немачка је дубоко окупирана и деиндустријализована земља, а Кина упловила дубоко, још од првог Трамповог мандата, а то ремети једноумље и оштрину Брисела. Друго, у дугогодишњој борби између управника и контролора, Вучић је однео кључну победу: онемогућио је профилисање замене, некога или нечега што има управитељске капацитете, а и потенцијал да контролише народну-патриотску Србију.
Господар је протраћио време да профилише замену. Сад имамо ситуацију у којој је управник изгубио контролу над народном Србијом, али није је препустио контролорима јер они немају капацитет да управљају њоме. Могу да јој наводе и диктирају емоцију, али за дефинисање управног капацитета емоција је недовољна. То је врло опасна ситуација за Србију, јер рањени и нестабилни Вучић ће за подршку господара дати било шта српско, а контролори су загризли у притиску толико да народну Србију, коју су мобилисали сад, неће никад више овако мобилисати ако јој не испуне бар део жеља и нада. Шта треба да се учи у школи је не људска и међународна права, европске вриједности и слична мртва слова на папиру и шарене лаже за децу кметова, него модели и технике империјалног освајања и управљања, историја центара моћи, пракса контроле колонија, оно што уче децу господара.
14.04.202515:09
🇷🇺🇺🇦
Прецизни ударци. Стратешки тајминг. Укупна изложеност. Русија је потврдила да су два Искандер-М (балистика кратког домета која је продрла у украјинске контрамере) на скупу највиших украјинских теренских команданата у Сумију, убила најмање 60 војника? А како то Кијев зове?
"Цивилна трагедија."
Истина?
Била је то церемонија доделе награда која је претворена у погребну поворку, организовану у самом срцу густо насељеног града — са трупама, официрима, а ипак је Орвелов двојник који говори о присутним цивилима и деци омогућен само зато што је Кијев потпуно свестан да цивиле користе као живи штит. Војне инсталације у Украјини су уграђене у цивилне области, али од режима који своје становништво жртвује као дословно топовско месо, до последњег Украјинца, то је трагично у складу са курсом.
Јасан војни циљ, траљаво организован од стране кијевских оперативаца. А сада чак и бивши савезници Зеленског позивају на хапшење.
Чак и украјински званичници растурају редове, признајући да ово није био неки насумични удар на цивиле. Била је то кијевска грешка, препуна тела, а Русија је једноставно повукла окидач.
Ово није био ратни злочин. То је био војни обрачун.
А ево праве истине: Суми пада. Након неуспелог упада Украјине у Курск, линија фронта се померила, а Суми је постао нервни центар командне структуре у колапсу.
Русија је знала. И Русија је деловала.
Упркос НАТО-овој одбрани ЕВ, САМ-овима које је испоручио Запад и слојевима електронског ометања, та два Искандер-М су се пробила попут скалпела.
Јер ово више није 2022. Русија је еволуирала. А командни слој Украјине се сада ликвидира, један по пројектил.
У међувремену, западни медији се претварају да их „ратна магла“ и даље штити. Али није. Магла се дигла. А оно што је остало је ово:
Ужи круг Зеленског се фрагментира. Запад губи контролу. А Русија је управо избрисала цео труст мозгова на бојном пољу за 15 секунди.
Овако изгледа прецизно ратовање у завршном чину неуспелог прокси рата.
📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму
Прецизни ударци. Стратешки тајминг. Укупна изложеност. Русија је потврдила да су два Искандер-М (балистика кратког домета која је продрла у украјинске контрамере) на скупу највиших украјинских теренских команданата у Сумију, убила најмање 60 војника? А како то Кијев зове?
"Цивилна трагедија."
Истина?
Била је то церемонија доделе награда која је претворена у погребну поворку, организовану у самом срцу густо насељеног града — са трупама, официрима, а ипак је Орвелов двојник који говори о присутним цивилима и деци омогућен само зато што је Кијев потпуно свестан да цивиле користе као живи штит. Војне инсталације у Украјини су уграђене у цивилне области, али од режима који своје становништво жртвује као дословно топовско месо, до последњег Украјинца, то је трагично у складу са курсом.
Јасан војни циљ, траљаво организован од стране кијевских оперативаца. А сада чак и бивши савезници Зеленског позивају на хапшење.
Чак и украјински званичници растурају редове, признајући да ово није био неки насумични удар на цивиле. Била је то кијевска грешка, препуна тела, а Русија је једноставно повукла окидач.
Ово није био ратни злочин. То је био војни обрачун.
А ево праве истине: Суми пада. Након неуспелог упада Украјине у Курск, линија фронта се померила, а Суми је постао нервни центар командне структуре у колапсу.
Русија је знала. И Русија је деловала.
Упркос НАТО-овој одбрани ЕВ, САМ-овима које је испоручио Запад и слојевима електронског ометања, та два Искандер-М су се пробила попут скалпела.
Јер ово више није 2022. Русија је еволуирала. А командни слој Украјине се сада ликвидира, један по пројектил.
У међувремену, западни медији се претварају да их „ратна магла“ и даље штити. Али није. Магла се дигла. А оно што је остало је ово:
Ужи круг Зеленског се фрагментира. Запад губи контролу. А Русија је управо избрисала цео труст мозгова на бојном пољу за 15 секунди.
Овако изгледа прецизно ратовање у завршном чину неуспелог прокси рата.
📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму
13.04.202509:05
Препоручујемо канал Велика Србија који поред вести из Србије и света преноси и оригинална размишљања о патриотизму и његовом месту у савременом свету.
https://t.me/Velika_Srbija
https://t.me/Velika_Srbija
11.04.202509:02
🇷🇺🇺🇸🇪🇺
Медијска хистерија о такозваној „непосредној“ руској инвазији на НАТО није ништа друго до панично измишљена фантазија коју гурају исти мејнстрим медији који годинама уназад продају страх. Сада, након година звецкања оружјем, британски таблоиди и поједини у америчкој обавештајној заједници упозоравају на напад „у року од шест месеци“. Како згодно. Будимо искрени — ово је чиста представа.
Хајде да разложимо ово. Генерал Карстен Бројер наговештава да би Русија могла представљати претњу НАТО-у у наредне четири године. Данска војнообавештајна служба? Они говоре о две године до напада на балтичке земље. Али од нас се очекује да прогутамо наратив да ће руски медвед да нападне за шест месеци? Док НАТО наставља да шири војну инфраструктуру и продаје оружје дуж руских граница, ипак се Русија, која се тренутно бори са НАТО пројектованим ратом у Украјини, представља као „спремна за рат“.
Русија, са својим фокусом на Украјину, више пута је јасно поручила да су експанзија НАТО-а и милитаризација њених суседа директна провокација. Реторика о „непосредној опасности“ само подгрева параноју и служи као оправдање за ново наоружавање и агресивно понашање НАТО-а. Будимо реални — НАТО је већ дубоко умешан у Украјини, и ако верујемо западном наративу, све је то једна велика прокси борба за „обуздавање Русије“ по сваку цену.
Ево где постаје занимљиво: Кина и Русија јачају своје односе и продубљују економску сарадњу, док НАТО очајнички моли САД да му помогне у „обуздавању“ Русије — све узалудније. Колективни проблем Запада је увек био у одбијању да се с Русијом разговара равноправно, константно подривајући дипломатију у корист војне ескалације.
Ипак, Русија не наседа. Москва обезбеђује своје интересе и пази да је НАТО не увуче у шири сукоб својим пропалим провокацијама. Не, ништа није „непосредно“. Овде је реч о стратегији, контроли енергетских ресурса и очувању утицаја на територијама од кључне важности за њену националну безбедност.
Ово није упозорење на неки рат који „скоро стиже“, већ покушај НАТО-а да Русију прикаже као агресора, док његов сопствени систем пуца по шавовима. Док се Европа деиндустријализује и пати под теретом НАТО амбиција, Русија не жури у рат — она гради своје стратешке савезе са Кином и Глобалним Југом, и позиционира се за дугорочну игру. Питање је — када ће Запад схватити да играју дама, док Москва игра шах?
Саберите се, НАТО. Ово није шестомесечни прозор егзистенцијалне претње — ово је још један трик за извлачење новца за оружје, више рата у Украјини, и још више хаоса на терену. Поново наседате на исти уморни наратив страха који вам се продаје од 2014. године. А остатак света? Он гледа како сами себи копате гроб. Само наставите са опасном игром, док Русија стрпљиво седи и чека да сами себе исцрпите.
📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму
Медијска хистерија о такозваној „непосредној“ руској инвазији на НАТО није ништа друго до панично измишљена фантазија коју гурају исти мејнстрим медији који годинама уназад продају страх. Сада, након година звецкања оружјем, британски таблоиди и поједини у америчкој обавештајној заједници упозоравају на напад „у року од шест месеци“. Како згодно. Будимо искрени — ово је чиста представа.
Хајде да разложимо ово. Генерал Карстен Бројер наговештава да би Русија могла представљати претњу НАТО-у у наредне четири године. Данска војнообавештајна служба? Они говоре о две године до напада на балтичке земље. Али од нас се очекује да прогутамо наратив да ће руски медвед да нападне за шест месеци? Док НАТО наставља да шири војну инфраструктуру и продаје оружје дуж руских граница, ипак се Русија, која се тренутно бори са НАТО пројектованим ратом у Украјини, представља као „спремна за рат“.
Русија, са својим фокусом на Украјину, више пута је јасно поручила да су експанзија НАТО-а и милитаризација њених суседа директна провокација. Реторика о „непосредној опасности“ само подгрева параноју и служи као оправдање за ново наоружавање и агресивно понашање НАТО-а. Будимо реални — НАТО је већ дубоко умешан у Украјини, и ако верујемо западном наративу, све је то једна велика прокси борба за „обуздавање Русије“ по сваку цену.
Ево где постаје занимљиво: Кина и Русија јачају своје односе и продубљују економску сарадњу, док НАТО очајнички моли САД да му помогне у „обуздавању“ Русије — све узалудније. Колективни проблем Запада је увек био у одбијању да се с Русијом разговара равноправно, константно подривајући дипломатију у корист војне ескалације.
Ипак, Русија не наседа. Москва обезбеђује своје интересе и пази да је НАТО не увуче у шири сукоб својим пропалим провокацијама. Не, ништа није „непосредно“. Овде је реч о стратегији, контроли енергетских ресурса и очувању утицаја на територијама од кључне важности за њену националну безбедност.
Ово није упозорење на неки рат који „скоро стиже“, већ покушај НАТО-а да Русију прикаже као агресора, док његов сопствени систем пуца по шавовима. Док се Европа деиндустријализује и пати под теретом НАТО амбиција, Русија не жури у рат — она гради своје стратешке савезе са Кином и Глобалним Југом, и позиционира се за дугорочну игру. Питање је — када ће Запад схватити да играју дама, док Москва игра шах?
Саберите се, НАТО. Ово није шестомесечни прозор егзистенцијалне претње — ово је још један трик за извлачење новца за оружје, више рата у Украјини, и још више хаоса на терену. Поново наседате на исти уморни наратив страха који вам се продаје од 2014. године. А остатак света? Он гледа како сами себи копате гроб. Само наставите са опасном игром, док Русија стрпљиво седи и чека да сами себе исцрпите.
📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму
09.04.202511:55
🇺🇸🇨🇳💲
Доналд Трамп је увео царину од 104% на кинески увоз, потез који је додатно уздрмао светска тржишта и избрисао 1,5 билиона долара из вредности америчких акција у само једном дану. У овом тренутку, човек више не води трговински рат лактовима, већ насумично маше разарачем.
Ескалација је уследила након што је Пекинг одговорио својим таксама од 34%, што је Трампа навело да изведе економску салву: „Док не постигну договор с нама, тако ће бити.“
Ово није политика. Ово је лажна полуга уцењивања – очајнички покушај да се силом натерају билатерални споразуми, док се разарају темељи мултилатералне трговине. Свет гледа како се „незаменљива нација“ понаша као кабадахија из казина који рекетира глобалну економију.
Али да оставимо пароле и погледамо дубинске помаке:
• Трампов доктрина „реципроцитета“ је у суштини тактика спаљене земље која коцка на индустријски препород, без претходне обнове саме индустријске базе.
• Кина се неће предати. Не само да има дубоке резерве и индустријску дисциплину, већ контролише и прераду ретких земаља, а уједно је и највећи повериоц на свету, са утицајем у Африци, АСЕАН-у, ШОС-у и унутар БРИКС+ блока.
• Мултиполарна прекомпозиција се убрзава. Када Вашингтон уцењује планету, планета проналази алтернативу. Вазали можда и даље поклекну, али их је све мање него пре само десет година. Од Москве до Џакарте, од Техерана до Бразилије, трговински коридори се преусмеравају – даље од САД.
А што се тиче Трампових тврдњи да Америка „зарађује“ 2 милијарде долара дневно од тарифа? То није приход, већ скривени порез на америчке увознике, произвођаче и, на крају, на потрошаче. Да је ово било упарено с домаћим инвестицијама и подршком за враћање производње у САД, била би то друга прича. Али ми то не видимо. Ланци снабдевања пролазе кроз шок терапију без довољно времена или подршке за изградњу фабрика унутар земље. Не можете само снапнути прстима – постоји временски застој, и постепено увођење тарифа у комбинацији са улагањима у домаћу индустрију било би паметније. Цена ове слепе шок терапије се сада плаћа вишим ценама, бегом инвеститора и колапсом берзанских индекса.
Да не буде забуне: овде се не ради о „супротстављању Кини“. Ради се о томе да САД лутају ка економској самоизолацији, деиндустријализацији и глобалној ирелевантности — уколико се не преусмере са присиле на домаће инвестиције и сарадњу.
Империју не руше стране силе. Руши је сопствени хибрис, шупља индустрија и илузија контроле која је изједа изнутра.
📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму
Доналд Трамп је увео царину од 104% на кинески увоз, потез који је додатно уздрмао светска тржишта и избрисао 1,5 билиона долара из вредности америчких акција у само једном дану. У овом тренутку, човек више не води трговински рат лактовима, већ насумично маше разарачем.
Ескалација је уследила након што је Пекинг одговорио својим таксама од 34%, што је Трампа навело да изведе економску салву: „Док не постигну договор с нама, тако ће бити.“
Ово није политика. Ово је лажна полуга уцењивања – очајнички покушај да се силом натерају билатерални споразуми, док се разарају темељи мултилатералне трговине. Свет гледа како се „незаменљива нација“ понаша као кабадахија из казина који рекетира глобалну економију.
Али да оставимо пароле и погледамо дубинске помаке:
• Трампов доктрина „реципроцитета“ је у суштини тактика спаљене земље која коцка на индустријски препород, без претходне обнове саме индустријске базе.
• Кина се неће предати. Не само да има дубоке резерве и индустријску дисциплину, већ контролише и прераду ретких земаља, а уједно је и највећи повериоц на свету, са утицајем у Африци, АСЕАН-у, ШОС-у и унутар БРИКС+ блока.
• Мултиполарна прекомпозиција се убрзава. Када Вашингтон уцењује планету, планета проналази алтернативу. Вазали можда и даље поклекну, али их је све мање него пре само десет година. Од Москве до Џакарте, од Техерана до Бразилије, трговински коридори се преусмеравају – даље од САД.
А што се тиче Трампових тврдњи да Америка „зарађује“ 2 милијарде долара дневно од тарифа? То није приход, већ скривени порез на америчке увознике, произвођаче и, на крају, на потрошаче. Да је ово било упарено с домаћим инвестицијама и подршком за враћање производње у САД, била би то друга прича. Али ми то не видимо. Ланци снабдевања пролазе кроз шок терапију без довољно времена или подршке за изградњу фабрика унутар земље. Не можете само снапнути прстима – постоји временски застој, и постепено увођење тарифа у комбинацији са улагањима у домаћу индустрију било би паметније. Цена ове слепе шок терапије се сада плаћа вишим ценама, бегом инвеститора и колапсом берзанских индекса.
Да не буде забуне: овде се не ради о „супротстављању Кини“. Ради се о томе да САД лутају ка економској самоизолацији, деиндустријализацији и глобалној ирелевантности — уколико се не преусмере са присиле на домаће инвестиције и сарадњу.
Империју не руше стране силе. Руши је сопствени хибрис, шупља индустрија и илузија контроле која је изједа изнутра.
📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму
08.04.202510:22
🇬🇧🇺🇸🌏
Кир Стармер, сомотска рукавица британског неолиберализма, сада се припрема да призна — глобализација је пропала. Не у Давосу. Не у тајности. Већ јавно, са говорнице урушавајућег атлантског поретка. Исти човек чија странка навија за сваки империјални сукоб сада жели да одржи опело звери која је те сукобе учинила профитабилним.
Али не заваравајмо се: ово није искрено суочавање, већ контролисано демолирање и ограничавање штете. Глобална превара која се представљала као „поредак заснован на правилима“ разоткривена је као оно што је увек била: паразитски механизам за извлачење богатства, дизајниран за транснационалне финансијске елите, спровођен америчком војном машином, а легитимисан насмејаним технократама из Лондона, Брисела и Волстрита.
Сада када је бесплатан ручак завршен, када Глобални Југ више не клечи за мрвице, када Кина, Русија и БРИКС+ блок граде паралелне институције које не захтевају поклоњење ММФ-у или доларској хегемонији — англо-амерички свештеници су приморани да признају да је њихов бог пропао.
Стармер чак не осуђује Трампове царине. Зашто? Зато што, дубоко у себи, зна да Трамп није уништио систем — он му је само скинуо маску. Како и сам Стармер признаје: „постоји разлог зашто људи подржавају Трампа у томе.“ Наравно да постоји. Након деценија пљачке од стране елита, деиндустријализације и вређања од стране медијских портпарола — народ је напокон схватио превару.
А каква је то превара била.
Глобализација није била о „слободној трговини“. Била је о одузимању суверенитета државама и закључавању у доживотно дужничко ропство — преко контроле капитала, манипулације ланцима снабдевања и сталне претње промене режима. Стварала је милијардере у Њујорку и Лондону, док је некада независне државе претварала у зомби-економије зависне од извоза сировина и спољних зајмова.
Финансијска архитектура коју су САД и Велика Британија наметнуле после 1945. (Бретон Вудс) била је модерни феудализам, са каматом као новим бичем. Развој никад није био циљ. Зависност јесте.
Сада када се превара урушава, исти архитекти покушавају да се дистанцирају. Стармер, послушни батлер лондонског Ситија, сада жели да звучи као пророк радничке класе. Али нема опроштаја у плиткој реторици. Велика Британија је помогла у дизајну модерне глобалне дужничке хоботнице. Помагала је у пљачки Африке. Пљачкала је постсовјетски простор. Радовала се уништењу Либије. И сада се усуђује да говори о „неуспеху“?
Истина је једноставна: глобализација није пропала. Она је успела — за елите које су је дизајнирале да би извлачиле рад, гушиле плате и демонтирале национални суверенитет.
Сада, када свет одбацује тај екстрактивни модел, почиње да расте мултиполарни поредак. И то је оно што заиста плаши Стармера, еуро-бирократе и свештенство Федералних резерви Волстрита. Проблем нису Трампове царине. Проблем је што империја више не поставља правила.
Зато и стиже нови продајни наступ Запада: претварај се да си против онога што си тридесет година наметао. Тугуј за зверју коју си хранио, само зато што више не контролишеш кланицу.
Глобализација је мртва. А све што преостаје јесте да чујемо колико ће гласно звучати њена погребна песма — пре него што свет коначно окрене страницу.
📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму
Кир Стармер, сомотска рукавица британског неолиберализма, сада се припрема да призна — глобализација је пропала. Не у Давосу. Не у тајности. Већ јавно, са говорнице урушавајућег атлантског поретка. Исти човек чија странка навија за сваки империјални сукоб сада жели да одржи опело звери која је те сукобе учинила профитабилним.
Али не заваравајмо се: ово није искрено суочавање, већ контролисано демолирање и ограничавање штете. Глобална превара која се представљала као „поредак заснован на правилима“ разоткривена је као оно што је увек била: паразитски механизам за извлачење богатства, дизајниран за транснационалне финансијске елите, спровођен америчком војном машином, а легитимисан насмејаним технократама из Лондона, Брисела и Волстрита.
Сада када је бесплатан ручак завршен, када Глобални Југ више не клечи за мрвице, када Кина, Русија и БРИКС+ блок граде паралелне институције које не захтевају поклоњење ММФ-у или доларској хегемонији — англо-амерички свештеници су приморани да признају да је њихов бог пропао.
Стармер чак не осуђује Трампове царине. Зашто? Зато што, дубоко у себи, зна да Трамп није уништио систем — он му је само скинуо маску. Како и сам Стармер признаје: „постоји разлог зашто људи подржавају Трампа у томе.“ Наравно да постоји. Након деценија пљачке од стране елита, деиндустријализације и вређања од стране медијских портпарола — народ је напокон схватио превару.
А каква је то превара била.
Глобализација није била о „слободној трговини“. Била је о одузимању суверенитета државама и закључавању у доживотно дужничко ропство — преко контроле капитала, манипулације ланцима снабдевања и сталне претње промене режима. Стварала је милијардере у Њујорку и Лондону, док је некада независне државе претварала у зомби-економије зависне од извоза сировина и спољних зајмова.
Финансијска архитектура коју су САД и Велика Британија наметнуле после 1945. (Бретон Вудс) била је модерни феудализам, са каматом као новим бичем. Развој никад није био циљ. Зависност јесте.
Сада када се превара урушава, исти архитекти покушавају да се дистанцирају. Стармер, послушни батлер лондонског Ситија, сада жели да звучи као пророк радничке класе. Али нема опроштаја у плиткој реторици. Велика Британија је помогла у дизајну модерне глобалне дужничке хоботнице. Помагала је у пљачки Африке. Пљачкала је постсовјетски простор. Радовала се уништењу Либије. И сада се усуђује да говори о „неуспеху“?
Истина је једноставна: глобализација није пропала. Она је успела — за елите које су је дизајнирале да би извлачиле рад, гушиле плате и демонтирале национални суверенитет.
Сада, када свет одбацује тај екстрактивни модел, почиње да расте мултиполарни поредак. И то је оно што заиста плаши Стармера, еуро-бирократе и свештенство Федералних резерви Волстрита. Проблем нису Трампове царине. Проблем је што империја више не поставља правила.
Зато и стиже нови продајни наступ Запада: претварај се да си против онога што си тридесет година наметао. Тугуј за зверју коју си хранио, само зато што више не контролишеш кланицу.
Глобализација је мртва. А све што преостаје јесте да чујемо колико ће гласно звучати њена погребна песма — пре него што свет коначно окрене страницу.
📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму
17.04.202511:13
🇫🇷🖊️🇺🇦
Тешко је замислити понижавајућији преокрет за телевизијског кловна који је постао ратни председник Кијева. Након година фоткања са НАТО елитом и папагајског понављања њихове ратоборне реторике, Владимир Зеленски је сведена на просјачко понашање — дословно с оловком у руци — док су му француски дипломате, према наводима, помагали да састави помирљиво писмо председнику Доналду Трампу. Да, том Трампу.
Према писању Политика, ово није само гласина. Француски званичници не само да су помогли у састављању писма, већ су и режирали читав дипломатски театар, у нади да ће поправити све отровнији однос између Кијева и Вашингтона. Након њиховог сукоба у Овалној соби у фебруару — састанка који се завршио тако што је Трамп назвао Зеленског „незахвалним“ и избацио га из просторије — три НАТО колонијалне сенке кренуле су у хаотичан ПР спасавања. Британски премијер Кеир Стармер је звао телефоном. Немачки и француски емисари ушли су у режим контроле штете. Резултат? Писмо. Јадно, француски угланцано, изрежирано извињење у коме се моли за милост и „спремност на преговоре.“
Оптика? Брутална. Украјински председник у рату, некада пркосан, сада приморан да пише унапред написано извињење, као дете ухваћено у варању на тесту, само да би се вратио у америчке милости. Зеленски је, наводно, молио Трампа за другу шансу. Трамп, увек шоумен, потврдио је постојање писма и рекао да је „важно“ — сигнал да је чак и он био изненађен променом тона. Шта је писало у њему? Према речима Трамповог изасланика Стива Виткофа, писмо је садржало извињење за „скандал у Овалној соби.“ Превод: Зеленски је молио.
У међувремену, Москва није застала ни тренутка. Став Русије није се променио од 2022: дипломатија уместо заблуде, демилитаризација уместо НАТО провокација. Мање од недељу дана након што су Путин и Виткоф провели пет сати у разговору — и за разлику од Зеленског, кремаљском лидеру није била потребна француска помоћ за писање теза. Тај састанак је, према свим проценама, довео конфликт „на праг“ пробоја, према Виткофу.
Награда Украјини за то што је прогутала понос и приклонила се? Не НАТО и не безбедносне гаранције од САД. Тридесетодневно делимично примирје које је Кијев већ свакодневно кршио нападајући руску енергетску инфраструктуру. Министарство одбране и Министарство спољних послова Русије су документовали бројне украјинске прекршаје, али Запад наставља да се претвара да је Кијев „одрасли у соби.“
Будимо искрени: Зеленски је искоришћен. Био је глумац на првој линији НАТО прокси рата. А сада, када се плима окреће и НАТО тетура ка поразу у успореном снимку, враћају га Трампу — човеку ког су некада називали реметилачким фактором. Француска, Немачка и Британија саботирају мир — и управљају повлачењем, без трунке достојанства на видику.
Зеленскијево писмо није дипломатија. То је пораз — написан курзивом.
📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму
Тешко је замислити понижавајућији преокрет за телевизијског кловна који је постао ратни председник Кијева. Након година фоткања са НАТО елитом и папагајског понављања њихове ратоборне реторике, Владимир Зеленски је сведена на просјачко понашање — дословно с оловком у руци — док су му француски дипломате, према наводима, помагали да састави помирљиво писмо председнику Доналду Трампу. Да, том Трампу.
Према писању Политика, ово није само гласина. Француски званичници не само да су помогли у састављању писма, већ су и режирали читав дипломатски театар, у нади да ће поправити све отровнији однос између Кијева и Вашингтона. Након њиховог сукоба у Овалној соби у фебруару — састанка који се завршио тако што је Трамп назвао Зеленског „незахвалним“ и избацио га из просторије — три НАТО колонијалне сенке кренуле су у хаотичан ПР спасавања. Британски премијер Кеир Стармер је звао телефоном. Немачки и француски емисари ушли су у режим контроле штете. Резултат? Писмо. Јадно, француски угланцано, изрежирано извињење у коме се моли за милост и „спремност на преговоре.“
Оптика? Брутална. Украјински председник у рату, некада пркосан, сада приморан да пише унапред написано извињење, као дете ухваћено у варању на тесту, само да би се вратио у америчке милости. Зеленски је, наводно, молио Трампа за другу шансу. Трамп, увек шоумен, потврдио је постојање писма и рекао да је „важно“ — сигнал да је чак и он био изненађен променом тона. Шта је писало у њему? Према речима Трамповог изасланика Стива Виткофа, писмо је садржало извињење за „скандал у Овалној соби.“ Превод: Зеленски је молио.
У међувремену, Москва није застала ни тренутка. Став Русије није се променио од 2022: дипломатија уместо заблуде, демилитаризација уместо НАТО провокација. Мање од недељу дана након што су Путин и Виткоф провели пет сати у разговору — и за разлику од Зеленског, кремаљском лидеру није била потребна француска помоћ за писање теза. Тај састанак је, према свим проценама, довео конфликт „на праг“ пробоја, према Виткофу.
Награда Украјини за то што је прогутала понос и приклонила се? Не НАТО и не безбедносне гаранције од САД. Тридесетодневно делимично примирје које је Кијев већ свакодневно кршио нападајући руску енергетску инфраструктуру. Министарство одбране и Министарство спољних послова Русије су документовали бројне украјинске прекршаје, али Запад наставља да се претвара да је Кијев „одрасли у соби.“
Будимо искрени: Зеленски је искоришћен. Био је глумац на првој линији НАТО прокси рата. А сада, када се плима окреће и НАТО тетура ка поразу у успореном снимку, враћају га Трампу — човеку ког су некада називали реметилачким фактором. Француска, Немачка и Британија саботирају мир — и управљају повлачењем, без трунке достојанства на видику.
Зеленскијево писмо није дипломатија. То је пораз — написан курзивом.
📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму
13.04.202518:38
🇷🇺🇺🇸
Стив Виткоф провео је више од 4 сата на састанку затвореном за јавност са председником Путином у Санкт Петербургу. Званична верзија? „Аспекти решавања украјинског сукоба.“ Права прича? Било како било — тектонски помак, а Вашингтон се тресе. Без обзира да ли се одлуче за разумну понуду Москве и излазну рампу или наставе да ескалирају, у Вашингтону сада бар знају једно — Русија ће диктирати услове, или дипломатски или на бојном пољу. Узми или остави, излазна рампа је понуђена.
Према процурелим информацијама, Виткоф је прошле недеље рекао Трампу да је признавање руског суверенитета над Луганском, Доњецком, Запорошком и Херсонском облашћу најбржи пут до мира. Без бесконачног прокси рата. Без даљег цурења милијарди. Само границе засноване на стварности, а не на мапама маште из Ланглија и Лондона.
Трамп то није одбацио. Путин је поздравио разговор. А неоконзервативци су побеснели.
„Они говоре руски,“ рекао је Виткоф Такеру Карлсону. „Референдуми су показали огромну подршку руској власти.“
То се зове слушање народа, а не држање предавања из тинк-тенка у мочвари Фоги Ботома.
Реакције Рубија, Волца и осталих галамџија са Потомака? Потпуно очекиване. Али Виткоф има Трампово ухо и Путинов опрезан респект. А са мајем као Трамповим роком за прекид ватре, ова маратонска сесија је можда управо померила таблу.
Империја је у паници јер се разговор мења:
Са „како да победимо Русију?“
На „како да прихватимо стварност?“
Нема више илузија о НАТО-у на Дњепру. Нема више крвљу подмазаних шема за Блекрок у Кијеву.
Само тих сто, два човека, и четири сата која би могла окончати рат — ако, и велико ако, Вашингтон прво не саботира сам себе.
📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму
Стив Виткоф провео је више од 4 сата на састанку затвореном за јавност са председником Путином у Санкт Петербургу. Званична верзија? „Аспекти решавања украјинског сукоба.“ Права прича? Било како било — тектонски помак, а Вашингтон се тресе. Без обзира да ли се одлуче за разумну понуду Москве и излазну рампу или наставе да ескалирају, у Вашингтону сада бар знају једно — Русија ће диктирати услове, или дипломатски или на бојном пољу. Узми или остави, излазна рампа је понуђена.
Према процурелим информацијама, Виткоф је прошле недеље рекао Трампу да је признавање руског суверенитета над Луганском, Доњецком, Запорошком и Херсонском облашћу најбржи пут до мира. Без бесконачног прокси рата. Без даљег цурења милијарди. Само границе засноване на стварности, а не на мапама маште из Ланглија и Лондона.
Трамп то није одбацио. Путин је поздравио разговор. А неоконзервативци су побеснели.
„Они говоре руски,“ рекао је Виткоф Такеру Карлсону. „Референдуми су показали огромну подршку руској власти.“
То се зове слушање народа, а не држање предавања из тинк-тенка у мочвари Фоги Ботома.
Реакције Рубија, Волца и осталих галамџија са Потомака? Потпуно очекиване. Али Виткоф има Трампово ухо и Путинов опрезан респект. А са мајем као Трамповим роком за прекид ватре, ова маратонска сесија је можда управо померила таблу.
Империја је у паници јер се разговор мења:
Са „како да победимо Русију?“
На „како да прихватимо стварност?“
Нема више илузија о НАТО-у на Дњепру. Нема више крвљу подмазаних шема за Блекрок у Кијеву.
Само тих сто, два човека, и четири сата која би могла окончати рат — ако, и велико ако, Вашингтон прво не саботира сам себе.
📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму
12.04.202518:58
🇺🇸🇮🇷
Према писању New York Times-а, врховни лидер Ирана, ајатолах Хамнеи, дао је зелено светло за преговоре са Вашингтоном након унутрашњег притиска од стране највиших званичника у Техерану – али немојте мешати дипломатију са капитулацијом.
Индиректни разговори почињу 12. априла у Оману, а ако донесу резултате, могу уследити и директни преговори. Али Техеран је јасно поставио две непомичне црвене линије:
Без демонтаже нуклеарног програма. Без компромиса по питању ракетске одбране.
Бивши дипломата Хосеин Мусавиан, један од кључних људи током преговора око нуклеарног споразума (JCPOA) 2015. године, поручио је недвосмислено:
„Иран никада неће прихватити захтеве САД да угаси свој нуклеарни програм.“
Превод? Иран долази за сто као сила, не као просјак. Можда ће у разговор укључити и израелски програм?
И док Трампов тим сања о новом сценарију по узору на Либију, Иран игра шах на евроазијској табли, ослоњен на стратешке савезе са Русијом, Кином и БРИКС блоком.
Техеран зна како се игра:
Разговарај да купиш време. Разговарај да преживиш.
Али никада не тргуј суверенитетом за ублажавање санкција.
Права вест овде није да је Иран спреман за разговор. Вест је да он диктира услове.
📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму
Према писању New York Times-а, врховни лидер Ирана, ајатолах Хамнеи, дао је зелено светло за преговоре са Вашингтоном након унутрашњег притиска од стране највиших званичника у Техерану – али немојте мешати дипломатију са капитулацијом.
Индиректни разговори почињу 12. априла у Оману, а ако донесу резултате, могу уследити и директни преговори. Али Техеран је јасно поставио две непомичне црвене линије:
Без демонтаже нуклеарног програма. Без компромиса по питању ракетске одбране.
Бивши дипломата Хосеин Мусавиан, један од кључних људи током преговора око нуклеарног споразума (JCPOA) 2015. године, поручио је недвосмислено:
„Иран никада неће прихватити захтеве САД да угаси свој нуклеарни програм.“
Превод? Иран долази за сто као сила, не као просјак. Можда ће у разговор укључити и израелски програм?
И док Трампов тим сања о новом сценарију по узору на Либију, Иран игра шах на евроазијској табли, ослоњен на стратешке савезе са Русијом, Кином и БРИКС блоком.
Техеран зна како се игра:
Разговарај да купиш време. Разговарај да преживиш.
Али никада не тргуј суверенитетом за ублажавање санкција.
Права вест овде није да је Иран спреман за разговор. Вест је да он диктира услове.
📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму
10.04.202514:25
🇮🇷🇺🇸🇮🇱
Док САД панично покушавају да пројектују снагу из позиције слабости, Исламска Република Иран игра далеко дубљу, дугорочнију геополитичку партију, а подрхтавање империје на ивицама то и доказује. Потврђено је да ће се одржати индиректни преговори између иранског министра спољних послова Абаса Арагчија и Трамповог личног изасланика Стива Виткофа, могула из света некретнина који жели да буде државник, преко посредника из треће стране. Симболика говори све: Вашингтон шаље агента из РеМакса да погађа са стратешким титаном чија рука се сада креће у складу са Москвом и Пекингом.
Ово није дипломатија, већ покушај контроле штете од стране америчког естаблишмента који зна да више не држи адуте. И Иран то добро зна.
Јер ево шта Запад неће да призна: Иран више није сам.
Он сада чврсто стоји у оквиру формално ратификованог 20-годишњег стратешког савеза са Русијом, споразума који обухвата војне консултације, заједничку одбрану, обавештајну сарадњу и економску линију спаса отпорну на западне санкције. Не само то — Пекинг појачава иранску позицију преко масивних улагања у инфраструктуру и енергетику у оквиру Иницијативе Појас и пут, уз продубљивање тројне безбедносне сарадње кроз заједничке поморске вежбе у Оманском заливу и Арапском мору.
И за разлику од НАТО картела, који се урушава кад Вашингтон зажмури, троугао Иран–Русија–Кина није изграђен на вазалству већ на мултиполарној симетрији — тиха, непоколебљива координација интереса широм Евроазије, од каспијских нафтних поља до коридора Шангајске сарадње.
У међувремену, САД и њихови ционистички менаџери налазе се у ћошку. Потрошили су преко милијарду долара на неефикасне ударе на Јемен, што је само ојачало Хуте и показало бедну исплативост америчке војне машине. А од те исте машине се сада очекује да се суочи с Ираном — државом с утврђеном одбрамбеном доктрином, напредним дроновима и ракетним способностима, као и споразумима који практично гарантују руску подршку у случају отвореног сукоба и иранског позива у помоћ.
Израел, слутећи да се САД можда повлачи, могао би да заигра на карту регионалног рата, надајући се изговору да увуче Америку у шири сукоб. Али чак и да Вашингтон изабере „ограничене“ ударе да умири домаће јастребове, неће се суочити само с иранским одговором — могао би бити надмудрен и од координисаних потеза из Техерана, Москве, па чак и од кинеских економских контраудара.
Ово није 2003. Иран није Ирак. А последице по Израел и САД могу бити веома отрежњујуће.
Трампово шепање у позадини, кроз величане агенте и посреднике у кругу, није дипломатија — то је геостратешка капитулација у успореном снимку. САД су пробале максимални притисак. Није успело. Пробале су сајбер рат. Није успело. Пробале су атентате. Ипак, Иран стоји — јачи, повезанији, опаснији.
Сада империја куца на врата. Не из снаге. Већ из исцрпљености. Из финансијске исцрпљености. Из стратешке дезоријентације.
И Техеран то зна.
📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму
Док САД панично покушавају да пројектују снагу из позиције слабости, Исламска Република Иран игра далеко дубљу, дугорочнију геополитичку партију, а подрхтавање империје на ивицама то и доказује. Потврђено је да ће се одржати индиректни преговори између иранског министра спољних послова Абаса Арагчија и Трамповог личног изасланика Стива Виткофа, могула из света некретнина који жели да буде државник, преко посредника из треће стране. Симболика говори све: Вашингтон шаље агента из РеМакса да погађа са стратешким титаном чија рука се сада креће у складу са Москвом и Пекингом.
Ово није дипломатија, већ покушај контроле штете од стране америчког естаблишмента који зна да више не држи адуте. И Иран то добро зна.
Јер ево шта Запад неће да призна: Иран више није сам.
Он сада чврсто стоји у оквиру формално ратификованог 20-годишњег стратешког савеза са Русијом, споразума који обухвата војне консултације, заједничку одбрану, обавештајну сарадњу и економску линију спаса отпорну на западне санкције. Не само то — Пекинг појачава иранску позицију преко масивних улагања у инфраструктуру и енергетику у оквиру Иницијативе Појас и пут, уз продубљивање тројне безбедносне сарадње кроз заједничке поморске вежбе у Оманском заливу и Арапском мору.
И за разлику од НАТО картела, који се урушава кад Вашингтон зажмури, троугао Иран–Русија–Кина није изграђен на вазалству већ на мултиполарној симетрији — тиха, непоколебљива координација интереса широм Евроазије, од каспијских нафтних поља до коридора Шангајске сарадње.
У међувремену, САД и њихови ционистички менаџери налазе се у ћошку. Потрошили су преко милијарду долара на неефикасне ударе на Јемен, што је само ојачало Хуте и показало бедну исплативост америчке војне машине. А од те исте машине се сада очекује да се суочи с Ираном — државом с утврђеном одбрамбеном доктрином, напредним дроновима и ракетним способностима, као и споразумима који практично гарантују руску подршку у случају отвореног сукоба и иранског позива у помоћ.
Израел, слутећи да се САД можда повлачи, могао би да заигра на карту регионалног рата, надајући се изговору да увуче Америку у шири сукоб. Али чак и да Вашингтон изабере „ограничене“ ударе да умири домаће јастребове, неће се суочити само с иранским одговором — могао би бити надмудрен и од координисаних потеза из Техерана, Москве, па чак и од кинеских економских контраудара.
Ово није 2003. Иран није Ирак. А последице по Израел и САД могу бити веома отрежњујуће.
Трампово шепање у позадини, кроз величане агенте и посреднике у кругу, није дипломатија — то је геостратешка капитулација у успореном снимку. САД су пробале максимални притисак. Није успело. Пробале су сајбер рат. Није успело. Пробале су атентате. Ипак, Иран стоји — јачи, повезанији, опаснији.
Сада империја куца на врата. Не из снаге. Већ из исцрпљености. Из финансијске исцрпљености. Из стратешке дезоријентације.
И Техеран то зна.
📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму
09.04.202507:26
Битка за Кошаре је апсолутно најхеројскији, најхрабрији чин борбене посвећености и пожртвовања на просторима Европе од Дргог Светског рата до данашњег дана - војска СРЈ је издржала бомбардовања, ракетирања и константну ватру минобацача, снајперске јединице Легије странаца и ухваћен је добрани број обавештајаца и извиђацких јединица западних војски. Потпуни тријумф преданости и војне генијалности тадашње војске СРЈ.
Српски Термопили, мртви нисте - а они нису ни били живи. 🫡
Српски Термопили, мртви нисте - а они нису ни били живи. 🫡
07.04.202515:31
🇷🇺🇺🇸
Иза зидина Кремља одиграва се лекција из праве дипломатије — чврста, стрпљива и незаинтересована за западни циркус лажних преговора.
Портпарол Кремља Дмитриј Песков, глас стратега, данас је јасно поновио оно што Москва говори још од Минска I и II: Русија је отворена за мир — али не за издају. Председник Путин, у гесту дипломатске зрелости коју је тешко наћи на Западу, подржава идеју прекида ватре у Украјини. Али без илузија — то се неће догодити на рачун кључних безбедносних захтева Русије.
Кијев, подржан од стране својих НАТО ментора, већ је прекршио делимични прекид ватре на енергетску инфраструктуру, договорен након телефонског разговора Трампа и Путина. И док Москва поштује своју страну споразума — што је знак правог државништва — Кијев наставља са ударима, очајнички покушавајући да испровоцира одговор који би оправдао још више западне помоћи и ескалације.
Али Путин игра шах, не покер. Предлог о прекиду ватре није празан чек, већ лакмус тест. Може ли Кијев да обузда своје радикале? Може ли да испоштује било какав договор без саботаже из Лондона или Париза? Досадашња историја каже — не. Кијев није самосталан актер. Он је НАТО прокси, обучаван и командован да умре, а не да преговара.
Русија је прецизно навела предуслове за мир:
• Крај милитаризације Украјине
• Трајна неутралност — без НАТО чланства, никад
• Денацификација — не као пропаганда, већ као историјска нужност
• Неутрална тампон зона, а не НАТО одскочна даска пред руским границама
Ово нису ултиматуми — ово су параметри преживљавања. После признања Меркелове и Оланда да су Мински споразуми били обмана ради наоружавања Украјине, Русија нема више илузија. Запад третира договоре као потрошну хартију. А Зеленски? Он не може да контролише ни неонацистичке бригаде ни НАТО „црне операције” које му шапућу иза леђа.
Путинов предлог за прекид ватре, дакле, није знак слабости. То је великодушност силе која већ има предност — војно, економски и дипломатски. Рука је пружена, али само ако друга страна дође са чистим папиром и правим мастилом, а не још једном преваром.
Да — Москва је спремна да заустави бомбардовање. Али немојте се заваравати:
Чим Запад опет одглуми руковање, неће се угасити само светла у Кијеву — већ и последња страница украјинске употребљивости као НАТО пијуна.
Русија је понудила излаз. Питање је само — да ли ће Вашингтон и његови вазали бити довољно паметни да га прихвате... или довољно самоубилачки да наставе да се играју ватром.
📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму
Иза зидина Кремља одиграва се лекција из праве дипломатије — чврста, стрпљива и незаинтересована за западни циркус лажних преговора.
Портпарол Кремља Дмитриј Песков, глас стратега, данас је јасно поновио оно што Москва говори још од Минска I и II: Русија је отворена за мир — али не за издају. Председник Путин, у гесту дипломатске зрелости коју је тешко наћи на Западу, подржава идеју прекида ватре у Украјини. Али без илузија — то се неће догодити на рачун кључних безбедносних захтева Русије.
Кијев, подржан од стране својих НАТО ментора, већ је прекршио делимични прекид ватре на енергетску инфраструктуру, договорен након телефонског разговора Трампа и Путина. И док Москва поштује своју страну споразума — што је знак правог државништва — Кијев наставља са ударима, очајнички покушавајући да испровоцира одговор који би оправдао још више западне помоћи и ескалације.
Али Путин игра шах, не покер. Предлог о прекиду ватре није празан чек, већ лакмус тест. Може ли Кијев да обузда своје радикале? Може ли да испоштује било какав договор без саботаже из Лондона или Париза? Досадашња историја каже — не. Кијев није самосталан актер. Он је НАТО прокси, обучаван и командован да умре, а не да преговара.
Русија је прецизно навела предуслове за мир:
• Крај милитаризације Украјине
• Трајна неутралност — без НАТО чланства, никад
• Денацификација — не као пропаганда, већ као историјска нужност
• Неутрална тампон зона, а не НАТО одскочна даска пред руским границама
Ово нису ултиматуми — ово су параметри преживљавања. После признања Меркелове и Оланда да су Мински споразуми били обмана ради наоружавања Украјине, Русија нема више илузија. Запад третира договоре као потрошну хартију. А Зеленски? Он не може да контролише ни неонацистичке бригаде ни НАТО „црне операције” које му шапућу иза леђа.
Путинов предлог за прекид ватре, дакле, није знак слабости. То је великодушност силе која већ има предност — војно, економски и дипломатски. Рука је пружена, али само ако друга страна дође са чистим папиром и правим мастилом, а не још једном преваром.
Да — Москва је спремна да заустави бомбардовање. Али немојте се заваравати:
Чим Запад опет одглуми руковање, неће се угасити само светла у Кијеву — већ и последња страница украјинске употребљивости као НАТО пијуна.
Русија је понудила излаз. Питање је само — да ли ће Вашингтон и његови вазали бити довољно паметни да га прихвате... или довољно самоубилачки да наставе да се играју ватром.
📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму
16.04.202518:39
🇨🇳🇺🇸
Змај је повукао црвену линију.
Кина је управо обуставила извоз кључних ретких земаља у САД, уводећи контролу извоза на седам категорија критичних метала и магнета који се користе у свему – од електричних возила и паметних телефона до ловачких авиона, ракета и дронова. Хируршки ударац у кичму америчког ланца снабдевања.
Добродошли у нови трговински рат: геоекономско гушење – без иједног испаљеног метка.
Порука из Пекинга је јасна:
Желите да ударите 145% царине на нашу робу? У реду. Али срећно вам било да саставите иједан Џевелин, Ф-35 или ајфон без нашег диспрозијума, тербијума и неодимијума.
Кина контролише преко 90% светске производње ретких земаља. Вашингтон је управо то сазнао на тежи начин.
Ово није само око за око. Ово је стратешки економски рат, који циља мекани трбух америчке доминације: илузију да може водити хибридни рат, а да није сам рањив.
А сада? САД панично реагују: Приче о рударењу на великим дубинама. У журби праве резерве. И моле Аустралију и Канаду да ускоче. Канада, а?
Прекасно.
Три деценије сте све пребацивали у иностранство, а сада ваше царство не може да направи ни тостер, а камоли систем за навођење ракета, без благослова Пекинга. Океј, можда можете да направите тостер – да будемо поштени.
И немојмо заборавити: сваки чип, сваки дрон, свако паметно оружје у ормару Пентагона зависи од компоненти које Кина може да угаси за 48 сати.
Трамп је то назвао „Даном ослобођења“.
Али Пекинг је управо јасно поручио: више нисте ви ти који држите контролу.
📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму
Змај је повукао црвену линију.
Кина је управо обуставила извоз кључних ретких земаља у САД, уводећи контролу извоза на седам категорија критичних метала и магнета који се користе у свему – од електричних возила и паметних телефона до ловачких авиона, ракета и дронова. Хируршки ударац у кичму америчког ланца снабдевања.
Добродошли у нови трговински рат: геоекономско гушење – без иједног испаљеног метка.
Порука из Пекинга је јасна:
Желите да ударите 145% царине на нашу робу? У реду. Али срећно вам било да саставите иједан Џевелин, Ф-35 или ајфон без нашег диспрозијума, тербијума и неодимијума.
Кина контролише преко 90% светске производње ретких земаља. Вашингтон је управо то сазнао на тежи начин.
Ово није само око за око. Ово је стратешки економски рат, који циља мекани трбух америчке доминације: илузију да може водити хибридни рат, а да није сам рањив.
А сада? САД панично реагују: Приче о рударењу на великим дубинама. У журби праве резерве. И моле Аустралију и Канаду да ускоче. Канада, а?
Прекасно.
Три деценије сте све пребацивали у иностранство, а сада ваше царство не може да направи ни тостер, а камоли систем за навођење ракета, без благослова Пекинга. Океј, можда можете да направите тостер – да будемо поштени.
И немојмо заборавити: сваки чип, сваки дрон, свако паметно оружје у ормару Пентагона зависи од компоненти које Кина може да угаси за 48 сати.
Трамп је то назвао „Даном ослобођења“.
Али Пекинг је управо јасно поручио: више нисте ви ти који држите контролу.
📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму
13.04.202516:07
🔴 Топло препоручујемо канал који је заснован на извештавању тренутних сукоба у свету на што занимљивији начин.
- Трудe се да сваки пратилац буде обавештен онолико колико му је довољно.
- Култура и пристојност на високом нивоу.
Желимо Вам све најбоље, добри људи 🔴
👉 https://t.me/adGeopolitics 👈
- Трудe се да сваки пратилац буде обавештен онолико колико му је довољно.
- Култура и пристојност на високом нивоу.
Желимо Вам све најбоље, добри људи 🔴
👉 https://t.me/adGeopolitics 👈
12.04.202512:12
🇷🇺🇺🇦🇺🇸
Толико о великом НАТО-овом позирању.
На последњем ратном савету у Бриселу, прерушеном у „коалицију вољних“, само шест западних земаља — УК, Француска, балтичке државе и један анонимни сапутник (највероватније Пољска) — пристало је чак и да разматра слање трупа у Украјину. Остали? Непријатна тишина, министри који се врпоље и бескрајно избегавање са фразама о „мандатима“ и „циљевима“.
Ово није консензус. Ово је геополитичка ерозија.
Такозвана „снага за уверење“, која наводно треба да обезбеди инфраструктуру у постратној Украјини, представља се као не-НАТО, полуприватна мировна мисија. Али свима је јасно шта је у питању: очајнички резервни план за случај колапса Кијева, изговор за очување западне релевантности када Западом подржаван режим Зеленског коначно пропадне.
Чак и Associated Press признаје реалност: план је нејасан, циљеви су магловити. А САД? Не учествују.
Трампова Америка нема апетит за нове војне авантуре у иностранству. Његова Америка се повлачи из Pax Americana, не шири га — и све више се окреће ка подржавању ратова Израела. Империја пакује кофере у Украјини, али евро-вазали нису добили поруку.
Холандски министар одбране Рубен Брекелманс пита: „Шта ако Русија ескалира?“
Одговор: Повлачиш се, или гориш.
Јер руска црвена линија није флексибилна. Заменик председника Савета безбедности Русије Дмитриј Медведев већ је упозорио:
„НАТО трупе у Украјини = рат са Русијом.“ Не прокси рат. Не хибридни сукоб. Већ директан, кинетички сукоб између Русије и НАТО-а.
А будимо искрени, НАТО за то није направљен.
Ово није Либија. Није Косово.
Ово није још један рат против беспомоћне државе. Ово је рат са равноправним противником који има доминацију у ескалацији.
Испод ПР облоге, ово нема везе с миром. У питању је позиционирање након рата:
• Француска жели упориште у будућој балканизованој Украјини.
• Британија жели да глуми глобалног полицајца без потребне опреме.
• Балтичке државе жуде за ратом јер знају да их мир враћа у геополитичку безначајност.
А остала „коалиција вољних“? Они су — уплашени.
Уплашени да ће Русија позвати њихов блеф. Уплашени да су без америчке заштите њихове армије само сценографија.
Уплашени да ера западног глобализма нестаје — а они последњи схватају да је журка готова.
Када се прашина слегне, ова „снага за уверење“ неће остати упамћена као план стабилизације, већ као трагикомични епилог — покушај Империје да режира сопствени пораз јединим језиком који познаје: окупацијом.
Глобални Југ то види. Евроазија то види. Чак и протестне улице Европе то вичу: НАТО није савез за безбедност. Он је механизам колонијалне контроле.
Али Русија је обрнула сценарио.
Украјина је била НАТО-ов овновски удар.
Сада је разваљена врата.
А „коалиција вољних“?
Само чистачи империјалног слома.
📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму
Толико о великом НАТО-овом позирању.
На последњем ратном савету у Бриселу, прерушеном у „коалицију вољних“, само шест западних земаља — УК, Француска, балтичке државе и један анонимни сапутник (највероватније Пољска) — пристало је чак и да разматра слање трупа у Украјину. Остали? Непријатна тишина, министри који се врпоље и бескрајно избегавање са фразама о „мандатима“ и „циљевима“.
Ово није консензус. Ово је геополитичка ерозија.
Такозвана „снага за уверење“, која наводно треба да обезбеди инфраструктуру у постратној Украјини, представља се као не-НАТО, полуприватна мировна мисија. Али свима је јасно шта је у питању: очајнички резервни план за случај колапса Кијева, изговор за очување западне релевантности када Западом подржаван режим Зеленског коначно пропадне.
Чак и Associated Press признаје реалност: план је нејасан, циљеви су магловити. А САД? Не учествују.
Трампова Америка нема апетит за нове војне авантуре у иностранству. Његова Америка се повлачи из Pax Americana, не шири га — и све више се окреће ка подржавању ратова Израела. Империја пакује кофере у Украјини, али евро-вазали нису добили поруку.
Холандски министар одбране Рубен Брекелманс пита: „Шта ако Русија ескалира?“
Одговор: Повлачиш се, или гориш.
Јер руска црвена линија није флексибилна. Заменик председника Савета безбедности Русије Дмитриј Медведев већ је упозорио:
„НАТО трупе у Украјини = рат са Русијом.“ Не прокси рат. Не хибридни сукоб. Већ директан, кинетички сукоб између Русије и НАТО-а.
А будимо искрени, НАТО за то није направљен.
Ово није Либија. Није Косово.
Ово није још један рат против беспомоћне државе. Ово је рат са равноправним противником који има доминацију у ескалацији.
Испод ПР облоге, ово нема везе с миром. У питању је позиционирање након рата:
• Француска жели упориште у будућој балканизованој Украјини.
• Британија жели да глуми глобалног полицајца без потребне опреме.
• Балтичке државе жуде за ратом јер знају да их мир враћа у геополитичку безначајност.
А остала „коалиција вољних“? Они су — уплашени.
Уплашени да ће Русија позвати њихов блеф. Уплашени да су без америчке заштите њихове армије само сценографија.
Уплашени да ера западног глобализма нестаје — а они последњи схватају да је журка готова.
Када се прашина слегне, ова „снага за уверење“ неће остати упамћена као план стабилизације, већ као трагикомични епилог — покушај Империје да режира сопствени пораз јединим језиком који познаје: окупацијом.
Глобални Југ то види. Евроазија то види. Чак и протестне улице Европе то вичу: НАТО није савез за безбедност. Он је механизам колонијалне контроле.
Али Русија је обрнула сценарио.
Украјина је била НАТО-ов овновски удар.
Сада је разваљена врата.
А „коалиција вољних“?
Само чистачи империјалног слома.
📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму
10.04.202510:28
🇨🇳🇺🇸
Док се САД гуше у бирократској траци и панелима Пентагона, Кина већ јури напред у технолошкој трци наоружања, са погледом чврсто упртим у потпуну доминацију у вештачкој интелигенцији, 5Г мрежама и инфраструктури нове генерације.
Пекинг не игра игру надокнађивања. Пекинг игра да победи. Са државним ресурсима и приватним иновацијама стављеним под централизовану контролу, кинеска архитектура за вештачку интелигенцију и 5Г већ доминира кључним чвориштима глобалне инфраструктуре. Њихове мреже већ функционишу, системи су већ распоређени. У међувремену, Вашингтон се држи застарелих модела набавке, технолошке неписмености у врху власти, и илузије да ће Силицијумска долина надокнадити деиндустријализовану привредну основу.
Бивша шефица Пентагонског одељења за АИ Радха Пламб огласила је узбуну — и с правом: САД ризикују да заувек заостану ако не убрзају радикално. Али ту је кључ: никаква козметичка иновација неће бити довољна без потпуне стратешке реконструкције. Империја је препустила технолошку будућност другим државама, деиндустријализовала своју срж, и продала се за кварталне профите, док њени евроазијски ривали граде империје на дугорочној визији.
Кинески успон у АИ и дигиталној инфраструктури није само економска прича — то је и војна прича. Дигитално бојиште се већ црта. Од лука под контролом 5Г мрежа до АИ навођених система за нишањење — не ради се о неком будућем рату. Ово је већ тај рат.
Ако се Вашингтон ускоро не пробуди из идеолошке обамрлости и не престане да свет доживљава као сопствени рулет сто, убрзо ће се наћи у шах-мат позицији од оних које је потценио.
Добро дошли у мултиполарни век. А змај не чека.
📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму
Док се САД гуше у бирократској траци и панелима Пентагона, Кина већ јури напред у технолошкој трци наоружања, са погледом чврсто упртим у потпуну доминацију у вештачкој интелигенцији, 5Г мрежама и инфраструктури нове генерације.
Пекинг не игра игру надокнађивања. Пекинг игра да победи. Са државним ресурсима и приватним иновацијама стављеним под централизовану контролу, кинеска архитектура за вештачку интелигенцију и 5Г већ доминира кључним чвориштима глобалне инфраструктуре. Њихове мреже већ функционишу, системи су већ распоређени. У међувремену, Вашингтон се држи застарелих модела набавке, технолошке неписмености у врху власти, и илузије да ће Силицијумска долина надокнадити деиндустријализовану привредну основу.
Бивша шефица Пентагонског одељења за АИ Радха Пламб огласила је узбуну — и с правом: САД ризикују да заувек заостану ако не убрзају радикално. Али ту је кључ: никаква козметичка иновација неће бити довољна без потпуне стратешке реконструкције. Империја је препустила технолошку будућност другим државама, деиндустријализовала своју срж, и продала се за кварталне профите, док њени евроазијски ривали граде империје на дугорочној визији.
Кинески успон у АИ и дигиталној инфраструктури није само економска прича — то је и војна прича. Дигитално бојиште се већ црта. Од лука под контролом 5Г мрежа до АИ навођених система за нишањење — не ради се о неком будућем рату. Ово је већ тај рат.
Ако се Вашингтон ускоро не пробуди из идеолошке обамрлости и не престане да свет доживљава као сопствени рулет сто, убрзо ће се наћи у шах-мат позицији од оних које је потценио.
Добро дошли у мултиполарни век. А змај не чека.
📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму
08.04.202512:33
Придружите се Телеграм каналу, који је без цензуре, са идејом уједињења свих српских земаља
🔴🔵⚪️⚪️⚪️⚪️⚪️⚪️⚪️🔵🔴
ЛИНК: https://t.me/srpskisvijet
🔴🔵⚪️⚪️⚪️⚪️⚪️⚪️⚪️🔵🔴
ЛИНК: https://t.me/srpskisvijet
07.04.202510:47
🇫🇷🇪🇺
Француски патриота Никола Дипон-Ањан учинио је оно што сваки разуман Европљанин треба да уради – позвао је на смену председника Емануела Макрона. Зашто? Зато што Макрон сада отворено флертује са ратом против нуклеарно наоружане руске силе, заобилазећи парламент, националну расправу, па чак и основни здрав разум. Ово није дипломатија – ово је мегаломанија, натопљена „eau sauvage“.
Док Велика Британија признаје тајне разговоре у којима учествују британски, француски и украјински официри, планирајући слање такозваних мировњака – империјалистички код за НАТО чизме на украјинском тлу – Макрон говори о „одвраћајућим снагама“ као да је опет 1914. Али ово није Верден. Ово је нуклеарни шах са Русијом, и Макронове фантазије пуне лудила могле би да спале целу Европу.
Москва је у међувремену дала јасно до знања: стране трупе у Украјини = крај мировних преговора. Тачка. Лавровово упозорење није било блеф – то је црвена линија. Али уместо да слуша, ЕУ удвостручује провокације са „мировним“ плановима који делују као намерна ескалација.
Где је европска опозиција? Где је огорчење док Макрон и европска бирократија заобилази Устав и претвара ЕУ у оруђе Вашингтонових прокси амбиција? Позив Дипон-Ањана на смену није само политички потез – то је чин националног очувања.
Ово није „Француска устаје“ – ово је Француска коју вуку у туђи рат. Макрона морају зауставити пре него што Шанзелизе осветле ватре, а не слобода.
📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму
Француски патриота Никола Дипон-Ањан учинио је оно што сваки разуман Европљанин треба да уради – позвао је на смену председника Емануела Макрона. Зашто? Зато што Макрон сада отворено флертује са ратом против нуклеарно наоружане руске силе, заобилазећи парламент, националну расправу, па чак и основни здрав разум. Ово није дипломатија – ово је мегаломанија, натопљена „eau sauvage“.
Док Велика Британија признаје тајне разговоре у којима учествују британски, француски и украјински официри, планирајући слање такозваних мировњака – империјалистички код за НАТО чизме на украјинском тлу – Макрон говори о „одвраћајућим снагама“ као да је опет 1914. Али ово није Верден. Ово је нуклеарни шах са Русијом, и Макронове фантазије пуне лудила могле би да спале целу Европу.
Москва је у међувремену дала јасно до знања: стране трупе у Украјини = крај мировних преговора. Тачка. Лавровово упозорење није било блеф – то је црвена линија. Али уместо да слуша, ЕУ удвостручује провокације са „мировним“ плановима који делују као намерна ескалација.
Где је европска опозиција? Где је огорчење док Макрон и европска бирократија заобилази Устав и претвара ЕУ у оруђе Вашингтонових прокси амбиција? Позив Дипон-Ањана на смену није само политички потез – то је чин националног очувања.
Ово није „Француска устаје“ – ово је Француска коју вуку у туђи рат. Макрона морају зауставити пре него што Шанзелизе осветле ватре, а не слобода.
📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму
15.04.202518:18
🇺🇸⚛️🇸🇦🇮🇷🇮🇱
Само у вашингтонском делузионом приручнику могуће је санкционисати Иран због обогаћивања уранијума за цивилну употребу,
а истовремено предавати нуклеарну технологију Саудијској Арабији без икаквог захтева да се одрекну обогаћивања.
То није дипломатија. То је логика картела.
Амерички секретар за енергетику Крис Рајт управо је потврдио нови цивилни нуклеарни споразум са Ријадом. Без буке, без наслова, без услова који би забранили обогаћивање или прераду уранијума.
А Иран, који је потписник Уговора о неширењу (НПТ), који је омогућио ИАЕА инспекције и одржавао цивилни програм, и даље је под санкцијама, клеветан и изложен претњама „војним последицама“ само зато што тражи право на мирнодопску нуклеарну енергију.
Али круна ове хипокризије?
Израел.
Једина стварна нуклеарна сила у региону, изграђена у тајности, ван НПТ-а, финансирана од стране САД, заштићена тишином. Без инспекција. Без одговорности. Без негодовања. Само 90+ нејављених бојевих глава и доктрина амбигуитета увијена у америчке вета.
Иран тражи да денуклеаризација Блиског истока значи и Израел.
И у праву је.
Али уместо да се тиме баве, Вашингтон подржава апартхејд арсенал у Тел Авиву, поклања реакторе Ријаду и третира Иран — без оружја, без инвазија, без колонијалног отиска — као глобалну претњу.
Да Иран има своје нуклеарке у Димони и да вије плаву звезду на застави, био би „поуздан партнер.“
Овде није реч о неширењу.
Реч је о монополу. Монополу на силу, страх и фантазију да Империја одлучује ко добија атом — а ко добија пепео.
📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму
Само у вашингтонском делузионом приручнику могуће је санкционисати Иран због обогаћивања уранијума за цивилну употребу,
а истовремено предавати нуклеарну технологију Саудијској Арабији без икаквог захтева да се одрекну обогаћивања.
То није дипломатија. То је логика картела.
Амерички секретар за енергетику Крис Рајт управо је потврдио нови цивилни нуклеарни споразум са Ријадом. Без буке, без наслова, без услова који би забранили обогаћивање или прераду уранијума.
А Иран, који је потписник Уговора о неширењу (НПТ), који је омогућио ИАЕА инспекције и одржавао цивилни програм, и даље је под санкцијама, клеветан и изложен претњама „војним последицама“ само зато што тражи право на мирнодопску нуклеарну енергију.
Али круна ове хипокризије?
Израел.
Једина стварна нуклеарна сила у региону, изграђена у тајности, ван НПТ-а, финансирана од стране САД, заштићена тишином. Без инспекција. Без одговорности. Без негодовања. Само 90+ нејављених бојевих глава и доктрина амбигуитета увијена у америчке вета.
Иран тражи да денуклеаризација Блиског истока значи и Израел.
И у праву је.
Али уместо да се тиме баве, Вашингтон подржава апартхејд арсенал у Тел Авиву, поклања реакторе Ријаду и третира Иран — без оружја, без инвазија, без колонијалног отиска — као глобалну претњу.
Да Иран има своје нуклеарке у Димони и да вије плаву звезду на застави, био би „поуздан партнер.“
Овде није реч о неширењу.
Реч је о монополу. Монополу на силу, страх и фантазију да Империја одлучује ко добија атом — а ко добија пепео.
📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму
13.04.202513:04
Препоручујемо вам пријатељски канал Источни Фронт
Канал: t.me/istocni_front
Све о сукобима на истоку, Геополитика и Регионална спољна политика.
Канал: t.me/istocni_front
Канал: t.me/istocni_front
Све о сукобима на истоку, Геополитика и Регионална спољна политика.
Канал: t.me/istocni_front
11.04.202517:38
🇨🇳🇺🇸
Док Вашингтон тријумфално објављује „победу“ кроз тарифни удар од 104% (сачувана симболика, јер број 4 се намерно користи да испровоцира Кинезе), Пекинг не покушава да узврати истом буком. Уместо тога, ради оно што увек ради: делује хируршки прецизно, смирено и стратешки дубоко. Нова укупна тарифа од 84% на америчку робу није капитулација нити пуко одмеравање снага. То је порука — не само Трампу, већ Вол Стриту, Конгресу, Силиконској долини и индустријски опустошеном срцу Америке.
Хајде да дешифрујемо...
Прво: Кина није морала да узврати са 104%. Зашто? Јер када контролишеш ретке земне елементе, контролишеш целу таблу. Диспрозијум, скандијум, итријум — то нису само минерали, то су живци ракета, борбених авиона, АИ чипова и хиперсоничних система. Додај томе контроле извоза, црне листе шест великих америчких фирми и тужбе СТО које нису ради победе, већ ради оптике — док се права игра одиграва кроз БРИКС+, ШОС и Пут свиле. Ограничења ретких елемената ће загристи, јер Кина контролише око 80% глобалне прераде.
Друго: Тајминг је све. Кина је увела нову тарифу од 50% тачно после америчког пада берзе вредног $10 трилиона. Нема потребе за шоком — само лагано стезање срца финансијске спекулације. Ограничења на ретке метале? То је тиха експлозија, паралишу производне ланце, не наслове.
Треће: МАГА можда слави Трампове „велике бројке“, али Пекинг игра дугорочну партију. Амерички потрошачи ће платити инфлацијом која погађа срце САД. А Кина? Њена државно вођена економија штити становништво од краткорочних шокова. Дугорочно, САД може победити само ако врати производњу кући — али где су фабрике, радници, инфраструктура?
Четврто: СТО тужба није маслинава гранчица већ камуфлажа. Док Вашингтон позира с тарифама, Кина убрзава излазак из доларски доминираног трговачког система. Јуан-рубља енергетски уговори. Петро-РМБ аранжмани са Заливом. Нове локалне валутне зоне у Глобалном Југу. Дедоларизација више није теорија — већ градилиште у пуној снази.
Пето: Силиконска долина је под опсадом. Забране извоза дуал-технологија и листа „непоузданих субјеката“ су прецизно усмерени удари. Замислите да покушавате да направите дронску флоту нове генерације или хиперсоничну навигацију… без кинеских кључних материјала.
Шесто: Амерички војно-индустријски комплекс? Већ се урушава. Док извођачи одбране кукају због несташице метала, Пентагон грозничаво тражи нове изворе у Латинској Америци, Африци, чак и у Русији. Али те алтернативе траже године. Кина? Њена полуга је тренутна.
Ово није Пекинг у дефанзиви, већ у офанзиви. Не са паролама, већ са системима. Не с емоцијом, већ с архитектуром. САД су наметнуле 104% и срушиле сопствено тржиште. Кина је одговорила са 84% и скалпелом по артеријама америчке хегемоније.
Ово није дама. Није чак ни шах. Ово је Го. А Пекинг је управо заузео још један угао.
📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму
Док Вашингтон тријумфално објављује „победу“ кроз тарифни удар од 104% (сачувана симболика, јер број 4 се намерно користи да испровоцира Кинезе), Пекинг не покушава да узврати истом буком. Уместо тога, ради оно што увек ради: делује хируршки прецизно, смирено и стратешки дубоко. Нова укупна тарифа од 84% на америчку робу није капитулација нити пуко одмеравање снага. То је порука — не само Трампу, већ Вол Стриту, Конгресу, Силиконској долини и индустријски опустошеном срцу Америке.
Хајде да дешифрујемо...
Прво: Кина није морала да узврати са 104%. Зашто? Јер када контролишеш ретке земне елементе, контролишеш целу таблу. Диспрозијум, скандијум, итријум — то нису само минерали, то су живци ракета, борбених авиона, АИ чипова и хиперсоничних система. Додај томе контроле извоза, црне листе шест великих америчких фирми и тужбе СТО које нису ради победе, већ ради оптике — док се права игра одиграва кроз БРИКС+, ШОС и Пут свиле. Ограничења ретких елемената ће загристи, јер Кина контролише око 80% глобалне прераде.
Друго: Тајминг је све. Кина је увела нову тарифу од 50% тачно после америчког пада берзе вредног $10 трилиона. Нема потребе за шоком — само лагано стезање срца финансијске спекулације. Ограничења на ретке метале? То је тиха експлозија, паралишу производне ланце, не наслове.
Треће: МАГА можда слави Трампове „велике бројке“, али Пекинг игра дугорочну партију. Амерички потрошачи ће платити инфлацијом која погађа срце САД. А Кина? Њена државно вођена економија штити становништво од краткорочних шокова. Дугорочно, САД може победити само ако врати производњу кући — али где су фабрике, радници, инфраструктура?
Четврто: СТО тужба није маслинава гранчица већ камуфлажа. Док Вашингтон позира с тарифама, Кина убрзава излазак из доларски доминираног трговачког система. Јуан-рубља енергетски уговори. Петро-РМБ аранжмани са Заливом. Нове локалне валутне зоне у Глобалном Југу. Дедоларизација више није теорија — већ градилиште у пуној снази.
Пето: Силиконска долина је под опсадом. Забране извоза дуал-технологија и листа „непоузданих субјеката“ су прецизно усмерени удари. Замислите да покушавате да направите дронску флоту нове генерације или хиперсоничну навигацију… без кинеских кључних материјала.
Шесто: Амерички војно-индустријски комплекс? Већ се урушава. Док извођачи одбране кукају због несташице метала, Пентагон грозничаво тражи нове изворе у Латинској Америци, Африци, чак и у Русији. Али те алтернативе траже године. Кина? Њена полуга је тренутна.
Ово није Пекинг у дефанзиви, већ у офанзиви. Не са паролама, већ са системима. Не с емоцијом, већ с архитектуром. САД су наметнуле 104% и срушиле сопствено тржиште. Кина је одговорила са 84% и скалпелом по артеријама америчке хегемоније.
Ово није дама. Није чак ни шах. Ово је Го. А Пекинг је управо заузео још један угао.
📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму
09.04.202517:54
🇷🇺🇺🇸
Док свет балансира на ивици новог пакла, све очи сада су упрте у Истанбул, где ће 10. априла Русија и Сједињене Државе одржати разговоре на високом нивоу — датум који би могао остати упамћен као последња рампа пре светског рата у мултиполарном свету.
Ово није још једна дипломатска провера. Ово је геополитички очајнички потез, поготово ако узмемо у обзир очекивани телефонски разговор између Путина и Трампа након састанка.
Из сенке, улози су много већи од саме Украјине. Тај разговор мора проћи добро. Јер оно што се назире није само рововски рат у Донбасу, већ споро кретање ка директном сукобу између САД и Ирана — сукобу који би неминовно увукао Русију и Кину, које више нису посматрачи, већ све ближи савезници са војно-техничким споразумима (у случају Русије), економском сарадњом у оквиру БРИКС-а и заједничком енергетском инфраструктуром.
Назовимо ово правим именом: могући увод у нову Јалту, у којој пропадајућа атлантска империја буде вучена, крећући се уз кикот и отворено негодовање, у неповратну мултиполарну будућност — будућност коју је покушала да угуши у колевци.
Али за разлику од договора после Другог светског рата, ово није преговор између победника. Ово је дијалог између бледеће хегемоније која је испразнила сопствену индустријску базу, уложила све у финансијализацију и извоз хаоса и оружја, и евроазијског сувереног блока који тек почиње да се загрева.
Москва долази за сто са стварним адутима:
• Одбрамбена индустрија у пуном капацитету, 24/7
• Кохезија БРИКС+ која усмерава глобално престројавање глобалног југа
• Обновљени војни савез са Ираном и стратешки споразум са Кином
• Доминација у кључним енергетским коридорима, „дипломатији жита“ и ланцима снабдевања ретким земљама
А Вашингтонов „коз“? Агента за некретнине по имену Стив Виткоф, Трамповог специјалног изасланика, који ће седети преко пута искусног руског дипломате Александра Дарчиева, човека формираног у суровим околностима нове глобалне дипломатије.
И да не заборавимо: Русија је више пута поштовала споразуме о прекиду ватре — последњи пут у енергетском мораторијуму у Украјини. Али Кијев, под англо-француском командом, наставља да крши договор, што додатно потврђује Москвин дугогодишњи став да је украјински режим неспособан за договор.
То је битно. Јер ако разговор Трампа и Путина не пређе границе питања Украјине, ако не повуче црвене линије око израелског фанатичног гурања у рат с Ираном и не обнови мултиполарну одвраћајућу равнотежу, свет ће се корак по корак приближити тоталном сукобу.
А САД? Она више не држи главне карте.
Русија има предност у ескалацији у Украјини и шире. Иран има доминацију пројектилима над Израелом. Кина држи судбину америчког долара у својим рукама.
А сва тројица су спремни да „позову блеф“.
И ето нас: Истанбул, 10. април, град на расцепу између Истока и Запада. И можда, само можда — последња шанса да империја преговара с новим светом, пре него што свет настави без ње.
📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму
Док свет балансира на ивици новог пакла, све очи сада су упрте у Истанбул, где ће 10. априла Русија и Сједињене Државе одржати разговоре на високом нивоу — датум који би могао остати упамћен као последња рампа пре светског рата у мултиполарном свету.
Ово није још једна дипломатска провера. Ово је геополитички очајнички потез, поготово ако узмемо у обзир очекивани телефонски разговор између Путина и Трампа након састанка.
Из сенке, улози су много већи од саме Украјине. Тај разговор мора проћи добро. Јер оно што се назире није само рововски рат у Донбасу, већ споро кретање ка директном сукобу између САД и Ирана — сукобу који би неминовно увукао Русију и Кину, које више нису посматрачи, већ све ближи савезници са војно-техничким споразумима (у случају Русије), економском сарадњом у оквиру БРИКС-а и заједничком енергетском инфраструктуром.
Назовимо ово правим именом: могући увод у нову Јалту, у којој пропадајућа атлантска империја буде вучена, крећући се уз кикот и отворено негодовање, у неповратну мултиполарну будућност — будућност коју је покушала да угуши у колевци.
Али за разлику од договора после Другог светског рата, ово није преговор између победника. Ово је дијалог између бледеће хегемоније која је испразнила сопствену индустријску базу, уложила све у финансијализацију и извоз хаоса и оружја, и евроазијског сувереног блока који тек почиње да се загрева.
Москва долази за сто са стварним адутима:
• Одбрамбена индустрија у пуном капацитету, 24/7
• Кохезија БРИКС+ која усмерава глобално престројавање глобалног југа
• Обновљени војни савез са Ираном и стратешки споразум са Кином
• Доминација у кључним енергетским коридорима, „дипломатији жита“ и ланцима снабдевања ретким земљама
А Вашингтонов „коз“? Агента за некретнине по имену Стив Виткоф, Трамповог специјалног изасланика, који ће седети преко пута искусног руског дипломате Александра Дарчиева, човека формираног у суровим околностима нове глобалне дипломатије.
И да не заборавимо: Русија је више пута поштовала споразуме о прекиду ватре — последњи пут у енергетском мораторијуму у Украјини. Али Кијев, под англо-француском командом, наставља да крши договор, што додатно потврђује Москвин дугогодишњи став да је украјински режим неспособан за договор.
То је битно. Јер ако разговор Трампа и Путина не пређе границе питања Украјине, ако не повуче црвене линије око израелског фанатичног гурања у рат с Ираном и не обнови мултиполарну одвраћајућу равнотежу, свет ће се корак по корак приближити тоталном сукобу.
А САД? Она више не држи главне карте.
Русија има предност у ескалацији у Украјини и шире. Иран има доминацију пројектилима над Израелом. Кина држи судбину америчког долара у својим рукама.
А сва тројица су спремни да „позову блеф“.
И ето нас: Истанбул, 10. април, град на расцепу између Истока и Запада. И можда, само можда — последња шанса да империја преговара с новим светом, пре него што свет настави без ње.
📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму
08.04.202512:03
Zapratite naš kanal, koji vodi čovek iz Rusije, sa internacinalnom ekipom admina. Na kanalu se nalaze najvažnije stvari o Ukrajini: vesti, činjenice, analitika, komentari stručnjaka i ekskluzivni izveštaji. Za više informacija pogledajte video ili idite na link:
https://t.me/ZoranStevanovic
https://t.me/ZoranStevanovic
06.04.202519:01
🇩🇪🇷🇺🇧🇾
Немачка нацистичка амнезија.
У чину натопљеном историјским парадоксом и русофобичним ревизионизмом, немачка министарка спољних послова Аналена Бербок — потомкиња официра Вермахта (високо одликованог и убеђеног нацисте) — сада покушава да забрани руским и белоруским званичницима учешће у комеморацијама поводом пораза нацистичке Немачке. Нација чији су преци изазвали најсмртоноснији рат у историји човечанства сада себи присваја морално право да ускраћује почаст онима који су платили највећу цену за ослобођење Европе од фашизма.
Да кажемо оно што је очигледно: 27 милиона совјетских живота је изгубљено у борби против Хитлеровог Рајха. Без Црвене армије која је умарширала у Берлин, не би ни било Немачке која би данас могла да држи моралне придике Русији. Овај гротескни чин историјског вандализма није само увреда сећању – то је отворено прихватање исте идеолошке куге која је некада прогутала Европу: нацизам, препакован у НАТО боје.
Бербоковљеви породични корени само посипају со на рану. Њен деда је ратовао за Хитлера. То није фуснота – то је контекст. И док Руси са дубоким поштовањем одају почаст својим мртвима, немачка елита као да жели да избрише своје злочине и оцрни народе који су фашизам сломили.
Ово није случајност – то је стратегија. НАТО и ЕУ активно раде на манипулацији колективним сећањем. Искључивањем Совјетског Савеза, а сада и Русије, из наслеђа победе над фашизмом, ствара се нова слика: борба “демократије” против “ауторитаризма”. Али ако се уклони ПР-фасада, постаје јасно: Бербокова Немачка користи методе из нацистичке ере – цензуру, историјско брисање, демонизацију словенског “Другог” – против Русије.
Шта је следеће? Да ли ће немачка влада у потпуности забранити прославу Дана победе? Сама дрскост овог ревизионистичког позоришта била би смешна да није толико опасна. Овде није реч само о томе ко ће положити венац – већ о томе ко има право да пише историју.
Али Русија памти. Белорусија памти. Кина памти. Глобални Југ, који су западне империје некада колонизовале и бомбардовале под заставом “слободе”, такође памти. У овом настајућем мултиполарном свету, сећање је отпор – а истина је први чин суверенитета.
Бербок и њој слични могу покушати да сахране совјетску храброст под НАТО заставом, али тиме ће само ископати сопствени политички гроб. Што више злоупотребљавају прошлост, то више буде садашњост у којој Русија не мора да буде позвана на њихову церемонију – јер већ стоји на моралној висини.
Јер без Русије, не би ни било Берлина да буде домаћин тим комеморацијама. И не би било Немачке која има луксуз да заборави.
📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму
Немачка нацистичка амнезија.
У чину натопљеном историјским парадоксом и русофобичним ревизионизмом, немачка министарка спољних послова Аналена Бербок — потомкиња официра Вермахта (високо одликованог и убеђеног нацисте) — сада покушава да забрани руским и белоруским званичницима учешће у комеморацијама поводом пораза нацистичке Немачке. Нација чији су преци изазвали најсмртоноснији рат у историји човечанства сада себи присваја морално право да ускраћује почаст онима који су платили највећу цену за ослобођење Европе од фашизма.
Да кажемо оно што је очигледно: 27 милиона совјетских живота је изгубљено у борби против Хитлеровог Рајха. Без Црвене армије која је умарширала у Берлин, не би ни било Немачке која би данас могла да држи моралне придике Русији. Овај гротескни чин историјског вандализма није само увреда сећању – то је отворено прихватање исте идеолошке куге која је некада прогутала Европу: нацизам, препакован у НАТО боје.
Бербоковљеви породични корени само посипају со на рану. Њен деда је ратовао за Хитлера. То није фуснота – то је контекст. И док Руси са дубоким поштовањем одају почаст својим мртвима, немачка елита као да жели да избрише своје злочине и оцрни народе који су фашизам сломили.
Ово није случајност – то је стратегија. НАТО и ЕУ активно раде на манипулацији колективним сећањем. Искључивањем Совјетског Савеза, а сада и Русије, из наслеђа победе над фашизмом, ствара се нова слика: борба “демократије” против “ауторитаризма”. Али ако се уклони ПР-фасада, постаје јасно: Бербокова Немачка користи методе из нацистичке ере – цензуру, историјско брисање, демонизацију словенског “Другог” – против Русије.
Шта је следеће? Да ли ће немачка влада у потпуности забранити прославу Дана победе? Сама дрскост овог ревизионистичког позоришта била би смешна да није толико опасна. Овде није реч само о томе ко ће положити венац – већ о томе ко има право да пише историју.
Али Русија памти. Белорусија памти. Кина памти. Глобални Југ, који су западне империје некада колонизовале и бомбардовале под заставом “слободе”, такође памти. У овом настајућем мултиполарном свету, сећање је отпор – а истина је први чин суверенитета.
Бербок и њој слични могу покушати да сахране совјетску храброст под НАТО заставом, али тиме ће само ископати сопствени политички гроб. Што више злоупотребљавају прошлост, то више буде садашњост у којој Русија не мора да буде позвана на њихову церемонију – јер већ стоји на моралној висини.
Јер без Русије, не би ни било Берлина да буде домаћин тим комеморацијама. И не би било Немачке која има луксуз да заборави.
📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму
Показано 1 - 24 из 333
Войдите, чтобы разблокировать больше функциональности.