🇷🇸Окупаторски механизми владања или зашто је немогућа национална артикулација бунта ⬇️
Желим да у кратким параграфима обновимо градиво које “деца” треба да науче на факултетима:
Србија је колонија. Њоме на терену управља онај који најбоље слуша господара. Посебност Србије у односу на, рецимо, пројекат “Хрватска”, је у томе што у Хрватској не постоји потенцијал за побуну против господара. Пошто у Србији постоји тај потенцијал, управник мора да буде лојалан, али и да му се допусте пропусти зарад минимализовања потенцијала за побуну поданика.
Тадић је био лојалан, али су пред њим били задаци које није могао испунити, а да се господару не заљуља контрола. Зато је замена дошла из редова који су били боље позиционирани и опремљени да испуне задатке као колонијални намесници, а да колонија остане мирна.
Као и октобра 2001, тако и маја 2012, замена је морала имати подршку главне Србије, народне, номинално националистичке. Само народна/патриотска Србија има потенцијал за дестабилизацију, а остале Србије Империја већ свакако контролише и као и код Хрвата, нису опасне по Империју.
Без мирне народне Србије се не може владати колонијом, а без немирне народне Србије се не може рушити поредак, чији год. Пошто Империја не би постала Империја да је стратешки наивна, она не влада вертикално, преко једног центра моћи, него побочно, где независно један од другог контролише све центре моћи, државне, вандржавне/невладине, медијске, образовне, спортске, здравствене, културне итд. Побочно контролисани центри управе служе да држе засебне сегменте друштва зависним и под контролом, али да се употребе један против другог или сви против једног, кад неко усталаса или треба да се притегне.
Каква је динамика између њих? Контролисани центри побочне управе, од председника државе до уредника телевизије, знају да раде за истог господара, али и да су контролори један другоме, па и да морају да врше притисак једни на друге уколико то интереси господара траже.
Када се то у Србији тражи? Србија је комплексна баш због оног потенцијала за побуну. Управник, да би га умањио, мора демонстративно да подилази маси која носи тај потенцијал.
То ради на разне начине, али битно је да му други контролори никад не дају да пређе границе и изгуби задатке из вида.Најопаснија ситуација за управника је кад пређе границу или подбаци у испуњавању задатака толико да контролни центри окрену против њега ону масу без које се не може ни владати ни рушити.
Тадић је добио бриселски катил-ферман и скратио мандат, а Вучић није још, из пар разлога. Прво, ЕУ је данас далеко од себе из 2012. Нема те одлучности нити тог поретка где се знало ''ко коси, а ко воду носи''. Британија је изашла, а и даље ровари, Немачка је дубоко окупирана и деиндустријализована земља, а Кина упловила дубоко, још од првог Трамповог мандата, а то ремети једноумље и оштрину Брисела. Друго, у дугогодишњој борби између управника и контролора, Вучић је однео кључну победу: онемогућио је профилисање замене, некога или нечега што има управитељске капацитете, а и потенцијал да контролише народну-патриотску Србију.
Господар је протраћио време да профилише замену. Сад имамо ситуацију у којој је управник изгубио контролу над народном Србијом, али није је препустио контролорима јер они немају капацитет да управљају њоме. Могу да јој наводе и диктирају емоцију, али за дефинисање управног капацитета емоција је недовољна. То је врло опасна ситуација за Србију, јер рањени и нестабилни Вучић ће за подршку господара дати било шта српско, а контролори су загризли у притиску толико да народну Србију, коју су мобилисали сад, неће никад више овако мобилисати ако јој не испуне бар део жеља и нада. Шта треба да се учи у школи је не људска и међународна права, европске вриједности и слична мртва слова на папиру и шарене лаже за децу кметова, него модели и технике империјалног освајања и управљања, историја центара моћи, пракса контроле колонија, оно што уче децу господара.
