Бранивоје Брана Милиновић био је тек седамнаестогодишњи дечак када је тог кобног 9. марта 1991. стао на прву линију одбране онога што је сваком човеку највредније – слободе.
Тог дана, током великих демонстрација против владајућег режима у Београду, Брана је изгубио живот. Његова смрт постала је симбол отпора свих демонстраната, попут буктиње чији пламен осветљава мрачна пространства. Постао је синоним борбе против репресивног режима и почетка бурних промена које су уследиле.
Данас, више од три деценије касније, када се поново маршира улицама и када светла протестних бакљи осветљавају лица нове генерације, Бранин пламен и даље гори. Поводи су различити, али мотиви су исти – потреба за правдом.
Брана Милиновић остаје подсетник да борба за слободу никада не престаје и да су управо млади често њени предводници. Његово име није само део прошлости, већ и порука за будућност – слобода се не добија, слобода се кроз борбу стиче.
Пратећи суђење Милораду Додику можемо да извучемо неколико закључака. Иако нашу нетрпељивост према Додику не кријемо, његово суђење унутар муслиманског суда апсолутно не може бити толерисано. Он као личност тренутно није релевантан већ његов положај као предсједник Републике Српске. Додику није изручена пресуда због његове крађе од српског народа у Босни већ због потписавања указа проглашавајући Кристијана Шмита илегалним високим представником и због одржавања прослава 9. јануара. Данас није вријеме за разједињеност, данас је вријеме за строги фокус на национално питање и на одржавање онога што су наши преци одбранили прије 30 година. Данас сваки српски националиста има дужност да одбрани нашу земљу и да не дозволи повратак турског јарма.
Имајући то на уму, не полажемо наше потпуно вјеровање владајућим органима. Са обзиром на прошла мјењања мишљења и отворене лажи које су изашле из уста Милорада Додика, немамо наду да ће предсједник и СНСД преузети икакву конкретну акцију поводом овог вријеђања наше државе. Такође, строго осуђујемо опозицију која изнова пљује по нашој држави и отворено стаје на страну потурица.
Зато позивамо владајућу странку и Додика на конкретан и недвосмислен одговор турском окупатору, јер било какво попуштање пред муслиманима завршиће горе за вас него за српски народ. Српски народ је спреман да одбрани оно што је његово и неће дозволити да се ни један педаљ наше свете српске земље отме од нас. Зато сложно поручујемо:
Свијетао је, частан и јуначки био увијек пут српског народа и такав мора остати. Данас, када прослављамо празник Сретења Господњег, са поносом обиљежавамо и 221. годишњицу од почетка Првог српског устанка, дана када су наши преци кренули у храбру и крваву борбу за част и достојанство народа српског.
Тог 15. фебруара 1804. године почео је догађај који је отворено поручио турском окупатору да Србин креће на осветнички и ослободилачки пут, пут на којем ће се мач српског јединства винути у небеса и немилосрдно уништити дахије, муслиманске тлачитеље и потурице, свакога ко проба да угуши родољубиви дух који вијековима тиња у души нашег народа.
Чојство и јунаштво наших предака служи нам као примјер. Данас, када се суочавамо са разним провокацијама од стране босанских муслимана и њихових савезника из Турске, који се свим силама труде да нас, Србе из Републике Српске, асимилују у своју злочиначку, унитарну, муслиманску Босну и Херцеговину, ми као млади српски револуционарни националисти имамо дужност да станемо на крај покушајима да се српски народ баци у окове.
Зато је наша порука веома јасна. Ми ћемо стати у одбрану српства и достојанства нашег народа. У завршну борбу против оних који су продали вјеру за вечеру и тако погазили све што је свето. Вођени духом наших предака, у свету борбу, за слободу и отаџбину!
Свједоци смо отвореног напада на игумана Луку Бабића манастира Карно у насељу Међе, општини Сребреница. Наиме, кривична пријава је подигнута од стране муслиманских одборника у СО Сребреници, који су важно је напоменути у владајућој коалицији исте општине са СНСД-ом. Игумана "криве" због враћања крстова на оскрнављене српске гробове које су исти ти муслимани срушили за вријеме Одбрамбено-отаџбинског рата у истом селу, Скелани, у којем су убијали српску нејач 1993. године.
Читајући ову вијест намеће се логично питање, које право муслимани имају да подижу кривичну пријаву ако знамо да су то исти они који сваке године проглашавају Србе геноцидним народом и Српску геноцидном творевином, који отворено ударају на темеље ове државе и на 27 хиљада бораца који су своје животе положили за њу? Које право имају да подижу кривичну пријаву они који су убили толико Срба из "демилитаризованих зона" Сребренице и Жепе, чији је најбољи примјер свирепо убиство у Кравици на Божић 1993. године и који тај злочин отворено опјевавају? Сагледавајући ове чињенице можемо закључити да је овај муслимански акт отворено и бесрамно нападање на све српске цивиле погинуле у околини Сребренице од 1992. године до њеног ослобођења и на сваког Србина из Босне.
Наравно, не можемо заборавити ни на наводне, бранитеље српства, СНСД, који је у владајућој коалицији са овим издајничким одборницима и који заједно са медијима својом тишином помаже у спровођењу овог кукавичког напада. СНСД није ништа бољи, а ми сматрамо и да је гори, од муслимана који су подигли ову пријаву. Сви они који су били упознати са овим дјелом, а нису га покушали спријечити или су га прећутали, се могу престати називати Србима, јер то они нису.
Ми као српски револуционарни националисти не смијемо и нећемо дозволити да се понови ни Кравица, ни Скелани, ни Вишњица јер нисмо заборавили животе дате за ову земљу и нећемо дозволити да ни један издајица прође некажњено због овог злочина!
Мјешање САД у политику Српске није ништа ново. Од наметања Дејтонског споразума до данас Американац хоће да уништи сваки вид Српског идентитета у Босни. Зато нас вијест о санкционисању државних функционера, за шта је повод био организовање прославе поводом 9. јануара ни мало не чуди. Ове санкције ти функционери нису заслужили својим дјелима или политиком њихове странке, СНСД-а, већ искључиво чињеницом што у овом тренутку представљају Републику Српску. Тако да иако нашу нетрпељивост према политичарима Републике Српске не кријемо, њено постојање треба бити приоритет сваком српском националисти. Сваки покушај напада на Српску од стране САД или тзв. "међународне заједнице" неће уродити плодом, јер нисмо заборавили ни мировњаке који су бранили наводно разоружане муслиманске енклаве током Одбрамбено-отаџбинског рата ни бомбардовање Републике Српске 1995. године. Зато Америци поручујемо, даље руке од Српске!
Снага младих Оно што су доносиоци политичких одлука добро препознали јесте потенцијал и капацитет младих у политичком систему Србије. Наравно, тај потенцијал нико није планирао да развија већ да искористи за своје потребе, да тај потенцијал ограничи и контролише. Овде првенствено говоримо о учесталој појави канцеларија за младе које у служби владајуће партије креирају омладинске политике (које нису сврсисходне нити ефективне) и привлаче адекватне кандидате у своје редове, нудећи им сарадњу, професионално усавршавање и каријеру, а суштински служе као регрутни центар странака и посебно омладинских огранака странака. За разлику од омладине коју наша организација има, страначке омладине служе за промоцију потпуно супротних вредности, а то су једнобразност, лаковерност, полтронство и губитак аутентичности као и аутономије духа, њихов једини циљ је вештачко креирање синдрома мртвог мора и лажне једнакости, једнакости у незнању. Иако на први утисак ове канцеларије и омладински огранци делују наивно, они су вешто постављени институционални паравани квазиполитичке сцене коју сви живимо, простори се користе за окупљања страначког чланства, као логистичке базе и помоћно средство у спровођењу воље власти. Потреба за инфилтрацијом у омладинске организације, студентске организације и сваки други вид контролисања интеракције са омладином је очекиван али добро сакривен мотив, у супротном би читав процес био транспарентан. Још једна поражавајућа чињеница јесте у томе да се на овај начин не/посредно нуди могућност запошљавања за младе, што је проблематика о којој смо већ писали али суштински спор лежи у томе да постоје двојни стандарди када је реч о државној управи и држави као послодавцу. Снага младих лежи у бунтовности духа, у неукротивом пламену иновативности и жеље за новим знањем, у слободи избора сопственог лика и дела. Свака организација која то одузима од чланова је бездушна машинерија, зато узмите судбину у своје руке и мислите својом главом, читајте књиге и развијајте критичко мишљење, јер у свакоме од нас се крије један мали Гај Монтаг.
Данас се навршава 56. годишњница од смрти чешког студента Јана Палаха. 16. јануара 1969. године, млади студент филозофије отишао је на главни прашки трг и полио се горивом. Једна искра - и ватра идеје створила је од њега мученика анти-комунистичке борбе.
Јан Палах је починио акт пожртвованог самозапаљења у знак протеста против инвазије и окупације тадашње Чехословачке од стране Совјетског Савеза и других земаља Варшавског пакта.
Младић се полио бензином испред Народног музеја на Вацлавском тргу у Прагу и запалио како би пробудио макар и мрвицу достојанства у народу након неуспеха проистеклог из Прашког пролећа.
Двадесетогодишњи студент умро је од последица опекотина три дана касније. Палахова сахрана претворила се у масовне анти-комунистичке демонстрације.
"Због чињенице да су наши народи у стању безнађа и летаргије, одлучили смо да протестујемо и пробудимо друштво на овај начин - наша група састоји се од добровољаца који су спремни да почине дело самоспаљивања зарад наших циљева. Имао сам част да ја на лутрији извучем број један захваљујући којој сам добио право да пишем ове редове и постанем прва бакља." - написао је Јан Палах у свом опроштајном писму.
Његов протест инспирисао је још два оваква случаја у Чешкој. Јан Зајц и Евгениј Плоцек починили су слична дела. Касније, случајеви самоспаљивања у знак протеста забележени су и у другим земљама под комунизмом.
Јан је дао чист импулс и запалио многа срца. Свако дело непослушности постаје темељ за следеће.
Познато је да режим Александра Вучића покушава да на разне начине окарактерише студентске блокаде као антисрпске, на пример, стављајући их у исти кош са Аљбином Куртујем. Међутим, истински партнер Шиптарске окупације је управо тај режим који прећуткује тренутна дешавања јужно од Ибра.
Данас су затворене све српске општине, све пореске управе, центри за социјални рад и поште јужно од Ибра.Тиме је стављена тачка на последњи трачак српског суверенитета на овој територији. Окупатори наше јужне покрајине су још један корак ближи потпуном остварењу свог циља. И док се режим СНС-а буса о груди лажним патриотизмом, страним инвестицијама и "напретком", они активно продају срце и душу Србије.
Епска борба Додика и Станивуковића се наставља! Више од мјесец дана могли смо свједочити надметању између двојице великих српских велможа око 6 милиона КМ годишње и гдје оне припадају, у Додиковом или Драшковом џепу, питање око којег се доста Бањалучана свађало у протеклом периоду.
Наиме за неупућене до спора је дошло око 6 милиона КМ на годишњем нивоу, за које једна страна тврди да припада граду, док друга хоће да га да мањим општинама. Дакле наше питање првенствено за Драшка шта ће бити урађено са тим новцем? Да ли ће то можда бити искориштено за још један кружни ток, нешто што Бањалуци очигледно фали? А Додика питамо да ли ће тај новац можда бити искоришћен за још један култутно деградирајући програм срамно назван "крајишком" вечери.
А за вас Бањалучане постављамо питање, да ли је неопходно вагати између лажне дихотомије или је боље изабрати оно што је најбоље за овај град, а то је наравно, ни једног ни другог!
Живимо у доба великих кретања у нашој политици. Нова генерација младих решила је да отме узде судбине из руку похлепних. Будућност је омладина, а омладина је будућност. Стога је и дужност сваког националисте да буде део будућности свог народа. Времена за чекање више нема, вихори промена увелико дувају.
Остаје само питање, да ли и ви желите да останете неми посматрачи, или желите да живите?
Са поносом вас обавештавамо о стварању огранка београдске Омладине 451. Након година посматрања у какав сумрак води власт у Србији српски народ, решили смо се да оформимо омладински национално револуционарни покрет, који за циљ има да стане на крај злу које је ударило на наш народ. Решивши да изађемо на фронт, на ком се води борба за одбрану српских интереса, резултат је био настанак Омладине 451 као подмлатка Клуба 451. Међутим, растом броја активиста и ширењем подручја на коме деламо, дошло је сада до тренутка када ће београдски милитанти Омладине 451 имати засебно гласило.
У народном периоду настојимо да наставимо нашу борбу коју смо водили последњих месеци, а то је пре свега студентски фронт који се ухватио у коштац са режимом Александра Вучића. Наша подршка студентима неће стати!
Саборци, дуга борба је пред нама, користећи љубав према Отаџбини и родољубље као мотивацију, ми ћемо победити!
С поносом вас обавјештавамо о оформљењу Бањалучког огранка Омладине 451. С обзиром на мрачне силе које круже над српском земљом преко Дрине, ми, млади српски револуционарни националисти смо одлучили да ћемо стати на крај отвореном пљачкању наше земље, да ћемо стати на крај антисрпској дјелатности која се одвија у нашој земљи и да ћемо као наши преци храбро стати у одбрану Српства и наше слободе, да нећемо дозволити да непријатељи сруше оно што нам је свето, Републику Српску. Сваки прави револуционарни националиста не може држати затворене очи у овим мрачним временима у којим се налазимо, не може допустити да се српска национална идеја угуши због домаћих издајника и страних плаћеника те због тога, Србине, отвори своје очи, и стани у одбрану српства као што су га наши ђедови вијековима бранили.
Бранивоје Брана Милиновић био је тек седамнаестогодишњи дечак када је тог кобног 9. марта 1991. стао на прву линију одбране онога што је сваком човеку највредније – слободе.
Тог дана, током великих демонстрација против владајућег режима у Београду, Брана је изгубио живот. Његова смрт постала је симбол отпора свих демонстраната, попут буктиње чији пламен осветљава мрачна пространства. Постао је синоним борбе против репресивног режима и почетка бурних промена које су уследиле.
Данас, више од три деценије касније, када се поново маршира улицама и када светла протестних бакљи осветљавају лица нове генерације, Бранин пламен и даље гори. Поводи су различити, али мотиви су исти – потреба за правдом.
Брана Милиновић остаје подсетник да борба за слободу никада не престаје и да су управо млади често њени предводници. Његово име није само део прошлости, већ и порука за будућност – слобода се не добија, слобода се кроз борбу стиче.
Пратећи суђење Милораду Додику можемо да извучемо неколико закључака. Иако нашу нетрпељивост према Додику не кријемо, његово суђење унутар муслиманског суда апсолутно не може бити толерисано. Он као личност тренутно није релевантан већ његов положај као предсједник Републике Српске. Додику није изручена пресуда због његове крађе од српског народа у Босни већ због потписавања указа проглашавајући Кристијана Шмита илегалним високим представником и због одржавања прослава 9. јануара. Данас није вријеме за разједињеност, данас је вријеме за строги фокус на национално питање и на одржавање онога што су наши преци одбранили прије 30 година. Данас сваки српски националиста има дужност да одбрани нашу земљу и да не дозволи повратак турског јарма.
Имајући то на уму, не полажемо наше потпуно вјеровање владајућим органима. Са обзиром на прошла мјењања мишљења и отворене лажи које су изашле из уста Милорада Додика, немамо наду да ће предсједник и СНСД преузети икакву конкретну акцију поводом овог вријеђања наше државе. Такође, строго осуђујемо опозицију која изнова пљује по нашој држави и отворено стаје на страну потурица.
Зато позивамо владајућу странку и Додика на конкретан и недвосмислен одговор турском окупатору, јер било какво попуштање пред муслиманима завршиће горе за вас него за српски народ. Српски народ је спреман да одбрани оно што је његово и неће дозволити да се ни један педаљ наше свете српске земље отме од нас. Зато сложно поручујемо:
Свијетао је, частан и јуначки био увијек пут српског народа и такав мора остати. Данас, када прослављамо празник Сретења Господњег, са поносом обиљежавамо и 221. годишњицу од почетка Првог српског устанка, дана када су наши преци кренули у храбру и крваву борбу за част и достојанство народа српског.
Тог 15. фебруара 1804. године почео је догађај који је отворено поручио турском окупатору да Србин креће на осветнички и ослободилачки пут, пут на којем ће се мач српског јединства винути у небеса и немилосрдно уништити дахије, муслиманске тлачитеље и потурице, свакога ко проба да угуши родољубиви дух који вијековима тиња у души нашег народа.
Чојство и јунаштво наших предака служи нам као примјер. Данас, када се суочавамо са разним провокацијама од стране босанских муслимана и њихових савезника из Турске, који се свим силама труде да нас, Србе из Републике Српске, асимилују у своју злочиначку, унитарну, муслиманску Босну и Херцеговину, ми као млади српски револуционарни националисти имамо дужност да станемо на крај покушајима да се српски народ баци у окове.
Зато је наша порука веома јасна. Ми ћемо стати у одбрану српства и достојанства нашег народа. У завршну борбу против оних који су продали вјеру за вечеру и тако погазили све што је свето. Вођени духом наших предака, у свету борбу, за слободу и отаџбину!
