Национални интерес 🇷🇸
Reposted from:
Nacionalni Magazin
06.05.202511:43
Svako normalan u ovoj zemlji mogao je u početku da podrži zahteve studenata; okej, naravno, treba da utvrdimo ko je kriv za pad nadstrešnice. Nema ništa normalnije.
Naravno da treba svi da se zalažemo da institucije rade. Ko može da bude protiv toga? Niko.
Naravno da ćemo svi biti za to da se povede neka borba protiv korupcije; odlično.
Ali je problem u tome što su onda studenti razarali institucije, što su oni kršili zakone i što su oni sve vreme gazili onaj svoj Niški edikt koji su doneli sa tolikom pompom i zadovoljstvom.
Dakle, sve vreme je skriveni cilj tih protesta i jeste bio rušenje vlasti i to su sada potvrdili i neki profesori na nastavno-naučnim većima, iako je, kao što znamo zakonom zabranjeno bavljenjem politikom na fakultetima, to su sada formulisali i neki od plenuma predlogom da studenti izađu na izbore i da imaju svoju izbornu listu.
Izvor: RTS
Naravno da treba svi da se zalažemo da institucije rade. Ko može da bude protiv toga? Niko.
Naravno da ćemo svi biti za to da se povede neka borba protiv korupcije; odlično.
Ali je problem u tome što su onda studenti razarali institucije, što su oni kršili zakone i što su oni sve vreme gazili onaj svoj Niški edikt koji su doneli sa tolikom pompom i zadovoljstvom.
Dakle, sve vreme je skriveni cilj tih protesta i jeste bio rušenje vlasti i to su sada potvrdili i neki profesori na nastavno-naučnim većima, iako je, kao što znamo zakonom zabranjeno bavljenjem politikom na fakultetima, to su sada formulisali i neki od plenuma predlogom da studenti izađu na izbore i da imaju svoju izbornu listu.
Izvor: RTS
29.04.202509:22
АРХИМАНДРИТ ПЕТАР ДРАГОЈЛОВИЋ О СРПСКОМ ПАТРИЈАРХУ И ПОНАШАЊУ ДЕЛА СРПСКЕ ОМЛАДИНЕ:
Патријарх Порфирије председнику Русије Владимиру Путину:
„Наш став, што се тиче Косова, Републике Српске и Црне Горе, мислим и осећам да зависи и од става Руске Федерације на глобалном нивоу.
Моја жеља и жеља већине у нашој цркви је да у перспективи, ако буде новог геополитичког разграничења, будемо близу у том руском окружењу. У руском свету, у православном свету“.
И сад због ове храбре, мудре и промишљене реченице нашег Српског Патријарха, прозападна пета колона у Србији данима хистерише, а блокадерска плаћена балавурдија која вози бицикле до Стразбура и шета пешке по Хрватској пљујући Србију, вришти - није он наш Патријарх!
Уместо да се диче мудрости и храбрости Патријарха Порфирија они му се ругају. Зашто?
Зато што су им Стразбур и Загреб милији него Москва и Петроград.
Патријарх Порфирије председнику Русије Владимиру Путину:
„Наш став, што се тиче Косова, Републике Српске и Црне Горе, мислим и осећам да зависи и од става Руске Федерације на глобалном нивоу.
Моја жеља и жеља већине у нашој цркви је да у перспективи, ако буде новог геополитичког разграничења, будемо близу у том руском окружењу. У руском свету, у православном свету“.
И сад због ове храбре, мудре и промишљене реченице нашег Српског Патријарха, прозападна пета колона у Србији данима хистерише, а блокадерска плаћена балавурдија која вози бицикле до Стразбура и шета пешке по Хрватској пљујући Србију, вришти - није он наш Патријарх!
Уместо да се диче мудрости и храбрости Патријарха Порфирија они му се ругају. Зашто?
Зато што су им Стразбур и Загреб милији него Москва и Петроград.
02.04.202507:26
Професор Владан Петров можда данас није најомиљенији правник, али је несумњиво личност чији ће ставови остати упамћени. У времену јавног линча, када је најлакше бити поданик – било власти, било друштвеног популизма – он остаје доследан принципима правне државе, без обзира на последице.
Петров не нуди удобност конформизма, већ истину, ма колико била непријатна. Његова доследност у заштити супремације домаћег законодавства над правом ЕУ већ је доводила у питање интересе владајућих структура, као што сада упозорава на нову опасност – анархију, која урушава институционални поредак без обзира на то ко је на власти.
За професора Петрова, Србија и истина су изнад свих компромиса. Његов глас остаје подсећање да право није питање тренутне политике, већ принципа који опстају вековима и који ће опстсти без обзира на све.
Петров не нуди удобност конформизма, већ истину, ма колико била непријатна. Његова доследност у заштити супремације домаћег законодавства над правом ЕУ већ је доводила у питање интересе владајућих структура, као што сада упозорава на нову опасност – анархију, која урушава институционални поредак без обзира на то ко је на власти.
За професора Петрова, Србија и истина су изнад свих компромиса. Његов глас остаје подсећање да право није питање тренутне политике, већ принципа који опстају вековима и који ће опстсти без обзира на све.
Reposted from:
Дарко Ристов Ђого Дарко Ристович Джого
14.03.202519:00
Читав дан ми звони телефон. Зову пријатељи од Москве до Ванкувера.
- Како је тамо код вас?
Код нас као код нас. Више се овај народ брине за Београд него за себе.
Слушао сам Србе да псују богохулно, љуто, сочно, али никад Србина из Српске да опсује Србију. Она је за нас Светиња.
Брину се људи. Не говорим о политичком јазу, о друштвеном јазу. Говорим о том тешком осјећају у ваздуху, осјећају набијеном најавом насиља.
Оно не смије да се деси. Просто: ко год сутра (или ма када) прибјегне ударцу, каменици, палици - исписао се из Српства. И баш ме брига како ће неко тумачити ову поруку (а тумачиће је увијек одрично онај ко рачуна да силом може нешто постићи). "Наша је сила планинска ријека", каже Шантић, али то је сила Христа, сила Истине и Живота. Ко не схвата да је свако насиље сутра пут у амбис, слијеп је и боље да остане кући (са ма које стране био).
Шта год и ма гдје били, Срби, прије него што ма шта урадите, реците не једном већ 40 пута: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног и спаси народ српски!
Да тако иначе чинимо, гдје би нам крај био...
- Како је тамо код вас?
Код нас као код нас. Више се овај народ брине за Београд него за себе.
Слушао сам Србе да псују богохулно, љуто, сочно, али никад Србина из Српске да опсује Србију. Она је за нас Светиња.
Брину се људи. Не говорим о политичком јазу, о друштвеном јазу. Говорим о том тешком осјећају у ваздуху, осјећају набијеном најавом насиља.
Оно не смије да се деси. Просто: ко год сутра (или ма када) прибјегне ударцу, каменици, палици - исписао се из Српства. И баш ме брига како ће неко тумачити ову поруку (а тумачиће је увијек одрично онај ко рачуна да силом може нешто постићи). "Наша је сила планинска ријека", каже Шантић, али то је сила Христа, сила Истине и Живота. Ко не схвата да је свако насиље сутра пут у амбис, слијеп је и боље да остане кући (са ма које стране био).
Шта год и ма гдје били, Срби, прије него што ма шта урадите, реците не једном већ 40 пута: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног и спаси народ српски!
Да тако иначе чинимо, гдје би нам крај био...
19.02.202516:20
Јавне личности из сфере културе, попут пријатеља из прогласа, поново су у првим редовима политичког активизма, настојећи да студентске протесте искористе као платформу за своје идеје. Ово није нов феномен – исти културни кругови су 1997. године подржавали Мила Ђукановића, иако је његова политика довела до дискриминације Срба у Црној Гори, отуђења имовине СПЦ и потискивања ћирилице. Та подршка никада није преиспитана.
Историјски гледано, значајан део културне елите често заузима позицију супротну традиционалним вредностима српског друштва, сматрајући да народ треба преваспитати. Данас су незадовољни јер студенти, чији покрет желе да присвоје, заступају ставове који одударају од њихових – траже повратак Косова, не прихватају једностране западне наративе и остају загледани у Русију.
Идеја да управо ова група људи треба да дефинише демократију и политичке стандарде води ка продубљивању подела у друштву. Историја показује да ангажман глумаца у политици често резултира истим исходом, а то је: српска трагедија из једног чина.
t.me/nacionalniinteres
Историјски гледано, значајан део културне елите често заузима позицију супротну традиционалним вредностима српског друштва, сматрајући да народ треба преваспитати. Данас су незадовољни јер студенти, чији покрет желе да присвоје, заступају ставове који одударају од њихових – траже повратак Косова, не прихватају једностране западне наративе и остају загледани у Русију.
Идеја да управо ова група људи треба да дефинише демократију и политичке стандарде води ка продубљивању подела у друштву. Историја показује да ангажман глумаца у политици често резултира истим исходом, а то је: српска трагедија из једног чина.
t.me/nacionalniinteres
05.05.202520:39
Идеолошка дезоријентација савременог студентског покрета у Србији достигла је своју кулминацију студентском ијадом на острву Зрће.
С једне стране продају нам се под блокадама српска обележја, тробојке и химне; са друге стране, потпуно се занемарује једна од најстрашнијих историјских трагедија српског народа у 20. веку. Док се у јавности заступају вредности слободе, правде и истине, у пракси се одлази на место масовног страдања српског становништва – и то без икаквог пијетета или свести о значењу тог простора.
Данас је реч о Медицинијади 2025, студентском скупу медицинских факултета из Србије, Републике Српске, Црне Горе и остатка региона који је заказан на хрватском острву Паг, конкретно у туристичкој зони Зрће. Мање од десет километара одатле, налазе се Метајна и рт Слана – места на којима је 1941. године усташки режим Независне Државе Хрватске основао логоре у којима је живот изгубило преко 8.000 Срба и Јевреја. У питању су први системски организовани логори у новоствореној НДХ, а документована сведочанства и подаци говоре о најмонструознијим облицима злочина, укључујући убијање деце и спаљивање тела жртава.
Није реч о случајности, нити о пуком географском незнању. У питању је симптом дубље кризе идентитета и недостатка политичке одговорности код једног дела академске омладине. Организовати масовно студентско дружење на месту које представља симбол страдања сопственог народа, без било каквог осврта на ту историјску чињеницу, значи прихватити наметнуту културу заборава и прећутне нормализације злочина.
Студенти који ће се окупити на овој локацији долазе из низа градова и факултета: Београда, Новог Сада, Крагујевца, Ниша, Бање Луке, Фоче, Подгорице, Косовске Митровице – и чине репрезентативан пресек српске академске заједнице. Управо због тога, одговорност оваквог избора локације је утолико већа. Јер, ако елитни слој једног народа није у стању да препозна симболичко и историјско значење простора који походи, онда се поставља питање ко ће уопште носити сећање и истину у будућности.
С једне стране продају нам се под блокадама српска обележја, тробојке и химне; са друге стране, потпуно се занемарује једна од најстрашнијих историјских трагедија српског народа у 20. веку. Док се у јавности заступају вредности слободе, правде и истине, у пракси се одлази на место масовног страдања српског становништва – и то без икаквог пијетета или свести о значењу тог простора.
Данас је реч о Медицинијади 2025, студентском скупу медицинских факултета из Србије, Републике Српске, Црне Горе и остатка региона који је заказан на хрватском острву Паг, конкретно у туристичкој зони Зрће. Мање од десет километара одатле, налазе се Метајна и рт Слана – места на којима је 1941. године усташки режим Независне Државе Хрватске основао логоре у којима је живот изгубило преко 8.000 Срба и Јевреја. У питању су први системски организовани логори у новоствореној НДХ, а документована сведочанства и подаци говоре о најмонструознијим облицима злочина, укључујући убијање деце и спаљивање тела жртава.
Није реч о случајности, нити о пуком географском незнању. У питању је симптом дубље кризе идентитета и недостатка политичке одговорности код једног дела академске омладине. Организовати масовно студентско дружење на месту које представља симбол страдања сопственог народа, без било каквог осврта на ту историјску чињеницу, значи прихватити наметнуту културу заборава и прећутне нормализације злочина.
Студенти који ће се окупити на овој локацији долазе из низа градова и факултета: Београда, Новог Сада, Крагујевца, Ниша, Бање Луке, Фоче, Подгорице, Косовске Митровице – и чине репрезентативан пресек српске академске заједнице. Управо због тога, одговорност оваквог избора локације је утолико већа. Јер, ако елитни слој једног народа није у стању да препозна симболичко и историјско значење простора који походи, онда се поставља питање ко ће уопште носити сећање и истину у будућности.
23.04.202520:04
Потпредсједник Владе Црне Горе Филип Ивановић, који је до јуче обављао дужност министра вањских послова, све док га сопствена влада није смијенила и замијенила, јел’те, образованијим и способнијим Ервином Ибрахимовићем, тешким центром рожајског Ибра, нашао је за сходно да упути јавну лекцију самом Патријарху српском.
По њему, Патријарх нема шта да прича о Црној Гори, јер је, наводно, за СПЦ овдје надлежан искључиво Митрополит Јоаникије. Јер кад већ није надлежан у сопственој фотељи, ред је да буде надлежан за туђе ауторитете.
Да није тужно, било би комично: човјек који је у сопственом кабинету доживио „недостатак повјерења“, сада дијели лекције Патријарху и тумачи устројство Цркве.
Бивши министре упамтите, митрополит Јоаникије није “поглавар СПЦ у Црној Гори”. Нити СПЦ има “црногорски огранак”. Има Цркву која дише једним духом, чува једно предање и има једно устројство, чије сједиште јесте у Београду, али чија снага почива у народу и у Подгорици, и у Андријевици, и у Пљевљима, и у Велимљу, и у Беранама, и на Цетињу.
Митрополит Јоаникије заслужује сваку част и повјерење вјерног народа, али чак ни он никада не би рекао оно што Ивановић смишљено подмеће. Јер црквено јединство није ствар дневне политике, већ вјечне одговорности.
По њему, Патријарх нема шта да прича о Црној Гори, јер је, наводно, за СПЦ овдје надлежан искључиво Митрополит Јоаникије. Јер кад већ није надлежан у сопственој фотељи, ред је да буде надлежан за туђе ауторитете.
Да није тужно, било би комично: човјек који је у сопственом кабинету доживио „недостатак повјерења“, сада дијели лекције Патријарху и тумачи устројство Цркве.
Бивши министре упамтите, митрополит Јоаникије није “поглавар СПЦ у Црној Гори”. Нити СПЦ има “црногорски огранак”. Има Цркву која дише једним духом, чува једно предање и има једно устројство, чије сједиште јесте у Београду, али чија снага почива у народу и у Подгорици, и у Андријевици, и у Пљевљима, и у Велимљу, и у Беранама, и на Цетињу.
Митрополит Јоаникије заслужује сваку част и повјерење вјерног народа, али чак ни он никада не би рекао оно што Ивановић смишљено подмеће. Јер црквено јединство није ствар дневне политике, већ вјечне одговорности.
07.04.202508:32
проф. др Нина Кршљанин, најмађи дипломац Универзитета у Београду, а сада ванредни професор на Правном факултета Универзитета у Београду, поручила је да: ,,актуелни протести нису открили много тога о студентима, али јесу о њиховим професорима". Студентима је, како каже, увек било драже: ,,да ступе у акцију, макар план и смисао видели тек магловито, него да стрпљиво седе над књигама и систематски раде", па су тако знали и да ,,утроше више времена на борбу за још један испитни рок, него на само учење за исте те испите". Међутим, проф. Кршљанин сматра да оно што разликује овај студентски протест од других јесте понашање професора, тачније чињеница да су пропустили прилику да своје студенте правилно усмере. "Многи су последњих месеци користили флоскулу да су блокаде најважнији испит – за студенте. Пре делује да су испит за професоре, и веома ме растужује колико њих, нас, на том испиту пада."
"Ко год жели да се бори за промене, нека се бори, има право – свим законитим средствима! Зар не би професори права требало томе да уче своје студенте? Како легално, поштено и часно да се боре за своја права и своја уверења? Зар не би држава томе требало да учи своје грађане – барем награђивањем таквог поступања, а кажњавањем незаконитог, непристрасном применом права према свима? Зар не би најбољи одговор једног студента права на сваку неправду у друштву требало да буде: 'Ја ћу постати добар правник, ја ћу својим делањем у струци ово променити!' Зар не бисмо били поносни на студенте који вредно уче, успешно полажу испите, а поред свега тога налазе време и да предлажу реформе, пишу нацрте бољих закона, скрећу јавности пажњу на проблеме са применом постојећих? Па, ако желе, нека и протестују. На легално пријављеним скуповима, са промишљеним порукама, без вулгарности, без беса, без вређања неистомишљеника. Без насиља, без вандализма (зар је само мени мука од снимака из СКЦ-а?), без лажних вести и медијских спинова, без прихватања оних који ентузијастично у етар шаљу противправне и антисрпске поруке. (Немогуће да само у мени изазива гнев представа 'Зоран Ђинђић' – а само је једна од безброј примера.) Без ометања оних колега који желе само да уче и постану добри у својој струци. Без револуције, јер се она, чак и да није 'обојена', не може извести без зла."
"Ко год жели да се бори за промене, нека се бори, има право – свим законитим средствима! Зар не би професори права требало томе да уче своје студенте? Како легално, поштено и часно да се боре за своја права и своја уверења? Зар не би држава томе требало да учи своје грађане – барем награђивањем таквог поступања, а кажњавањем незаконитог, непристрасном применом права према свима? Зар не би најбољи одговор једног студента права на сваку неправду у друштву требало да буде: 'Ја ћу постати добар правник, ја ћу својим делањем у струци ово променити!' Зар не бисмо били поносни на студенте који вредно уче, успешно полажу испите, а поред свега тога налазе време и да предлажу реформе, пишу нацрте бољих закона, скрећу јавности пажњу на проблеме са применом постојећих? Па, ако желе, нека и протестују. На легално пријављеним скуповима, са промишљеним порукама, без вулгарности, без беса, без вређања неистомишљеника. Без насиља, без вандализма (зар је само мени мука од снимака из СКЦ-а?), без лажних вести и медијских спинова, без прихватања оних који ентузијастично у етар шаљу противправне и антисрпске поруке. (Немогуће да само у мени изазива гнев представа 'Зоран Ђинђић' – а само је једна од безброј примера.) Без ометања оних колега који желе само да уче и постану добри у својој струци. Без револуције, јер се она, чак и да није 'обојена', не може извести без зла."
Reposted from:Viral media - Balkan
VM
27.03.202509:25
Obavezno pogledaj do kraja-
“Isti scenarista, drugi glumci”
Preuzeto: Ponosna Srbija
“Isti scenarista, drugi glumci”
Preuzeto: Ponosna Srbija
17.02.202510:24
Трибина „Директна демократија: Перспективе пленумског организовања“ представља још један покушај да се кроз академску расправу афирмише идеја пленума као кључног механизма политичког одлучивања. Иако звучи као експеримент у партиципативној демократији, овде је реч о озбиљном покушају подривања основних демократских принципа на којима почива српска држава.
Институционализација пленума на свим нивоима друштва – од републике, преко покрајина и општина, па све до струковних тела – суштински је покушај да се деконструише представничка демократија и успостави неформални, неодговорни систем одлучивања под велом „народне воље“. Ово је директан удар на стабилне институције државе, створене кроз вековну борбу наших предака за слободу и демократске вредности.
Поред тога, овакав приступ носи јасне идеолошке конотације. Повратак на пленуме као облик организовања неодољиво подсећа на самоуправни социјализам и методе политичког одлучивања које су у прошлом веку довеле до неефикасности, идеолошких чистки и урушавања државне стабилности. Промовисање марксистичких идеја у 21. веку представља не само анахронизам већ и претњу модерним демократским тековинама, владавини права и институционалној стабилности Србије.
Зато је важно поставити питање: да ли је ово заиста дебата о унапређењу демократије или покушај стварања параинституционалне мреже која би у име „народа“ обесмислила уставни поредак?
Студенти који верују у српску државу и националне вредности треба да буду изузетно опрезни. Иза приче о „праву гласа за свакога“ често се крију покушаји манипулације и увођења нестабилности. Не дозволите да будете искоришћени у туђим политичким пројектима – српска држава је изнад свега, а свака власт дође и прође!
https://t.me/nacionalniinteres
Институционализација пленума на свим нивоима друштва – од републике, преко покрајина и општина, па све до струковних тела – суштински је покушај да се деконструише представничка демократија и успостави неформални, неодговорни систем одлучивања под велом „народне воље“. Ово је директан удар на стабилне институције државе, створене кроз вековну борбу наших предака за слободу и демократске вредности.
Поред тога, овакав приступ носи јасне идеолошке конотације. Повратак на пленуме као облик организовања неодољиво подсећа на самоуправни социјализам и методе политичког одлучивања које су у прошлом веку довеле до неефикасности, идеолошких чистки и урушавања државне стабилности. Промовисање марксистичких идеја у 21. веку представља не само анахронизам већ и претњу модерним демократским тековинама, владавини права и институционалној стабилности Србије.
Зато је важно поставити питање: да ли је ово заиста дебата о унапређењу демократије или покушај стварања параинституционалне мреже која би у име „народа“ обесмислила уставни поредак?
Студенти који верују у српску државу и националне вредности треба да буду изузетно опрезни. Иза приче о „праву гласа за свакога“ често се крију покушаји манипулације и увођења нестабилности. Не дозволите да будете искоришћени у туђим политичким пројектима – српска држава је изнад свега, а свака власт дође и прође!
https://t.me/nacionalniinteres
Reposted from:Nacionalni Magazin
30.04.202509:22
Cilj koji imaju blokaderi, uz podršku rektora Univerziteta u Beogradu Vlada Đokića, nije u interesu građana Srbije i države Srbije.
"Došli smo do toga da imamo rektora, gospodina Đokića, koji je stao uz studente a da za to nije imao podršku ni svog rektorskog kolegijuma. Jer nismo znali koje studente. Onda je posle toga u više navrata podržao blokade, da bi onda kada se postavilo pitanje da li će biti isplaćivane plate za mesece u kojima se ništa nije radilo on stavio svoj potpis na jedno pismo. I ne samo on, nego i neki mnogo ekstremniji dekani koji pripadaju tom kolegijumu, u kome stoji da mi ne možemo da radimo jer nam ne daju studenti. Koliko sam čuo preko medija, nešto slično je rekao i u policiji. Onda neće da se vidi s predsednikom Republike, neće da se vidi s predsednikom Vlade, a sad se video s predsednikom Vlade", istakao je profesor.
Dodaje da je to jedna politika koja je "netransparentna i nedemokratska".
Izvor: Balkan Info
"Došli smo do toga da imamo rektora, gospodina Đokića, koji je stao uz studente a da za to nije imao podršku ni svog rektorskog kolegijuma. Jer nismo znali koje studente. Onda je posle toga u više navrata podržao blokade, da bi onda kada se postavilo pitanje da li će biti isplaćivane plate za mesece u kojima se ništa nije radilo on stavio svoj potpis na jedno pismo. I ne samo on, nego i neki mnogo ekstremniji dekani koji pripadaju tom kolegijumu, u kome stoji da mi ne možemo da radimo jer nam ne daju studenti. Koliko sam čuo preko medija, nešto slično je rekao i u policiji. Onda neće da se vidi s predsednikom Republike, neće da se vidi s predsednikom Vlade, a sad se video s predsednikom Vlade", istakao je profesor.
Dodaje da je to jedna politika koja je "netransparentna i nedemokratska".
Izvor: Balkan Info
Reposted from:Дарко Ристов Ђого Дарко Ристович Джого
21.04.202505:05
Професор Ђого: Сачуваћемо обичаје ако сачувамо оно што их је створило - Glas Srpske
https://www.glassrpske.com/cir/novosti/drustvo/profesor-djogo-sacuvacemo-obicaje-ako-sacuvamo-ono-sto-ih-je-stvorilo/575416
https://www.glassrpske.com/cir/novosti/drustvo/profesor-djogo-sacuvacemo-obicaje-ako-sacuvamo-ono-sto-ih-je-stvorilo/575416
04.04.202518:19
Данас је такозвани "Дан студената" који се још из комунистичког времена сваке године обележава на српским универзитетима, у знак сећања на младог комунисту Жарка Мариновића страдалог 4. априла 1936.
Тих бурних година, када су студенти вођени сопственим уверењима приступали крајње левим до потпуно десним идејама, сукоби међу њима нису били реткост. По инструкцијама Коминтерне, створен је и "Народни фронт" за младе левичаре Београдског универзитета не би ли се супротставили Организацији националистичких студената (ОРНАС), ширећи популистичке приче о школству за све и нижим школаринама, док су у исто време етикетирали читав универзитет као фашистички, а ректора др Владимира Ћоровића као фашисту. Иза свега тога крио се захтев за укидање Суда за заштиту државе и амнестију политичких и војних осуђеника.
У исто време "Међуклупски одбор хрватских свеучилиштараца" држао је загребачки универзитет у опсадном стању под паролама о националној чистоти. Док су београдски комунисти величали друга Лењина, њихови загребачки саборци глорификовали су Анта Старчевића, али им је циљ био исти – рушење поретка Краљевине Југославије.
Против те деструкције једини су устали студенти ОРНАС-а, млади родољуби, махом студенти Правног и Богословског факултета, који су настојали да разобличе анти-српску пропаганду комуниста. Они су раздвојили проглас против штрајка, а сукоб који је уследио резултирао је смрћу Жарка Мариновића, убијеног од стране Слободана Недељковића у метежу те ноћи 4. априла 1936.
Већ наредног дана, ОРНАС је био разбијен, ректор је дао оставку, а сви захтеви комуниста су прихваћени. Студентски покрет, вођен страним интересима, прогласио је победу – победу која је значила крај Краљевине Југославије, а касније и вишедеценијску репресију над националним елементима у Србији.
Данас, док гледамо највеће студентске протесте у историји Србије, не можемо а да не видимо колико су ти млади људи поновили грешке својих претходника. Поново, у име слободе, раде на разбијању сопствене државе. Поново, под паролама једнакости, руше све што носи национални предзнак. Поново, док мисле да се боре против ауторитарности, не виде како служе туђим интересима.
А док наши противници, они исти који су кроз векове профитирали на нашим поделама, данас задовољно трљају руке, остаје питање – има ли међу данашњим студентима некога ко ће стати на страну истине и народа? Хоће ли се појавити млади људи који неће понављати грешке прошлих генерација, већ ће, уместо рушења, нудити изградњу? Уместо туђих парола, своје мисли? Уместо бесмислених побуна, одговорност?
Јер историја нас учи да су највећи губици увек долазили изнутра – онда када смо били слепи да видимо ко нас заиста гура у провалију, док наши непријатељи задовољно посматрају са стране, не морајући да ураде ништа осим да сачекају да се сами срушимо.
Тих бурних година, када су студенти вођени сопственим уверењима приступали крајње левим до потпуно десним идејама, сукоби међу њима нису били реткост. По инструкцијама Коминтерне, створен је и "Народни фронт" за младе левичаре Београдског универзитета не би ли се супротставили Организацији националистичких студената (ОРНАС), ширећи популистичке приче о школству за све и нижим школаринама, док су у исто време етикетирали читав универзитет као фашистички, а ректора др Владимира Ћоровића као фашисту. Иза свега тога крио се захтев за укидање Суда за заштиту државе и амнестију политичких и војних осуђеника.
У исто време "Међуклупски одбор хрватских свеучилиштараца" држао је загребачки универзитет у опсадном стању под паролама о националној чистоти. Док су београдски комунисти величали друга Лењина, њихови загребачки саборци глорификовали су Анта Старчевића, али им је циљ био исти – рушење поретка Краљевине Југославије.
Против те деструкције једини су устали студенти ОРНАС-а, млади родољуби, махом студенти Правног и Богословског факултета, који су настојали да разобличе анти-српску пропаганду комуниста. Они су раздвојили проглас против штрајка, а сукоб који је уследио резултирао је смрћу Жарка Мариновића, убијеног од стране Слободана Недељковића у метежу те ноћи 4. априла 1936.
Већ наредног дана, ОРНАС је био разбијен, ректор је дао оставку, а сви захтеви комуниста су прихваћени. Студентски покрет, вођен страним интересима, прогласио је победу – победу која је значила крај Краљевине Југославије, а касније и вишедеценијску репресију над националним елементима у Србији.
Данас, док гледамо највеће студентске протесте у историји Србије, не можемо а да не видимо колико су ти млади људи поновили грешке својих претходника. Поново, у име слободе, раде на разбијању сопствене државе. Поново, под паролама једнакости, руше све што носи национални предзнак. Поново, док мисле да се боре против ауторитарности, не виде како служе туђим интересима.
А док наши противници, они исти који су кроз векове профитирали на нашим поделама, данас задовољно трљају руке, остаје питање – има ли међу данашњим студентима некога ко ће стати на страну истине и народа? Хоће ли се појавити млади људи који неће понављати грешке прошлих генерација, већ ће, уместо рушења, нудити изградњу? Уместо туђих парола, своје мисли? Уместо бесмислених побуна, одговорност?
Јер историја нас учи да су највећи губици увек долазили изнутра – онда када смо били слепи да видимо ко нас заиста гура у провалију, док наши непријатељи задовољно посматрају са стране, не морајући да ураде ништа осим да сачекају да се сами срушимо.
18.03.202519:47
Ово што смо месецима пратили на лајву није бунт – ово је колективни тренд. Недостатак јасне идеологије није случајан. Постмодерни протестант, пучиста у покушају, не жели имена и програм, жели допамински ударац од припадности тренду. "Тиранија власти" је само општи назив за неодређену нервозу, празнину која се попуњава хештегом. А Вучић тиранин је савршен лик за ову представу: непријатељ довољно јак да се у њега уклопе сви страхови и друштвени проблеми, али и довољно слаб да се против њега диже виртуелна мобилизација без ризика.
Парадокс је у томе што "борба против система" постаје највећи службеник опстанка система. Власт која "се повлачи пред балавцима" заправо их толерише је на крају ипак добро проценила: овај протест неће изазвати нови 5. октобар, већ лавиринт од 280 знакова. Док сви кукају на недостатак медија, њихова револуција се одвија на истим тим медијима – алгоритамски курирани спектакл где се број преузимања замењује за утицај. "Блокада" је била перформанс за Сторије, не за уличне барикаде.
Овде се не ради о политици, већ о естетици отпора. Учесници су хомогенизовани не идејом, јер идеје и нема (осим ако неко стварно не верује у иституције које се граде зборовима после уличног преврата), већ страхом да не буду искључени из тренда.
Текст преузет са https://t.me/tankacrvenalinija
Парадокс је у томе што "борба против система" постаје највећи службеник опстанка система. Власт која "се повлачи пред балавцима" заправо их толерише је на крају ипак добро проценила: овај протест неће изазвати нови 5. октобар, већ лавиринт од 280 знакова. Док сви кукају на недостатак медија, њихова револуција се одвија на истим тим медијима – алгоритамски курирани спектакл где се број преузимања замењује за утицај. "Блокада" је била перформанс за Сторије, не за уличне барикаде.
Овде се не ради о политици, већ о естетици отпора. Учесници су хомогенизовани не идејом, јер идеје и нема (осим ако неко стварно не верује у иституције које се граде зборовима после уличног преврата), већ страхом да не буду искључени из тренда.
Текст преузет са https://t.me/tankacrvenalinija
11.03.202514:17
Професор Правног факултета Универзитета у Београду, Владан Петров, обраћа се данас у 17:00 испред зграде Председништва.
Професор жели да директно разговара са студентима у вези са актуелном друштвеном кризом, да чује њихове ставове и да заједно са њима пронађе могуће начине за превазилажење тензија.
Циљ овог сусрета је отворен дијалог, заснован на узајамном разумевању, како бисмо сви заједно дошли до решења у најбољем интересу студената и академске заједнице.
Проф. Петров позива све студенте, без обзира на њихове политичке и друге ставове, да узму учешће и да се придруже дијалогу јер ништа није прече од мира.
Професор жели да директно разговара са студентима у вези са актуелном друштвеном кризом, да чује њихове ставове и да заједно са њима пронађе могуће начине за превазилажење тензија.
Циљ овог сусрета је отворен дијалог, заснован на узајамном разумевању, како бисмо сви заједно дошли до решења у најбољем интересу студената и академске заједнице.
Проф. Петров позива све студенте, без обзира на њихове политичке и друге ставове, да узму учешће и да се придруже дијалогу јер ништа није прече од мира.
Reposted from:Дарко Ристов Ђого Дарко Ристович Джого
15.02.202520:53
Негдје у медијској буци историје која нам се догађа остале су мање примјећене двије информације о томе да су о Сретењу награђени одговарајућим државним наградама моји драгоцјени пријатељи: Александар Владиславович Борисов и наш Сретењски московски манастир.
Саша Борисов је наш истински брат. О његовим заслугама за представљање Српске, а нарочито нашег Универзитета у Српском Сарајеву, могло би се писати на дуго. Но он није било какав пријатељ. Саша је спреман да га назовеш у пола ноћи и кажеш му: "Саша, имамо троје наших студената, добре дјеце, на Шереметјеву, први пут су у Москви, можемо ли их некако упутити на Курски вокзал?" И Саша сам узима своје ауто и као отац одвезе српску дјецу, да се не изгубе у Москви. То је његово срце. Поносан сам на наше пријатељство. И недостаје нам у Српској, свима.
О Сретењском манастиру тек не може се никада исказати ријечима све што осјећамо. То наше Сунце на Великој Лубјанки, мјесто мученичко, топло и свјетло, мјесто у коме о. Игњатије, највећи Србин са руским пасошем служи и окупља српску благочестиву студентарију - одавно је заслужило и више од једне награде.
То је најмање што им дугујемо. Да бар о Сретењу заблагодаримо што нас воле у средишту нашег свијета.
Саша Борисов је наш истински брат. О његовим заслугама за представљање Српске, а нарочито нашег Универзитета у Српском Сарајеву, могло би се писати на дуго. Но он није било какав пријатељ. Саша је спреман да га назовеш у пола ноћи и кажеш му: "Саша, имамо троје наших студената, добре дјеце, на Шереметјеву, први пут су у Москви, можемо ли их некако упутити на Курски вокзал?" И Саша сам узима своје ауто и као отац одвезе српску дјецу, да се не изгубе у Москви. То је његово срце. Поносан сам на наше пријатељство. И недостаје нам у Српској, свима.
О Сретењском манастиру тек не може се никада исказати ријечима све што осјећамо. То наше Сунце на Великој Лубјанки, мјесто мученичко, топло и свјетло, мјесто у коме о. Игњатије, највећи Србин са руским пасошем служи и окупља српску благочестиву студентарију - одавно је заслужило и више од једне награде.
То је најмање што им дугујемо. Да бар о Сретењу заблагодаримо што нас воле у средишту нашег свијета.
17.04.202509:18
Од Београда до Стразбура – бициклом за страно туторство
Док српски народ покушава да сачува последње остатке државности, идентитета и самопоштовања, група студената седа на бицикле и креће ка Стразбуру — не да брани Србију, већ да је понизно преда на процену страној сили. Уместо да се боре за аутономију универзитета у оквиру сопствене државе, они траже „правду“ од оних који су нам исту ту државу урушавали деценијама.
То није бунт, то је сервилност. Није отпор — већ тиха капитулација.
Када млади људи, уместо да траже одговорност од своје владе, институција, и свог народа, педалирају преко границе да моле стране бирократе за интервенцију, онда то није позив на правду. То је позив на протекторат. То је наставак политике у којој је свака унутрашња криза само увод у још једно мешање са стране — увек у име „вредности“, никад у име Србије.
Под плаштом идеализма крије се дубока инфериорност. Уместо да се боре за суштинску слободу, они промовишу културу зависности: од ЕУ, од Запада, од туђег мишљења. То је та нова поданичка елита — обучена у протесте, умотана у велике речи, али без корена у народу.
Јер кад свој проблем не умеш да решиш унутар своје куће, него зовеш странце да ти га решавају — то није демократија. То је импотенција.
И парадоксално, ти исти „суверенисти“ се куну у Русију, Иран, Кину, у ДеГола и Орбана — али све што раде води ка још већој зависности. Форма је родољубље, суштина је вазалство.
Од Београда до Стразбура, точковима до туђег решења — јер изгледа да је то нови идеал: не слобода, него легитимно туторство. Није Србија савршена, али је једина коју имамо. Ако је нећемо ми, неће је нико.
Док српски народ покушава да сачува последње остатке државности, идентитета и самопоштовања, група студената седа на бицикле и креће ка Стразбуру — не да брани Србију, већ да је понизно преда на процену страној сили. Уместо да се боре за аутономију универзитета у оквиру сопствене државе, они траже „правду“ од оних који су нам исту ту државу урушавали деценијама.
То није бунт, то је сервилност. Није отпор — већ тиха капитулација.
Када млади људи, уместо да траже одговорност од своје владе, институција, и свог народа, педалирају преко границе да моле стране бирократе за интервенцију, онда то није позив на правду. То је позив на протекторат. То је наставак политике у којој је свака унутрашња криза само увод у још једно мешање са стране — увек у име „вредности“, никад у име Србије.
Под плаштом идеализма крије се дубока инфериорност. Уместо да се боре за суштинску слободу, они промовишу културу зависности: од ЕУ, од Запада, од туђег мишљења. То је та нова поданичка елита — обучена у протесте, умотана у велике речи, али без корена у народу.
Јер кад свој проблем не умеш да решиш унутар своје куће, него зовеш странце да ти га решавају — то није демократија. То је импотенција.
И парадоксално, ти исти „суверенисти“ се куну у Русију, Иран, Кину, у ДеГола и Орбана — али све што раде води ка још већој зависности. Форма је родољубље, суштина је вазалство.
Од Београда до Стразбура, точковима до туђег решења — јер изгледа да је то нови идеал: не слобода, него легитимно туторство. Није Србија савршена, али је једина коју имамо. Ако је нећемо ми, неће је нико.
02.04.202518:38
Sociolog Vladimir Vuletić izjavio je danas da bi u rešavanju trenutne situacije na fakultetima centralnu ulogu morale da imaju uprave fakulteta i univerziteta koje se, kako je ocenio, nažalost kriju iza studenata blokadera predstavljajući njih kao faktor koji bi trebalo da pruži konačnu ocenu i rešenje.
"I profesori su pod određenom vrstom viktimizacije. Naš dekan sada hoće preko nekih komisija da nas uključi da mi raspravljamo o tome da li treba pisati ministarstvima za plate. On je samostalno sa dekanskim kolegijumom doneo preporuku da se nastava obustavlja, tada nas nije pitao da li smo za to, a sada ne bi da jedini bude odgovoran nego da i mi svi učestvujemo", naveo je Vuletić.
Izvor: Politika
"I profesori su pod određenom vrstom viktimizacije. Naš dekan sada hoće preko nekih komisija da nas uključi da mi raspravljamo o tome da li treba pisati ministarstvima za plate. On je samostalno sa dekanskim kolegijumom doneo preporuku da se nastava obustavlja, tada nas nije pitao da li smo za to, a sada ne bi da jedini bude odgovoran nego da i mi svi učestvujemo", naveo je Vuletić.
Izvor: Politika
17.03.202519:14
Изневерена нада!
Студентски протести у Београду окупили су више од 300.000 људи, величанствену масу која је, са снажним еланом, веровала у промене. Месецима смо градили енергију, из дана у дан уливајући једни другима наду да ће овај пут бити другачије. Четири месеца ишчекивања, организовања, снажења духа – све је водило ка том једном тренутку, ка тренутку када ће наша воља постати стварност. Али, када је све било речено и учињено, ништа се није догодило.
Гледао сам како младићи и девојке пешаче кроз град, у зноју лица свога, верујући да корачају ка бољој будућности. Свако од нас је сањао исти сан, сан који, на крају, није постао јава. Био је то ударац који смо тешко поднели – не зато што нисмо били спремни да се боримо, већ зато што је реалност била јача од наших очекивања.
Ако је овај протест нешто показао, то је да снага младости није довољна без јасне политичке артикулације и структуре. Енергија без правца остаје само тренутни излив незадовољства. Ко верује да је могуће остварити промене без политичке алтернативе, нека крене својим путем. Али ја знам – промена се не дешава само хуморескама на паролама и преједањем домаћих ђаконија, већ јасном политичком стратегијом.
Студентски протести у Београду окупили су више од 300.000 људи, величанствену масу која је, са снажним еланом, веровала у промене. Месецима смо градили енергију, из дана у дан уливајући једни другима наду да ће овај пут бити другачије. Четири месеца ишчекивања, организовања, снажења духа – све је водило ка том једном тренутку, ка тренутку када ће наша воља постати стварност. Али, када је све било речено и учињено, ништа се није догодило.
Гледао сам како младићи и девојке пешаче кроз град, у зноју лица свога, верујући да корачају ка бољој будућности. Свако од нас је сањао исти сан, сан који, на крају, није постао јава. Био је то ударац који смо тешко поднели – не зато што нисмо били спремни да се боримо, већ зато што је реалност била јача од наших очекивања.
Ако је овај протест нешто показао, то је да снага младости није довољна без јасне политичке артикулације и структуре. Енергија без правца остаје само тренутни излив незадовољства. Ко верује да је могуће остварити промене без политичке алтернативе, нека крене својим путем. Али ја знам – промена се не дешава само хуморескама на паролама и преједањем домаћих ђаконија, већ јасном политичком стратегијом.
22.02.202518:38
Југословенство и студентски протести: Пут ка новом поразу
Док се Србија суочава са унутрашњим проблемима, попут корупције и урушавања институција, студентски протести би могли да представљају прекретницу у борби за здравије друштво. Али, уместо да остану фокусирани на српске националне и државне интересе, они се све више представљају као нешто што превазилази границе Србије, као покрет „целог Балкана“. У тој реторици не говори се експлицитно о „духу Сарајева“, али све тежи ка томе – и то је катастрофа.
Овај сценарио смо већ гледали. Уместо јасно дефинисане борбе за српске интересе, студентски покрети се често претварају у полигон за наднационалне, глобалистичке или регионалистичке пројекте, у којима Србија губи сопствени глас. Протести који почињу као легитимна борба против домаћих неправди завршавају као платформа за „заједништво Балкана“, што је, историјски гледано, увек значило слабљење српске позиције.
Док се у медијима и јавности пласира прича о „јединству региона“, поставља се питање – коме то заиста користи? Зар нисмо већ платили цену југословенског експеримента? Док други народи Балкана јачају своје државе и инсистирају на сопственим интересима, Србима се поново нуди стара прича о „заједничкој борби“. Али, као и увек, та борба нема једнаке улоге – Србија је та која се одриче свог идентитета, своје политичке снаге и суверенитета, све у име нејасног „вишег циља“.
Оваква реторика о студентским протестима није спонтана. Она долази из истих кругова који деценијама раде на томе да Србија буде слаб субјекат међународне политике, да остане држава без јасне националне стратегије, да њене младе генерације не размишљају о сопственој будућности, већ о „будућности региона“. Зато није случајно што се у медијима све више потенцира овај „нови дух Сарајева“ – не нужно као експлицитан концепт, али као потмуло присутна идеја да Србија треба да се утопи у нешто шире, нешто што није њено.
Историја нас учи шта следи након оваквих процеса – Србија губи, други добијају. Ако се протести претворе у још један инструмент „југословенства без Југославије“, исход ће бити исти као и у свим претходним покушајима – Срби ће поново остати изиграни. Зато је крајње време да се младима укаже на ове механизме и да се протестима врати оно што је њихова суштина – борба за српску државу, њену правну и институционалну снагу, а не за нејасне, увек српској штети склоне „регионалне вредности“.
https://t.me/nacionalniinteres
Док се Србија суочава са унутрашњим проблемима, попут корупције и урушавања институција, студентски протести би могли да представљају прекретницу у борби за здравије друштво. Али, уместо да остану фокусирани на српске националне и државне интересе, они се све више представљају као нешто што превазилази границе Србије, као покрет „целог Балкана“. У тој реторици не говори се експлицитно о „духу Сарајева“, али све тежи ка томе – и то је катастрофа.
Овај сценарио смо већ гледали. Уместо јасно дефинисане борбе за српске интересе, студентски покрети се често претварају у полигон за наднационалне, глобалистичке или регионалистичке пројекте, у којима Србија губи сопствени глас. Протести који почињу као легитимна борба против домаћих неправди завршавају као платформа за „заједништво Балкана“, што је, историјски гледано, увек значило слабљење српске позиције.
Док се у медијима и јавности пласира прича о „јединству региона“, поставља се питање – коме то заиста користи? Зар нисмо већ платили цену југословенског експеримента? Док други народи Балкана јачају своје државе и инсистирају на сопственим интересима, Србима се поново нуди стара прича о „заједничкој борби“. Али, као и увек, та борба нема једнаке улоге – Србија је та која се одриче свог идентитета, своје политичке снаге и суверенитета, све у име нејасног „вишег циља“.
Оваква реторика о студентским протестима није спонтана. Она долази из истих кругова који деценијама раде на томе да Србија буде слаб субјекат међународне политике, да остане држава без јасне националне стратегије, да њене младе генерације не размишљају о сопственој будућности, већ о „будућности региона“. Зато није случајно што се у медијима све више потенцира овај „нови дух Сарајева“ – не нужно као експлицитан концепт, али као потмуло присутна идеја да Србија треба да се утопи у нешто шире, нешто што није њено.
Историја нас учи шта следи након оваквих процеса – Србија губи, други добијају. Ако се протести претворе у још један инструмент „југословенства без Југославије“, исход ће бити исти као и у свим претходним покушајима – Срби ће поново остати изиграни. Зато је крајње време да се младима укаже на ове механизме и да се протестима врати оно што је њихова суштина – борба за српску државу, њену правну и институционалну снагу, а не за нејасне, увек српској штети склоне „регионалне вредности“.
https://t.me/nacionalniinteres
Reposted from:
Милош Ковић (званичан канал)
14.02.202511:31
Izdao si Kosovo, Radoše - Lični stavovi - Dnevni list Danas
https://www.danas.rs/dijalog/licni-stavovi/izdao-si-kosovo-radose/
https://www.danas.rs/dijalog/licni-stavovi/izdao-si-kosovo-radose/
Shown 1 - 24 of 27
Log in to unlock more functionality.