проф. др Нина Кршљанин, најмађи дипломац Универзитета у Београду, а сада ванредни професор на Правном факултета Универзитета у Београду, поручила је да: ,,актуелни протести нису открили много тога о студентима, али јесу о њиховим професорима". Студентима је, како каже, увек било драже: ,,да ступе у акцију, макар план и смисао видели тек магловито, него да стрпљиво седе над књигама и систематски раде", па су тако знали и да ,,утроше више времена на борбу за још један испитни рок, него на само учење за исте те испите". Међутим, проф. Кршљанин сматра да оно што разликује овај студентски протест од других јесте понашање професора, тачније чињеница да су пропустили прилику да своје студенте правилно усмере. "Многи су последњих месеци користили флоскулу да су блокаде најважнији испит – за студенте. Пре делује да су испит за професоре, и веома ме растужује колико њих, нас, на том испиту пада."
"Ко год жели да се бори за промене, нека се бори, има право – свим законитим средствима! Зар не би професори права требало томе да уче своје студенте? Како легално, поштено и часно да се боре за своја права и своја уверења? Зар не би држава томе требало да учи своје грађане – барем награђивањем таквог поступања, а кажњавањем незаконитог, непристрасном применом права према свима? Зар не би најбољи одговор једног студента права на сваку неправду у друштву требало да буде: 'Ја ћу постати добар правник, ја ћу својим делањем у струци ово променити!' Зар не бисмо били поносни на студенте који вредно уче, успешно полажу испите, а поред свега тога налазе време и да предлажу реформе, пишу нацрте бољих закона, скрећу јавности пажњу на проблеме са применом постојећих? Па, ако желе, нека и протестују. На легално пријављеним скуповима, са промишљеним порукама, без вулгарности, без беса, без вређања неистомишљеника. Без насиља, без вандализма (зар је само мени мука од снимака из СКЦ-а?), без лажних вести и медијских спинова, без прихватања оних који ентузијастично у етар шаљу противправне и антисрпске поруке. (Немогуће да само у мени изазива гнев представа 'Зоран Ђинђић' – а само је једна од безброј примера.) Без ометања оних колега који желе само да уче и постану добри у својој струци. Без револуције, јер се она, чак и да није 'обојена', не може извести без зла."
