Евроазија
11.05.202522:01
Српска православна црква и верници данас славе
СВЕТОГ ВАСИЛИЈА ОСТРОШКОГ
Не само чудесно рођење, одрастање у топлини побожног и благочестивог родитељског дома, већ и многе касније године живота Светога и богоносног оца Василија Острошког, допуштењем Божијим, остали су скривени у времену, али ипак, нејасно наслутљиви из старих записа а, понајвише, из народног предања. Земља рођења Светитељевог – Херцеговина, земља је кршевита, сва од увала, вртача и водоплавних поља, у окриљу велике реке понорнице по имену Требишњица. Свети Василије рођен је у Хумској земљи, данашњој Херцеговини, у предивном простору где је Свети Сава основао Захумску епископију, којом је касније управљао, управо, Свети Василије као митрополит.
Рођење дечака Стојана Јовановића од богобојажљивих и благочестивих родитеља Петра и Ане, према мишљењу поузданих историчара, догодило се 28. децембра 1610. године, на празник Светих 20 хиљада мученика Никомидијских. Стојан је одрастао највише уз мајку, ћутљиву и благочестиву Ану, „ону којој се Бог смиловао“, како јој и име казује. Прву школу врлине и побожности Стојан је изучио у својој кући, јер се у његовој породици више мислило о Богу и души, него о земаљским и пролазним стварима. Друга школа његове побожности били су му пост, молитва и стално похађање богослужења у цркви. Ово чудесно узрастање у здравом васпитању и узрастању у светотајинском и световрлинском животу, допринело је да се у срцу дечака Стојана роди љубав према монаштву и непрестаном пребивању у молитви и свецелом подвигу. Брижни Стојанови родитељи Петар и Ана својим родитељским благословом предали су њега, као некада света Ана Самуила пророка, и свети Јоаким и Ана Пресвету Дјеву Марију, на пут монашког живота у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Завали. У Световаведењској обитељи завалској остао је неко време, а потом прелази у манастир Успења Пресвете Богородице Тврдош, у требињском крају, у коме је било и седиште епархије. На монашењу је добио име Василије. Ово му име беше знак да се у будућем подвижништву и епископству свом, угледа на светог и великој јерарха Цркве Божје Василија Великог, архиепископа Кесарије Кападокијске.
Године 1638. архимандрит Василије је рукоположен у Пећи одлуком Светог синода за митрополита херцеговачког, са обновљеном светосавском титулом - митрополит Захумски. Касније ће додати и титулу Скендеријски.
Његов живот био је у сталној опасности од Турака. Био је прогањан и клеветан и од милитантних римокатоличких мисионара и прелата. Био је свргаван са митрополитског престола у Требињу од стране лажног епископа унијате Саватија 1641. године. Излаган је бахатостима племенских кнезова и непослушних ускочких четовођа.
Умро је 1671. године. Његове мошти и његов гроб чувају се у манастиру у Острогу до данашњег дана. У њихову моћ исцељења и утехе верују подједнако и хришћани и муслимани. У Острогу се сваке године на Тројичине дане одржава велики Народни сабор.
Преузмите пдф: Житије светог и богоносног оца нашег Василија, острошкогчудотворца, митрополита Захумског 29. април (поновом 12. мај), Архим. Др. Јустина Поповића
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
СВЕТОГ ВАСИЛИЈА ОСТРОШКОГ
Не само чудесно рођење, одрастање у топлини побожног и благочестивог родитељског дома, већ и многе касније године живота Светога и богоносног оца Василија Острошког, допуштењем Божијим, остали су скривени у времену, али ипак, нејасно наслутљиви из старих записа а, понајвише, из народног предања. Земља рођења Светитељевог – Херцеговина, земља је кршевита, сва од увала, вртача и водоплавних поља, у окриљу велике реке понорнице по имену Требишњица. Свети Василије рођен је у Хумској земљи, данашњој Херцеговини, у предивном простору где је Свети Сава основао Захумску епископију, којом је касније управљао, управо, Свети Василије као митрополит.
Рођење дечака Стојана Јовановића од богобојажљивих и благочестивих родитеља Петра и Ане, према мишљењу поузданих историчара, догодило се 28. децембра 1610. године, на празник Светих 20 хиљада мученика Никомидијских. Стојан је одрастао највише уз мајку, ћутљиву и благочестиву Ану, „ону којој се Бог смиловао“, како јој и име казује. Прву школу врлине и побожности Стојан је изучио у својој кући, јер се у његовој породици више мислило о Богу и души, него о земаљским и пролазним стварима. Друга школа његове побожности били су му пост, молитва и стално похађање богослужења у цркви. Ово чудесно узрастање у здравом васпитању и узрастању у светотајинском и световрлинском животу, допринело је да се у срцу дечака Стојана роди љубав према монаштву и непрестаном пребивању у молитви и свецелом подвигу. Брижни Стојанови родитељи Петар и Ана својим родитељским благословом предали су њега, као некада света Ана Самуила пророка, и свети Јоаким и Ана Пресвету Дјеву Марију, на пут монашког живота у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Завали. У Световаведењској обитељи завалској остао је неко време, а потом прелази у манастир Успења Пресвете Богородице Тврдош, у требињском крају, у коме је било и седиште епархије. На монашењу је добио име Василије. Ово му име беше знак да се у будућем подвижништву и епископству свом, угледа на светог и великој јерарха Цркве Божје Василија Великог, архиепископа Кесарије Кападокијске.
Године 1638. архимандрит Василије је рукоположен у Пећи одлуком Светог синода за митрополита херцеговачког, са обновљеном светосавском титулом - митрополит Захумски. Касније ће додати и титулу Скендеријски.
Његов живот био је у сталној опасности од Турака. Био је прогањан и клеветан и од милитантних римокатоличких мисионара и прелата. Био је свргаван са митрополитског престола у Требињу од стране лажног епископа унијате Саватија 1641. године. Излаган је бахатостима племенских кнезова и непослушних ускочких четовођа.
Умро је 1671. године. Његове мошти и његов гроб чувају се у манастиру у Острогу до данашњег дана. У њихову моћ исцељења и утехе верују подједнако и хришћани и муслимани. У Острогу се сваке године на Тројичине дане одржава велики Народни сабор.
Преузмите пдф: Житије светог и богоносног оца нашег Василија, острошкогчудотворца, митрополита Захумског 29. април (поновом 12. мај), Архим. Др. Јустина Поповића
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
09.05.202518:51
9. мај 1945. - 9. мај 2025.
У част Дану победе, у част велике Русије и вољеном, предивном руском језику, који говорим и пишем из чисте љубави, за разлику од енглеског, са којим то радим из нужде и пословне потребе, желим на руском да кажем оно што браћа Руси поносно говоре свакодневно:
Никто не забыт!
Ничто не забыто!
Нико није заборављен!
Ништа није заборављено!
Запад говорят что Сербы празднуют российскую агрессию.
Европейские ",друзья", нет.
Сербы празднуют то, что они существуют!
"Сегодня Сербия единственная страна в мире, где можно сказать что Россия справедлива, сильна и будет победит своих врагов, и где, после этих слов, весь зал будет вставать, аплодировать и поддерживать всем сердцем."
Захар Прилепин (русский писатель, филолог и публицист).
Перед выбором Россия или Евросоюз, Россия или НАТО, СЕРБИЯ ГОВОРИТ НЕТ ПРЕСТУПНИКАМ, НЕТ НАРУШЕННЫМ ЦЕННОСТЯМ, НЕТ САТАНИЗМУ, УНИЖЕНИЯМ, ЛЖИ И ДАВЛЕНИЮ, НЕТ НАТО, НЕТ ЕС - ДА РОССИЯ!
(Запад говори да Срби славе руску агресију. Западни "пријатељи", не. Срби славе чињеницу да постоје.
Пред избором Русија или ЕУ, Русија или НАТО, Србија говори НЕ криминалцима, НЕ изопаченим вредностима, НЕ сатанизму, понижењима, лажи и притисцима, НЕ НАТО, НЕ ЕУ - ДА РУСИЈА!
© Сашка Љубичић
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
У част Дану победе, у част велике Русије и вољеном, предивном руском језику, који говорим и пишем из чисте љубави, за разлику од енглеског, са којим то радим из нужде и пословне потребе, желим на руском да кажем оно што браћа Руси поносно говоре свакодневно:
Никто не забыт!
Ничто не забыто!
Нико није заборављен!
Ништа није заборављено!
Запад говорят что Сербы празднуют российскую агрессию.
Европейские ",друзья", нет.
Сербы празднуют то, что они существуют!
"Сегодня Сербия единственная страна в мире, где можно сказать что Россия справедлива, сильна и будет победит своих врагов, и где, после этих слов, весь зал будет вставать, аплодировать и поддерживать всем сердцем."
Захар Прилепин (русский писатель, филолог и публицист).
Перед выбором Россия или Евросоюз, Россия или НАТО, СЕРБИЯ ГОВОРИТ НЕТ ПРЕСТУПНИКАМ, НЕТ НАРУШЕННЫМ ЦЕННОСТЯМ, НЕТ САТАНИЗМУ, УНИЖЕНИЯМ, ЛЖИ И ДАВЛЕНИЮ, НЕТ НАТО, НЕТ ЕС - ДА РОССИЯ!
(Запад говори да Срби славе руску агресију. Западни "пријатељи", не. Срби славе чињеницу да постоје.
Пред избором Русија или ЕУ, Русија или НАТО, Србија говори НЕ криминалцима, НЕ изопаченим вредностима, НЕ сатанизму, понижењима, лажи и притисцима, НЕ НАТО, НЕ ЕУ - ДА РУСИЈА!
© Сашка Љубичић
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
09.05.202514:40
Темељ који се не сме изгубити
Осамдесет година је период када се све у свету мења готово до непрепознатљивости. И феномени који су толико историјски удаљени претварају се из стварних у легендарне. То не умањује значај догађаја, али нас тера да другачије проценимо њихов утицај на модерно доба.
Други светски рат је створио политички свет на који смо се навикли и који смо сматрали у суштини непроменљивим. Али сада се то брзо и неповратно мења. Не, превирања из прве половине прошлог века не постају мање важна, али њихова улога данас није иста као што је била пре две деценије.
Резултати највећег и најкрвавијег сукоба у историји одредили су светски поредак. Борба против нацизма и његових савезника постала је, у извесном смислу, идеална битка. Несумњиво антиљудски, агресивни и злочиначки карактер Хитлеровог режима ујединио је снаге које се у другој ситуацији никада не би нашле на истој страни линије фронта. Они ово нису желели; Читав предратни период је био маневрисање у покушају да се избегну најнегативније последице по себе и, ако је могуће, преусмере на неког другог. Међутим, непомирљиве разлике (сматране идеолошки егзистенцијалним) морале су бити остављене по страни, и можда се управо због тога успостављени оквир показао трајним. Преживели су горки Хладни рат и око деценију и по након њега, иако се однос снага драматично променио.
Отпорност је била повезана пре свега са моралним и идеолошким тумачењем Другог светског рата, које је остало општеприхваћено: борба против апсолутног зла, против којег су чак и дубока неслагања његових противника била од секундарног значаја. Али ова идеја је почела да се распада и бледи у 21. веку. И уз то, неповредивост светског поретка какав је успостављен средином прошлог века.
За то постоји неколико разлога. Најочигледније су промене које су се догодиле у Европи. Због необичне логике развоја након Хладног рата, источноевропске земље су се издвојиле у први план, дуго бранећи идеју о „два тоталитаризма“ која су покренула Други светски рат. Сходно томе, они себе идентификују као главне жртве рата, пошто су патили од оба.
Ова једначина поткопава претходни политички консензус, који неки називају „Нирнбершким консензусом“, који између осталог укључује и схватање Холокауста као централног злочина рата. И кривица је европских народа што су дозволили да се то деси.
Зашто је тумачење групе мањих држава постепено добијало на значају је тема за посебну дискусију. Вероватно је један од мотива жеља Западних Европљана да смање размере сопствене кривице и прерасподеле терет одговорности. Али, једном када се покрене, овај процес доводи до ерозије целокупне послератне структуре. Парадоксално, ово је такође либерални светски поредак за који се западне земље активно залажу. На крају крајева, у много чему је био заснован на јединствености процена какве су установљене 1945. године. Саме Уједињене нације биле су производ овог веома либералног поретка; једноставно је тежина Совјетског Савеза била толико велика да је било потпуно немогуће игнорисати је.
Други разлог је мање очигледан. Током протеклих осамдесет година, политичка мапа света је постала потпуно другачија. Масовна деколонизација довела је до настанка десетина нових земаља, а број земаља чланица УН се скоро учетворостручио. Наравно, рат је био светски рат јер је погодио значајан део човечанства. На фронтовима у Европи и Тихом океану, представници колонија онога што би се данас назвало Глобални Југ борили су се под заставама својих метропола. Међутим, разумљиво је да нису сви они догађаје тог времена доживљавали као битку за сопствену слободу.
наставак у коментару
✍️ Фјодор Лукјанов, главни уредник часописа „Русија у глобалној политици“
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Осамдесет година је период када се све у свету мења готово до непрепознатљивости. И феномени који су толико историјски удаљени претварају се из стварних у легендарне. То не умањује значај догађаја, али нас тера да другачије проценимо њихов утицај на модерно доба.
Други светски рат је створио политички свет на који смо се навикли и који смо сматрали у суштини непроменљивим. Али сада се то брзо и неповратно мења. Не, превирања из прве половине прошлог века не постају мање важна, али њихова улога данас није иста као што је била пре две деценије.
Резултати највећег и најкрвавијег сукоба у историји одредили су светски поредак. Борба против нацизма и његових савезника постала је, у извесном смислу, идеална битка. Несумњиво антиљудски, агресивни и злочиначки карактер Хитлеровог режима ујединио је снаге које се у другој ситуацији никада не би нашле на истој страни линије фронта. Они ово нису желели; Читав предратни период је био маневрисање у покушају да се избегну најнегативније последице по себе и, ако је могуће, преусмере на неког другог. Међутим, непомирљиве разлике (сматране идеолошки егзистенцијалним) морале су бити остављене по страни, и можда се управо због тога успостављени оквир показао трајним. Преживели су горки Хладни рат и око деценију и по након њега, иако се однос снага драматично променио.
Отпорност је била повезана пре свега са моралним и идеолошким тумачењем Другог светског рата, које је остало општеприхваћено: борба против апсолутног зла, против којег су чак и дубока неслагања његових противника била од секундарног значаја. Али ова идеја је почела да се распада и бледи у 21. веку. И уз то, неповредивост светског поретка какав је успостављен средином прошлог века.
За то постоји неколико разлога. Најочигледније су промене које су се догодиле у Европи. Због необичне логике развоја након Хладног рата, источноевропске земље су се издвојиле у први план, дуго бранећи идеју о „два тоталитаризма“ која су покренула Други светски рат. Сходно томе, они себе идентификују као главне жртве рата, пошто су патили од оба.
Ова једначина поткопава претходни политички консензус, који неки називају „Нирнбершким консензусом“, који између осталог укључује и схватање Холокауста као централног злочина рата. И кривица је европских народа што су дозволили да се то деси.
Зашто је тумачење групе мањих држава постепено добијало на значају је тема за посебну дискусију. Вероватно је један од мотива жеља Западних Европљана да смање размере сопствене кривице и прерасподеле терет одговорности. Али, једном када се покрене, овај процес доводи до ерозије целокупне послератне структуре. Парадоксално, ово је такође либерални светски поредак за који се западне земље активно залажу. На крају крајева, у много чему је био заснован на јединствености процена какве су установљене 1945. године. Саме Уједињене нације биле су производ овог веома либералног поретка; једноставно је тежина Совјетског Савеза била толико велика да је било потпуно немогуће игнорисати је.
Пузећа ревизија резултата Другог светског рата логично доводи до ширења норми које из њих следе.
Други разлог је мање очигледан. Током протеклих осамдесет година, политичка мапа света је постала потпуно другачија. Масовна деколонизација довела је до настанка десетина нових земаља, а број земаља чланица УН се скоро учетворостручио. Наравно, рат је био светски рат јер је погодио значајан део човечанства. На фронтовима у Европи и Тихом океану, представници колонија онога што би се данас назвало Глобални Југ борили су се под заставама својих метропола. Међутим, разумљиво је да нису сви они догађаје тог времена доживљавали као битку за сопствену слободу.
наставак у коментару
✍️ Фјодор Лукјанов, главни уредник часописа „Русија у глобалној политици“
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
06.05.202509:00
KRIK: Синиша Мали школовао децу за 235.000 евра новцем из офшор зона
Министра финансија и бившег градоначелника Београда Синишу Малог школовање деце у престижној приватној школи у Београду коштало је преко 235.000 евра – више него дупло од онога што је од своје плате могао да заради. Ипак, трошкови школе су плаћени новцем сумњивог порекла који се слио из неколико мистериозних офшор компанија, откривају новинари KRIK-a и OCCRP-ja.
KRIK-a i OCCRP, пратећи траг новца, откривају да се иза једне од тих офшор фирми крије лично Мали, иза друге је домаћи привредник непознат широј јавности, док је трећа блиско повезана са међународном групом „Comita” са седиштем у Москви. У Србији, „Comita” сарађује са фирмама Ивана Бошњака и Стојана Вујка, власника „Milenijum tima”, блиских владајућем СНС-у.
„Наша деца иду у приватну школу и трошкове за све троје деце – 60.000 евра на годишњем нивоу, сносе моји пријатељи. Пријатељи који финансирају моју децу су пријатељи које сам упознао у иностранству, који немају везе са Србијом“, рекао је 2016. године тадашњи градоначелник Београда Синиша Мали на суду.
Мали, који се недавно пре тога развео, изјавио је ово у једном од поступака који је водио против своје бивше супруге, подсећа KRIK. Његова месечна плата у то време била је око 1.000 евра и никако није могао да приушти ову скупу приватну школу. Адвокат његове бивше супруге покушао је тада да га пита који су то пријатељи који плаћају школу градоначелникове деце, али је судија забранила ово питање. Одговор је остао мистерија, до данас.
KRIK и новинарска мрежа OCCRP сада откривају детаље о томе како је Синиша Мали финансирао скупоцено школовање своје троје деце у International School of Belgrade (Интернационална школа у Београду). Школарине су се разликовале од године до године, предшколско и први разреди су јефтинији од виших, а градоначелникова деца су у школу пошла различитих година – тако је седам година њиховог школовања, према рачуници КРИК-а, коштало око 235.000 евра...[...].. читајте више
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Министра финансија и бившег градоначелника Београда Синишу Малог школовање деце у престижној приватној школи у Београду коштало је преко 235.000 евра – више него дупло од онога што је од своје плате могао да заради. Ипак, трошкови школе су плаћени новцем сумњивог порекла који се слио из неколико мистериозних офшор компанија, откривају новинари KRIK-a и OCCRP-ja.
KRIK-a i OCCRP, пратећи траг новца, откривају да се иза једне од тих офшор фирми крије лично Мали, иза друге је домаћи привредник непознат широј јавности, док је трећа блиско повезана са међународном групом „Comita” са седиштем у Москви. У Србији, „Comita” сарађује са фирмама Ивана Бошњака и Стојана Вујка, власника „Milenijum tima”, блиских владајућем СНС-у.
„Наша деца иду у приватну школу и трошкове за све троје деце – 60.000 евра на годишњем нивоу, сносе моји пријатељи. Пријатељи који финансирају моју децу су пријатељи које сам упознао у иностранству, који немају везе са Србијом“, рекао је 2016. године тадашњи градоначелник Београда Синиша Мали на суду.
Мали, који се недавно пре тога развео, изјавио је ово у једном од поступака који је водио против своје бивше супруге, подсећа KRIK. Његова месечна плата у то време била је око 1.000 евра и никако није могао да приушти ову скупу приватну школу. Адвокат његове бивше супруге покушао је тада да га пита који су то пријатељи који плаћају школу градоначелникове деце, али је судија забранила ово питање. Одговор је остао мистерија, до данас.
KRIK и новинарска мрежа OCCRP сада откривају детаље о томе како је Синиша Мали финансирао скупоцено школовање своје троје деце у International School of Belgrade (Интернационална школа у Београду). Школарине су се разликовале од године до године, предшколско и први разреди су јефтинији од виших, а градоначелникова деца су у школу пошла различитих година – тако је седам година њиховог школовања, према рачуници КРИК-а, коштало око 235.000 евра...[...].. читајте више
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
05.05.202522:01
Српска православна црква и верници данас славе
СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ГЕОРГИЈА
Према хришћанском предању, Свети великомученик Георгије (такође Свети Ђорђе) био је римски војник пореклом из Мале Азије. Свети Георгије је један од светитеља који се највише прослављају у Православној Цркви.
Према предању, рођен је 275/280. године у малоазијској области Кападокији, у богатој и угледној хришћанској породици. Отац му је био војни официр. Још док је био дете, његов отац је страдао за Христа, па се након тога, мали Ђорђе преселио са мајком у Палестину, на мајчино велико и богато породично имање, где је добио достојно образовање.
Напредовао је нагло, од обичног војника до трибуна, да би га, већ у његовој двадесетој години, лично цар Диоклецијан произвео у чин комита тј. војводе (најстарији војни чин, којим се постаје и царев саветник).
За време цара Диоклецијана организован је највећи прогон хришћана, 303. године, десети по реду. Видевши да је отпочело немилосрдно истребљавање хришћана по целој земљи, Георгије подели сва своја блага сиромашнима и ослободи своје робове. Исто уради и у Палестини, пустивши слуге, завешта сиромашнима имања и богатства.
Ђорђу је ово тешко пало и на једном сабору је говорио против оваквог односа против хришћана и о њиховом даљем прогону. Том приликом је изашао пред цара и одважно исповедио да је и сам хришћанин. Сав бесан, цар нареди војницима да га затворе у тамницу. Подвргнут је мукама са намером да се одрекне Христа Бога.
На савет неких дворана, цар је тражио од Георгија да се поклони пред кипом бога Аполона да би му поштедео живот. Силан свет се скупио у храму да види како ће Георгије да се одрекне Хришћанства. Он је пришао статуи Аполона и прекрстио је, нашта се статуа срушила, а са њом и све друге статуе у храму. Видевши то жена цара Диоклецијана, царица Александра викнула је:
Цар Диоклецијан најзад изда наређење да се одруби глава, и Георгију и царици Александри.
Војници поведоше Георгија и Александру на губилиште, ван града. Малаксала и слаба царица Александра, на путу до места погубљења, замоли војнике да мало одмори и ту на губилишту издахну, пре посечења.
Стигавши на губилиште, Георгије стаде на одређено место и помоли се. А онда, Георгије положи своју главу, и би посечен дана 23. априла (тј. 6. маја по новом календару) 303. године.
Према завештању тело Георгија пренето је у Лидију, а на његовом гробу касније је подигнута црква. По црквеном учењу 16. новембар је дан када је обновљен храм светог Великомученика Георгија у Лидији, где је положено његово тело - и Срби га прослављају као празник под именом Ђурђиц.
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ГЕОРГИЈА
Према хришћанском предању, Свети великомученик Георгије (такође Свети Ђорђе) био је римски војник пореклом из Мале Азије. Свети Георгије је један од светитеља који се највише прослављају у Православној Цркви.
Према предању, рођен је 275/280. године у малоазијској области Кападокији, у богатој и угледној хришћанској породици. Отац му је био војни официр. Још док је био дете, његов отац је страдао за Христа, па се након тога, мали Ђорђе преселио са мајком у Палестину, на мајчино велико и богато породично имање, где је добио достојно образовање.
Напредовао је нагло, од обичног војника до трибуна, да би га, већ у његовој двадесетој години, лично цар Диоклецијан произвео у чин комита тј. војводе (најстарији војни чин, којим се постаје и царев саветник).
За време цара Диоклецијана организован је највећи прогон хришћана, 303. године, десети по реду. Видевши да је отпочело немилосрдно истребљавање хришћана по целој земљи, Георгије подели сва своја блага сиромашнима и ослободи своје робове. Исто уради и у Палестини, пустивши слуге, завешта сиромашнима имања и богатства.
Ђорђу је ово тешко пало и на једном сабору је говорио против оваквог односа против хришћана и о њиховом даљем прогону. Том приликом је изашао пред цара и одважно исповедио да је и сам хришћанин. Сав бесан, цар нареди војницима да га затворе у тамницу. Подвргнут је мукама са намером да се одрекне Христа Бога.
На савет неких дворана, цар је тражио од Георгија да се поклони пред кипом бога Аполона да би му поштедео живот. Силан свет се скупио у храму да види како ће Георгије да се одрекне Хришћанства. Он је пришао статуи Аполона и прекрстио је, нашта се статуа срушила, а са њом и све друге статуе у храму. Видевши то жена цара Диоклецијана, царица Александра викнула је:
"И ја верујем у Бога који Ђорђу даје толику снагу."
Цар Диоклецијан најзад изда наређење да се одруби глава, и Георгију и царици Александри.
Војници поведоше Георгија и Александру на губилиште, ван града. Малаксала и слаба царица Александра, на путу до места погубљења, замоли војнике да мало одмори и ту на губилишту издахну, пре посечења.
Стигавши на губилиште, Георгије стаде на одређено место и помоли се. А онда, Георгије положи своју главу, и би посечен дана 23. априла (тј. 6. маја по новом календару) 303. године.
Према завештању тело Георгија пренето је у Лидију, а на његовом гробу касније је подигнута црква. По црквеном учењу 16. новембар је дан када је обновљен храм светог Великомученика Георгија у Лидији, где је положено његово тело - и Срби га прослављају као празник под именом Ђурђиц.
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
10.05.202521:59
Невена Стојановић
Хемијско-медицинска школа, Вршац,2011.
КОСОВО И МЕТОХИЈА ЈЕ ДУША СРБИЈЕ
Косово поље...Река јунаштва што тече. Пропланци
божуром миришу... Црвеном су крвљу заливени.
Косово...К`о некад, злати Зарђало ордење
прадедова.Колевка српска...Кућа, јуначких срца.
Цврчак, препелица и свака травка шапатом прича, зове.
Да поврати веру у дом у мору избеглица. Има ли још неко
место да светли светлошћу, под заштитом Кнеза?
Извори и планине...
У окриљу самоће – манастири, ишчитавају књиге
староставне...Гаје своја бела стада...
Ал' настаде бездушно доба, кад човек удари на
човека...Озвери се као да комшије нису стасале под истом
небеском капом...
Чују се неки туђи гласови...Скренуше са главног пута у
нетраг...
А, душа наша је ту... Где јунаци Косова спавају...
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Хемијско-медицинска школа, Вршац,2011.
КОСОВО И МЕТОХИЈА ЈЕ ДУША СРБИЈЕ
Косово поље...Река јунаштва што тече. Пропланци
божуром миришу... Црвеном су крвљу заливени.
Косово...К`о некад, злати Зарђало ордење
прадедова.Колевка српска...Кућа, јуначких срца.
Цврчак, препелица и свака травка шапатом прича, зове.
Да поврати веру у дом у мору избеглица. Има ли још неко
место да светли светлошћу, под заштитом Кнеза?
Извори и планине...
У окриљу самоће – манастири, ишчитавају књиге
староставне...Гаје своја бела стада...
Ал' настаде бездушно доба, кад човек удари на
човека...Озвери се као да комшије нису стасале под истом
небеском капом...
Чују се неки туђи гласови...Скренуше са главног пута у
нетраг...
А, душа наша је ту... Где јунаци Косова спавају...
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
09.05.202521:14
Вељковић: Нисмо Радоичићеви и Вучићеви, хоћемо да заштитимо жене
Поручује да нису за оружану побуну, за паралелну структуру полицији, нити су, како су оптуживани, продужена рука Александра Вучића и Милана Радоичића, нити праве "терористичку" групу.
Стефан Вељковић, потпредседник Српске демократије, одбацује овакве оптужбе, сматрајући да су оне покушај антагонизације албанског друштва према Србима који се “само боре за права српског народа и грађана који ту живе”. Напомиње да ово није политичка иницијатива, иако иза ње стоји политичка странка чији је потпредседник.
наводи он.
Како каже, тренутно припремају инфраструктуру, праве налоге на мрежама и Вајбер групе, где ће се комуницирати са грађанима, а објавиће где грађани могу да се пријаве за дежурства. Такође, тренутно сакупљају опрему, пиштаљке, флуоресцентне јакне, као и телефоне које ће свака Комшијска стража морати да има, како би снимила потенцијалне предаторе који узнемиравају жене на северу Косова.
Вељковић напомиње да је иницијатива у законским оквирима, јер им нико не може забранити да узму пиштаљке, буду на сваком ћошку и сниме потенцијалне сексуалне предаторе.
указују.
наводи он.
Глас КиМ
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Поручује да нису за оружану побуну, за паралелну структуру полицији, нити су, како су оптуживани, продужена рука Александра Вучића и Милана Радоичића, нити праве "терористичку" групу.
Стефан Вељковић, потпредседник Српске демократије, одбацује овакве оптужбе, сматрајући да су оне покушај антагонизације албанског друштва према Србима који се “само боре за права српског народа и грађана који ту живе”. Напомиње да ово није политичка иницијатива, иако иза ње стоји политичка странка чији је потпредседник.
“Нисмо ни против Албанаца ни против било које друге нације, него желимо да наше жене, мајке и сестре могу да безбедно шетају улицама било у два ујутру, било у један поподне. Оптужбе углавном долазе од десног ултранационалистичког крила Самоопредељења и то не чуди и није новина. То се дешава од почетка, како смо формирали партију — председник наше странке је био хапшен, а да не причам о даљим хапшењима свих нас у врху странке”,
наводи он.
Како каже, тренутно припремају инфраструктуру, праве налоге на мрежама и Вајбер групе, где ће се комуницирати са грађанима, а објавиће где грађани могу да се пријаве за дежурства. Такође, тренутно сакупљају опрему, пиштаљке, флуоресцентне јакне, као и телефоне које ће свака Комшијска стража морати да има, како би снимила потенцијалне предаторе који узнемиравају жене на северу Косова.
Вељковић напомиње да је иницијатива у законским оквирима, јер им нико не може забранити да узму пиштаљке, буду на сваком ћошку и сниме потенцијалне сексуалне предаторе.
“Полиција се није добро показала, неки из полиције, не могу све да етикетирам, бију нас кад пријавимо предаторе. Хоћемо да им помогнемо да их идентификују јер они то не успевају или не желе иако их има на стотине. Више пута се дешавало да жене бивају враћене из полицијске станице када оду да пријаве, уз речи да нема елемената кривичне одговорности и тако се десетине случајева, ако не и више, заташкало. Јављају нам се грађанке које раде до касно у ноћ у разним локалима, малопродајним радњама, које су изложене тим сексуалним нападима. Сваког суграђанина и суграђанку морамо да заштитимо, ово је једини начин”,
указују.
“Нећемо дозволити да полиција прави своје пандане Комшијским стражама, где би ставила подобне људе, на пример из екстремистичке албанске групе Б13, да неко из те групе брани Српкиње. То је група која оперише у Бошњачкој махали, мешовитом насељу, и они су били виновници бројних напада и сумња се да су у бројним навратима Србима запалили кола. Не бисмо волели да Ерден Атић или КП одређује ко ће бити у Комшијским стражама. Ми смо позвали све заједнице да се прикључе, ово није етничка прича”,
наводи он.
Глас КиМ
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
09.05.202513:47
Одговор патријарха Гаврила (Дожића) у вези сусрета са папом Пијем XII
Папа Пије узалуд чекао Патријарха Гаврила
Већ и сама појава патријарха Гаврила у Риму, у пролеће 1945. године, изазвала је сензацију.
На главно питање, хоће ли Његова Светост Патријарх, кад је већ у Риму, посетити поглавара Римокатоличке цркве, папу Пија XII, није се дуго чекало. На конференцији за штампу, један италијански новинар, неупућен у монашки живот, упитао је да ли је млада дама која седи поред Патријарха, његова кћерка? Мислио је на Ружицу Борисављевић. Затим је питао да ли би Патријарх дао интервју његовом листу и да ли је спреман да одговори на питање зашто већ није посетио папу? Кад је Ружица превела речи, Патријарх је климнуо главом, на шта је новинар рекао да Патријарх сачека да он добије дозволу свог директора. На то је Ружица грмнула:
Кад је чула одговор „а то не“,просто је цикнула:
упитао је Патријарх. Кад му је Ружица рекла, осмехнуо се и додао:
И др Миха Крек, бивши потпредседник Краљевске владе и министар, Словенац по народности, настојао је да Патријарха Гаврила приволи да учини званичну посету папи Пију XII. Рекао је да је то папина жеља и да је он, бивши министар, преузео на себе улогу посредника између Римског папе и србског Патријарха. Додао је да је папа спреман да помогне не само Патријарху него и десетинама хиљада србских избеглица, расутих по Аустрији, Немачкој, Италији… Папа је спреман да једну раскошну вилу уступи Патријарху, да га и новчано помогне и да ће се заузети да србске избеглице и србски заробљеници стигну у земље Јужне Америке, где су велике могућности за запослење и зараду. Света Столица, рекао је даље Крек, цени храброст србског народа и поштује његову борбу у прошлости…
Патријарх је дуго говорио, истичући чињенице да су усташе после проглашења њихове независне државе с Павелићем на челу, починиле злочине. Ту државу признали су само Ватикан, Хитлерова Немачка и Мусолинијева Италија. Почињени су невиђени злочини – поклали су стотине хиљада људи, жена и деце, Срби су силом превођени у католичку веру, срушено је и спаљено на стотине храмова, поклане владике и свештеници… А Ватикан? А папа Пије XII? Он ни мали прст није подигао да заустави ове злочине.
После ових и многих других чињеница, бивши потпредседник Краљевске владе одустао је од даљег посредовања сусрету Патријарха и папе Пија XII. Папа је узалуд чекао да му Патријарх Гаврило пружи своју часну десницу.
Патријарх Гаврило (Дожић):
<................>
наставак у коментару
опширније
🔽🔽🔽
Борба за истину
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Папа Пије узалуд чекао Патријарха Гаврила
Већ и сама појава патријарха Гаврила у Риму, у пролеће 1945. године, изазвала је сензацију.
На главно питање, хоће ли Његова Светост Патријарх, кад је већ у Риму, посетити поглавара Римокатоличке цркве, папу Пија XII, није се дуго чекало. На конференцији за штампу, један италијански новинар, неупућен у монашки живот, упитао је да ли је млада дама која седи поред Патријарха, његова кћерка? Мислио је на Ружицу Борисављевић. Затим је питао да ли би Патријарх дао интервју његовом листу и да ли је спреман да одговори на питање зашто већ није посетио папу? Кад је Ружица превела речи, Патријарх је климнуо главом, на шта је новинар рекао да Патријарх сачека да он добије дозволу свог директора. На то је Ружица грмнула:
А да ли бисте ви, господине, рекли своме папи да вас чека?
Кад је чула одговор „а то не“,просто је цикнула:
Ви нисте достојни разговора са српским носачем кофера а камоли са србским Патријархом!На ове речи новинар је, праћен подсмехом, побегао из сале.
Синко, шта му рече те овако побјеже?
упитао је Патријарх. Кад му је Ружица рекла, осмехнуо се и додао:
Шта је заслужио, то је и добио!
И др Миха Крек, бивши потпредседник Краљевске владе и министар, Словенац по народности, настојао је да Патријарха Гаврила приволи да учини званичну посету папи Пију XII. Рекао је да је то папина жеља и да је он, бивши министар, преузео на себе улогу посредника између Римског папе и србског Патријарха. Додао је да је папа спреман да помогне не само Патријарху него и десетинама хиљада србских избеглица, расутих по Аустрији, Немачкој, Италији… Папа је спреман да једну раскошну вилу уступи Патријарху, да га и новчано помогне и да ће се заузети да србске избеглице и србски заробљеници стигну у земље Јужне Америке, где су велике могућности за запослење и зараду. Света Столица, рекао је даље Крек, цени храброст србског народа и поштује његову борбу у прошлости…
Патријарх је дуго говорио, истичући чињенице да су усташе после проглашења њихове независне државе с Павелићем на челу, починиле злочине. Ту државу признали су само Ватикан, Хитлерова Немачка и Мусолинијева Италија. Почињени су невиђени злочини – поклали су стотине хиљада људи, жена и деце, Срби су силом превођени у католичку веру, срушено је и спаљено на стотине храмова, поклане владике и свештеници… А Ватикан? А папа Пије XII? Он ни мали прст није подигао да заустави ове злочине.
Не знам да ли је ове злочине благосиљао, али се зна да је крвника Павелића примио у званичну посету… И сада се од србског Патријарха очекује да пређе преко свега и да иде у Ватикан на ноге папи!
То би било подворење, што ја, као србски Патријарх, никада себи не бих могао да дозволим. Ја бих се сто пута радије определио за смрт у уверењу да нисам издао свој пут и Србску светосавску цркву и србски народ који је сада под комунизмом… Било би жалосно када би Патријарха србског водило благоутробије и угодан живот, виле и помоћ Ватикана и папе! Нама никада главни циљ није био да имамо угодан живот, да живимо у изобиљу. Срби имају други правац који би се у основи могао назвати путем првих хришћана, оних у првим вековима после страдања Исуса Христа. Ти први хришћани били су задовољни кором хлеба, али су били прави носиоци јеванђелске науке коју су свуда проповедали…
После ових и многих других чињеница, бивши потпредседник Краљевске владе одустао је од даљег посредовања сусрету Патријарха и папе Пија XII. Папа је узалуд чекао да му Патријарх Гаврило пружи своју часну десницу.
Патријарх Гаврило (Дожић):
Шеф католичке цркве, римски папа, није ни прст дигао да осуди усташко злочинство.
Нажалост, многи су искористили хришћанство и његов значај, да би помоћу њега могли да владају светом и да хришћанска начела употребљавају за постигнуће својих циљева и владавине са политичким тенденцијама…
<................>
наставак у коментару
опширније
🔽🔽🔽
Борба за истину
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
05.05.202520:08
Студенти свих универзитета траже ванредне парламентарне изборе
Студенти свих универзитета у Србији траже да се распусти Народна скупштина Србије и распишу ванредни парламентарни избори.
Студенти траже моментално распуштање Народне скупштине и расписивање ванредних парламентарних избора у складу са чланом 109 Устава Републике Србије.
Они су такође позвали све грађане да подрже листу којој ће студенти пренети своје поверење.
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Студенти свих универзитета у Србији траже да се распусти Народна скупштина Србије и распишу ванредни парламентарни избори.
Студенти траже моментално распуштање Народне скупштине и расписивање ванредних парламентарних избора у складу са чланом 109 Устава Републике Србије.
Они су такође позвали све грађане да подрже листу којој ће студенти пренети своје поверење.
„Верујемо да је демократија једини исправан начин за решавање политичке кризе оволиких размера, стога позивамо народ да подржи листу којој ће студенти у блокади свих високошколских установа на територији Србијие пренети своје поверење, како би на теразијама правде превагнула истина“, навели су студенти.
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
10.05.202521:00
Веза ВМРО, комуниста и МПЦ изражена личношћу Гоце Делчева
Гоце Делчев је био један од најпознатијих бугараша и вођа бугарских македонско-једренских комитета (организације која се од 1919. скраћено зове ВМРО) и човек који се данас слави у Бугарској као један од највећих националних јунака и у Северној Македонији као највећи национални јунак.
Рођен је у Кукушу (данашња северна Грчка) где је завршио бугарску основну школу, бугарску прогимназију, а у Солуну бугарску мушку гимназију „Св. Кирил и Методиј“. У Софији је уписао бугарску Војну академију, изјашњавао се целог живота као Бугарин (и отац му је био бугараш) и био бугарски комитски вођа. Његова рођена браћа су били бугарски четници од којих су двојица погинула пре Балканских ратова, а један од њих, Христо, је учествовао у Балканским и Првом светском рату на бугарској страни, био одликован од бугарске војске и чак је учествовао у Валандовском покољу над Србима 1915, а 1927. је умро у Софији.
У Софији је, као емигранткиња, умрла и рођена сестра Гоце Делчева, а њени синови су такође били бугарске комите.
На овој фотографији је занимљиво то да Гоце Делчев присуствује прослави крсне славе у Прилепу, препознатљивог српског обичаја, који су бугарски активисти свим силама покушавали да искорене у Старој Србији и Македонији. Посебно је занимљиво што је то фотографисано 1901. када увелико трају егзархистичке анти-српске активности и када се догађају убиства и напади на истакнуте Србе (до најмасовнијих и најмонструознијих покоља над Србима од стране Бугара и бугараша долази након 1904. године, али су се многа убиства већ дешавала годинама пре тога).
Крсна/кућна слава је искључиво српски православни обичај, који је као такав међународно заштићен на листи УНЕСКО-а. У целом свету само православни Срби славе славу, а осим њих и православни Цигани и Власи у Србији, који су тај обичај од Срба и преузели. Слава се нашироко слави на простору данашње Северне Македоније, затим међу словенским становништвом северне Грчке, Србији, Црној Гори, Херцеговини, Босни, као и у оним деловима Хрватске где су Срби претекли или су успели да се врате.
Један невероватни историјски парадокс је да су након Другог светског рата посмртни остаци Гоце Делчева из тада комунистичке Бугарске пренети у Титову Југославију и да су сахрањени у дворишту цркве Светог Спаса у Скопљу – у цркву која је до 1912. била главно место окупљања Срба верних Патријаршији и симбол отпора Бугарској егзархији.
Ово је урађено као једна од комунистичких активности у стварању нове македонске нације и грађењу лажног идентитета. Невероватно је да се преко пута саркофага Гоце Делчева налази гроб српског попа Константина Миновића кога су 1905. убили бугараши и коме је то и на гробноj плочи записано. Поменуту цркву су радо посећивали и Карађорђевићи, а први пут су је посетили након што су ослободили Скопље од Турака 1912.
Занимљиво је да је Гоце Делчев рођен у породици унијата који су касније приступили Бугарској егзархији.
✍️ Хаџи Милош Маринковић
Чудо.рс
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Гоце Делчев је био један од најпознатијих бугараша и вођа бугарских македонско-једренских комитета (организације која се од 1919. скраћено зове ВМРО) и човек који се данас слави у Бугарској као један од највећих националних јунака и у Северној Македонији као највећи национални јунак.
Рођен је у Кукушу (данашња северна Грчка) где је завршио бугарску основну школу, бугарску прогимназију, а у Солуну бугарску мушку гимназију „Св. Кирил и Методиј“. У Софији је уписао бугарску Војну академију, изјашњавао се целог живота као Бугарин (и отац му је био бугараш) и био бугарски комитски вођа. Његова рођена браћа су били бугарски четници од којих су двојица погинула пре Балканских ратова, а један од њих, Христо, је учествовао у Балканским и Првом светском рату на бугарској страни, био одликован од бугарске војске и чак је учествовао у Валандовском покољу над Србима 1915, а 1927. је умро у Софији.
У Софији је, као емигранткиња, умрла и рођена сестра Гоце Делчева, а њени синови су такође били бугарске комите.
На овој фотографији је занимљиво то да Гоце Делчев присуствује прослави крсне славе у Прилепу, препознатљивог српског обичаја, који су бугарски активисти свим силама покушавали да искорене у Старој Србији и Македонији. Посебно је занимљиво што је то фотографисано 1901. када увелико трају егзархистичке анти-српске активности и када се догађају убиства и напади на истакнуте Србе (до најмасовнијих и најмонструознијих покоља над Србима од стране Бугара и бугараша долази након 1904. године, али су се многа убиства већ дешавала годинама пре тога).
Крсна/кућна слава је искључиво српски православни обичај, који је као такав међународно заштићен на листи УНЕСКО-а. У целом свету само православни Срби славе славу, а осим њих и православни Цигани и Власи у Србији, који су тај обичај од Срба и преузели. Слава се нашироко слави на простору данашње Северне Македоније, затим међу словенским становништвом северне Грчке, Србији, Црној Гори, Херцеговини, Босни, као и у оним деловима Хрватске где су Срби претекли или су успели да се врате.
Један невероватни историјски парадокс је да су након Другог светског рата посмртни остаци Гоце Делчева из тада комунистичке Бугарске пренети у Титову Југославију и да су сахрањени у дворишту цркве Светог Спаса у Скопљу – у цркву која је до 1912. била главно место окупљања Срба верних Патријаршији и симбол отпора Бугарској егзархији.
Ово је урађено као једна од комунистичких активности у стварању нове македонске нације и грађењу лажног идентитета. Невероватно је да се преко пута саркофага Гоце Делчева налази гроб српског попа Константина Миновића кога су 1905. убили бугараши и коме је то и на гробноj плочи записано. Поменуту цркву су радо посећивали и Карађорђевићи, а први пут су је посетили након што су ослободили Скопље од Турака 1912.
Занимљиво је да је Гоце Делчев рођен у породици унијата који су касније приступили Бугарској егзархији.
✍️ Хаџи Милош Маринковић
Чудо.рс
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
09.05.202520:56
*Косовској полицији пријављен је данас случај сексуалног узнемиравања малолетнице у Северној Митровици.
радиоконтактплус се обратио отац малолетне ћерке (име и презиме познато редакцији) која је данас на митровичком шеталишту доживела сексуално узнемиравање од стране пунолетног мушкарца.
Како је пренео, инцидент се десио данас око 12.15 часова испред албанског угоститељског објекта „Хебс“.
Према његовим речима, мушкарац албанске националности јој је упућивао сексистичке коментаре.
Навео је да се његова ћерка јако уплашила, али је смогла храбрости да одмах пријаве случај.
испричао нам је отац девојчице, који је, због безбедности своје ћерке, инсистирао на анонимности.
У *Косовској полицији је за Контакт плус потврђено да им је случај пријављен и да су утврдили идентитет осумњиченог мушкарца.
Фото: Радио контакт плус, ХЕБС
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
радиоконтактплус се обратио отац малолетне ћерке (име и презиме познато редакцији) која је данас на митровичком шеталишту доживела сексуално узнемиравање од стране пунолетног мушкарца.
Како је пренео, инцидент се десио данас око 12.15 часова испред албанског угоститељског објекта „Хебс“.
Према његовим речима, мушкарац албанске националности јој је упућивао сексистичке коментаре.
Навео је да се његова ћерка јако уплашила, али је смогла храбрости да одмах пријаве случај.
„То је само један у низу случајева сексуалног узнемиравања српске деце и жена у северном делу града. Даће Бог да се више не деси нити једној особи, али је важно да знамо да се заштитимо. Можда ће ово охрабрити наше суграђане да пријаве сваки вид узнемиравања, а посебно своје деце“,
испричао нам је отац девојчице, који је, због безбедности своје ћерке, инсистирао на анонимности.
У *Косовској полицији је за Контакт плус потврђено да им је случај пријављен и да су утврдили идентитет осумњиченог мушкарца.
„На шеталишту је пунолетни мушкарац упућивао сексистичке коментаре малолетној девојчици. Она је потом отишла код куће, пожалила се родитељима који су позвали полицију и дали су изјаву. Имамо осумњиченог и жалиоца. Случај је у фази истраге“,кратко је навео за Контакт Плус шеф оперативе *Косовске полиције за регион Север, Петрит Фејза.
Фото: Радио контакт плус, ХЕБС
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
09.05.202516:56
Председник Европског савета Антонио Кошта у уторак долази у Београд
Како се наводи, циљ посете Западном Балкану је потврда посвећености Европске уније региону
Председник Европског савета Антонио Кошта започеће званичну турнеју по Западном Балкану у уторак, 13. маја посетом Србији, где ће се састати са председником Србије Александром Вучићем, премијером Ђуром Мацутом и посланицима Народне Скупштине, саопштио је данас Европски савет.
На крају посете западном Балкану, 16. маја, биће домаћин шестог самита Европске политичке заједнице у Тирани.
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Како се наводи, циљ посете Западном Балкану је потврда посвећености Европске уније региону
Председник Европског савета Антонио Кошта започеће званичну турнеју по Западном Балкану у уторак, 13. маја посетом Србији, где ће се састати са председником Србије Александром Вучићем, премијером Ђуром Мацутом и посланицима Народне Скупштине, саопштио је данас Европски савет.
На крају посете западном Балкану, 16. маја, биће домаћин шестог самита Европске политичке заједнице у Тирани.
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
06.05.202507:01
Свети Ђорђе је заштитник војске и племства из доба Немањића
У средњем веку Светог Ђорђа су славили Немањићи и племство јер се сматра заштитником витеза и коњаника. Од памтивека су организовани ђурђевдански уранци где се пекло печење и прескакале ватре, све док комунисти нису овај празник киднаповали, померили га за 1. мај и прогласили Ђурђевдан циганском славом.
На тај начин је обрисано сећање. Хајде да се мало подсетимо…
Свети Ђорђе је био заштитник Немањића. Стефан Немања је подигао Ђурђеве ступове 1170. године посвећен Св. Ђорђу у коме су се чували мошти св. Ђорђа све до турског разарања 1689.
Цар Душан је 1330. победио бугарског цара Шишмана у бици код Велбужда, што је на неки начин значило преузимање царске титуле. Цар Шишман је сахрањен у цркви Светог Ђорђа код Старог Нагоричана у Македонији. Иначе ту цркву је подигао Душанов деда краљ Милутин Немањић.
Бранковићи су славили ову Славу и фреске Светог Ђорђа се могу видети у њиховом ктиторском манастиру на Светој Гори – Есфигмену.
У манастиру Хиландар постоји кула (пирг) у којој се налази мала црква Св. Ђорђа на врху. Ту је Свети Сава спавао када је дошао у Хиландар и ту је подигао малу цркву Св. Ђорђа. Кулу је касније обновио Скендербегов отац.
Влатко Вуковић Косача који се сматрао наследником Немањића подигао цркву Св. Ђорђа у Сопотници код Горажда 1454. године. Ктиторски натпис у цркви каже:
На Ђурђевдан славимо и Карађорђа који је био вођа српског устанка против Турака. Његово право име је било Ђорђе Петровић, рођен је у селу Вишевцу поред Крагујевца. Моја баба Наталија Петровић је рођена у Вишевцу, од истог је рода и могу да вам лично потврдим да је Карађорђева слава била Ђурђевдан.
За време турака овај датум је познат као ”хајдучки састанак” јер долази пролеће, дрвеће је олистало и хајдуци се опет могу крити у шумама. Наш народ је годину увек делио на два дела – лето од ђурђевдана и зиму од митровдана.
Црква на Опленцу коју је подигао краљ Петар I Карађорђевић је такође посвећена Св. Ђорђу.
Мошти Св. Ђорђа
Делови моштију Светог Георгија, заштитника Немањића, који је био римски војник под царем Диоклецијаном, од 284. до 305. године, превалили су дуг пут до Прокупља из Старог Раса, из задужбине Немањића, Ђурђевих Ступова. После битке на Косову дозидан је читав тајни брод цркве где су скривене мошти Светог Георгија.
Манастир су Турци разрушили 1689. године и веровало се да су светиње уништене, све до 1880. кад је у прокупачку цркву дошао Миле Пешић, родом из села Лопижње код Сјенице. Он је донео ковчежић обложен пурпурним брокатом, богато извезен златним концем и у њему кошчице шаке Светог Ђорђа воштане боје и део коже главе са плавим увојцима”.
Овом свецу су посвећене многе цркве и манастири, најзначајнији су манастир Ђурђеви ступови, Старо Нагоричино, Темска, Кастељан, Враћевшница, Боговађа, Црква на Опленцу, као и Саборна црква у Новом Саду.
Славски обичај
Ђурђевдан није ”циганска слава” како то често можемо чути. То се у народу примила комунистичка пропаганда у време када се убијао српски идентитет и омаловажавала Слава. Можда су и цигани узели већином ову Славу, здрави и живи они нама били, али Ђурђевдан је српска племићка Слава још од средњег века, а врло вероватно и давно пре тога времена.
Слава је искључиво српски обичај. Данас овај обичај можемо наћи такође код Бугара, Румуна, Хрвата, Македонаца, Албанаца и муслимана али то је знак да те породице имају своје средњевековно српско порекло. Границе су се мењале, војске су се мењале, чак се и језик променио али Слава је на многим местима остала очувана.
Слава је обичај у коме се славе преци породице. Верује се да на славу долазе духови наших предака у облику гостију. Зато за Славу домаћини служе и поје госте. Интересантно у енглеском језику се каже Ghost (Гост) за духа.
наставак у коментару
✍ Милош Станић
milos.io
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
У средњем веку Светог Ђорђа су славили Немањићи и племство јер се сматра заштитником витеза и коњаника. Од памтивека су организовани ђурђевдански уранци где се пекло печење и прескакале ватре, све док комунисти нису овај празник киднаповали, померили га за 1. мај и прогласили Ђурђевдан циганском славом.
На тај начин је обрисано сећање. Хајде да се мало подсетимо…
Свети Ђорђе је био заштитник Немањића. Стефан Немања је подигао Ђурђеве ступове 1170. године посвећен Св. Ђорђу у коме су се чували мошти св. Ђорђа све до турског разарања 1689.
Цар Душан је 1330. победио бугарског цара Шишмана у бици код Велбужда, што је на неки начин значило преузимање царске титуле. Цар Шишман је сахрањен у цркви Светог Ђорђа код Старог Нагоричана у Македонији. Иначе ту цркву је подигао Душанов деда краљ Милутин Немањић.
Бранковићи су славили ову Славу и фреске Светог Ђорђа се могу видети у њиховом ктиторском манастиру на Светој Гори – Есфигмену.
У манастиру Хиландар постоји кула (пирг) у којој се налази мала црква Св. Ђорђа на врху. Ту је Свети Сава спавао када је дошао у Хиландар и ту је подигао малу цркву Св. Ђорђа. Кулу је касније обновио Скендербегов отац.
Влатко Вуковић Косача који се сматрао наследником Немањића подигао цркву Св. Ђорђа у Сопотници код Горажда 1454. године. Ктиторски натпис у цркви каже:
”Лета 6954. ја слуга Христу Богу, господин херцег Стефан подигох храм Светог великомученика Христовог Георгија, молите се њему да се помоли за мене грешног владици моме Христу.”
На Ђурђевдан славимо и Карађорђа који је био вођа српског устанка против Турака. Његово право име је било Ђорђе Петровић, рођен је у селу Вишевцу поред Крагујевца. Моја баба Наталија Петровић је рођена у Вишевцу, од истог је рода и могу да вам лично потврдим да је Карађорђева слава била Ђурђевдан.
За време турака овај датум је познат као ”хајдучки састанак” јер долази пролеће, дрвеће је олистало и хајдуци се опет могу крити у шумама. Наш народ је годину увек делио на два дела – лето од ђурђевдана и зиму од митровдана.
Црква на Опленцу коју је подигао краљ Петар I Карађорђевић је такође посвећена Св. Ђорђу.
Мошти Св. Ђорђа
Делови моштију Светог Георгија, заштитника Немањића, који је био римски војник под царем Диоклецијаном, од 284. до 305. године, превалили су дуг пут до Прокупља из Старог Раса, из задужбине Немањића, Ђурђевих Ступова. После битке на Косову дозидан је читав тајни брод цркве где су скривене мошти Светог Георгија.
Манастир су Турци разрушили 1689. године и веровало се да су светиње уништене, све до 1880. кад је у прокупачку цркву дошао Миле Пешић, родом из села Лопижње код Сјенице. Он је донео ковчежић обложен пурпурним брокатом, богато извезен златним концем и у њему кошчице шаке Светог Ђорђа воштане боје и део коже главе са плавим увојцима”.
Овом свецу су посвећене многе цркве и манастири, најзначајнији су манастир Ђурђеви ступови, Старо Нагоричино, Темска, Кастељан, Враћевшница, Боговађа, Црква на Опленцу, као и Саборна црква у Новом Саду.
Славски обичај
Ђурђевдан није ”циганска слава” како то често можемо чути. То се у народу примила комунистичка пропаганда у време када се убијао српски идентитет и омаловажавала Слава. Можда су и цигани узели већином ову Славу, здрави и живи они нама били, али Ђурђевдан је српска племићка Слава још од средњег века, а врло вероватно и давно пре тога времена.
Слава је искључиво српски обичај. Данас овај обичај можемо наћи такође код Бугара, Румуна, Хрвата, Македонаца, Албанаца и муслимана али то је знак да те породице имају своје средњевековно српско порекло. Границе су се мењале, војске су се мењале, чак се и језик променио али Слава је на многим местима остала очувана.
Слава је обичај у коме се славе преци породице. Верује се да на славу долазе духови наших предака у облику гостију. Зато за Славу домаћини служе и поје госте. Интересантно у енглеском језику се каже Ghost (Гост) за духа.
наставак у коментару
✍ Милош Станић
milos.io
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
05.05.202519:13
РТС данас није јавни сервис свих грађана, већ политички инструмент СНС-а. Његови челници нису новинари – они су чувари тишине која одговара искључиво СНС-у и Александру Вучићу.
Директор РТС-а Драган Бујошевић и главни и одговорни уредник информативног програма Ненад Љ. Стефановић настављају да воде најопаснију врсту пропаганде против политичких противника власти – ону невидљиву.
Гостујући данас на заробљеном Јавном сервису рекли су да их “нападају и једни и други”, а Бујошевић се уједно и захвалио Информеру и искористио режимски наратив који гласи да је циљ протеста све време рушење власти. Све то рекоше као да више од деценије није очигледно да овај медиј одговара искључиво СНС-у и Александру Вучићу.
Бујошевић и Стефановић најодговорнији су за то што грађани Србије већ 13 година живе у стварности обликованој пропагандом СНС-а. На њиховој телевизији нисте могли да чујете ништа о томе каква је пљачка ЕXПО, како је председник државе лагао да надстрешница није реновирана, како су СНС батинаши нападали грађане, нити како су криминалци са ватреним оружјем били организовани у Пионирском парку 15. марта. РТС никада није поставио питање ко је доводио бираче из Републике Српске да гласају на изборима у Србији у децембру 2023, да је власт кришом купила Фалкон од 53 милиона евра, да је земљиште Београда на води поклоњено на тацни, никада није покренуо питање одговорности за прогон политичких противника и тако можемо у недоглед.
Валентина
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Директор РТС-а Драган Бујошевић и главни и одговорни уредник информативног програма Ненад Љ. Стефановић настављају да воде најопаснију врсту пропаганде против политичких противника власти – ону невидљиву.
Гостујући данас на заробљеном Јавном сервису рекли су да их “нападају и једни и други”, а Бујошевић се уједно и захвалио Информеру и искористио режимски наратив који гласи да је циљ протеста све време рушење власти. Све то рекоше као да више од деценије није очигледно да овај медиј одговара искључиво СНС-у и Александру Вучићу.
Бујошевић и Стефановић најодговорнији су за то што грађани Србије већ 13 година живе у стварности обликованој пропагандом СНС-а. На њиховој телевизији нисте могли да чујете ништа о томе каква је пљачка ЕXПО, како је председник државе лагао да надстрешница није реновирана, како су СНС батинаши нападали грађане, нити како су криминалци са ватреним оружјем били организовани у Пионирском парку 15. марта. РТС никада није поставио питање ко је доводио бираче из Републике Српске да гласају на изборима у Србији у децембру 2023, да је власт кришом купила Фалкон од 53 милиона евра, да је земљиште Београда на води поклоњено на тацни, никада није покренуо питање одговорности за прогон политичких противника и тако можемо у недоглед.
Валентина
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
10.05.202511:22
Други дан Марковдана, 9. маја 1941 године, стријељано је 27 српских сељака код Машинског моста у Санском Мосту.
Њихова тијела су затим објешена у парку гдје су висила наредна три дана за опомену другим Србима шта ће им се десити уколико не прихвате нову хрватску државу.
Овај злочин је био само увертира у каснији покољ Срба у долини ријеке Сане када је измасакрирано између 10 и 15 000 Срба са подручја Санског Моста и Кључа...
Ускок
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Њихова тијела су затим објешена у парку гдје су висила наредна три дана за опомену другим Србима шта ће им се десити уколико не прихвате нову хрватску државу.
Овај злочин је био само увертира у каснији покољ Срба у долини ријеке Сане када је измасакрирано између 10 и 15 000 Срба са подручја Санског Моста и Кључа...
Ускок
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
09.05.202518:55
Студенти у блокади се ограђују од возача камиона до Брисела, тражио донацију од 24.000 евра
Студенти у блокади саопштили су да се ограђују од поступака Николе Барлова, возача камиона који је са њима кренуо на пут ка Бриселу, наводећи да је он на свом Инстаграм профилу затражио донацију од 24.000 евра. До тога је, наводе студенти, дошло након што је возилом ударио у надвожњак на почетку пута до Брисела.
"На самом почетку пута дошло је до удара возила Николе Барлова у надвожњак, након чега је аустријска полиција извршила увиђај и процену штете. Бралову је понуђена помоћ као и сва потребна подршка, међутим, он је одбио било какву врсту помоћи. Након тога, на свом Инстаграм налогу, господин Барлов од јавности је затражио донације у износу од 24.000 евра, уз образложење да жели да ‘поклони свој камион студентима’”, пише у објави студената.
Студенти у блокади истичу да оваква изјава не одговара стању на терену, да ни у једном тренутку пленуми нису изразили жељу за куповином возила, нити су тркачи захтевали од пленума да се купи камион.
“Због тога изражавамо озбиљну забринутост у вези са сврхом поменуте донације, посебно имајући у виду да је фирма у власништву господина Барлова, према јавно доступним подацима, у великим финансиским дуговима. Поставља се питање да ли се прикупљена средства намењују санирању штете његовог пословања, што би било у потпуно супротности са вредностима наше акције”, наведено је на Инстаграм профилу студената у блокади.
Закључују да Барлов више не може и не би требало да учествује у нашим даљим активностима, како у тренутној акцији, тако и убудуће.
“Наши путеви се разилазе јеп његови поступци и понашање нису у складу са основним принципима на којима ова трка, као и читав студентски покрет почивају”, пише у саопштењу.
Ограђивање и од студенткиње Економског факултета
Студенти у блокади саопштили су да се ограђују и од поступака колегинице Лане Станишић, студенткиње београдског Економског факултета.
“Акција која је у току, настала је из иницијалне идеје колегинице Лане и колега Факултета организационих наука. Посебно смо забринути због чињенице да је, без знања тима, колегиница Лана покушала да оствари правну заштиту трке као ауторског дела, иако је реч о заједничком напору и залагању свих нас, окупљених око истог циља”, пише, између осталог, у објави.
Иначе, студенти у блокади саопштили су јуче да је у ноћи између 6. и 7. маја дошло до инцидента, када је, како наводе, непозната особа упутила претње студентима који трче ултрамаратон испред њиховог привременог смештаја у Штутгарту.
"Наиме, непознато лице појавило се испред места на којем бораве чланови нашег тима и директно упутило претње, захтевајући да се појединци који су претходно оправдано и уз сагласност тима удаљени из акције, врате у њен састав“, наводи се у саопштењу.
Како додају, овим желе да укажу и на атмосферу претњи и притиска којима су, како кажу, изложени од почетка њихове акције.
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Студенти у блокади саопштили су да се ограђују од поступака Николе Барлова, возача камиона који је са њима кренуо на пут ка Бриселу, наводећи да је он на свом Инстаграм профилу затражио донацију од 24.000 евра. До тога је, наводе студенти, дошло након што је возилом ударио у надвожњак на почетку пута до Брисела.
"На самом почетку пута дошло је до удара возила Николе Барлова у надвожњак, након чега је аустријска полиција извршила увиђај и процену штете. Бралову је понуђена помоћ као и сва потребна подршка, међутим, он је одбио било какву врсту помоћи. Након тога, на свом Инстаграм налогу, господин Барлов од јавности је затражио донације у износу од 24.000 евра, уз образложење да жели да ‘поклони свој камион студентима’”, пише у објави студената.
Студенти у блокади истичу да оваква изјава не одговара стању на терену, да ни у једном тренутку пленуми нису изразили жељу за куповином возила, нити су тркачи захтевали од пленума да се купи камион.
“Због тога изражавамо озбиљну забринутост у вези са сврхом поменуте донације, посебно имајући у виду да је фирма у власништву господина Барлова, према јавно доступним подацима, у великим финансиским дуговима. Поставља се питање да ли се прикупљена средства намењују санирању штете његовог пословања, што би било у потпуно супротности са вредностима наше акције”, наведено је на Инстаграм профилу студената у блокади.
Закључују да Барлов више не може и не би требало да учествује у нашим даљим активностима, како у тренутној акцији, тако и убудуће.
“Наши путеви се разилазе јеп његови поступци и понашање нису у складу са основним принципима на којима ова трка, као и читав студентски покрет почивају”, пише у саопштењу.
Ограђивање и од студенткиње Економског факултета
Студенти у блокади саопштили су да се ограђују и од поступака колегинице Лане Станишић, студенткиње београдског Економског факултета.
“Акција која је у току, настала је из иницијалне идеје колегинице Лане и колега Факултета организационих наука. Посебно смо забринути због чињенице да је, без знања тима, колегиница Лана покушала да оствари правну заштиту трке као ауторског дела, иако је реч о заједничком напору и залагању свих нас, окупљених око истог циља”, пише, између осталог, у објави.
Иначе, студенти у блокади саопштили су јуче да је у ноћи између 6. и 7. маја дошло до инцидента, када је, како наводе, непозната особа упутила претње студентима који трче ултрамаратон испред њиховог привременог смештаја у Штутгарту.
"Наиме, непознато лице појавило се испред места на којем бораве чланови нашег тима и директно упутило претње, захтевајући да се појединци који су претходно оправдано и уз сагласност тима удаљени из акције, врате у њен састав“, наводи се у саопштењу.
Како додају, овим желе да укажу и на атмосферу претњи и притиска којима су, како кажу, изложени од почетка њихове акције.
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
06.05.202513:28
СРЕЋНА ТИ СЛАВА ХРАМЕ МОЈ! ❤️
НА ДАНАШЊИ ДАН СУ ПРВИ ПУТ ЗВОНИЛА ЗВОНА СВЕТОГ ЂОРЂА У ПРИЗРЕНУ
У другој половини 19. века угледни Призренци и имућни трговци одлучили су да поред мале цркве Светог Ђорђа у центру Призрена, која је задужбина породице Руновић из 15. века, подигну већу цркву, односно Саборни храм. Да би ту своју замисао могли да остваре било је потребно од турских власти издејствовати царски ферман што није било нимало лако и он је добијен тек након 25 година.
Новој цркви Светог Ђорђа темељ је положен на Светог Илију 20.јула 1856. године. Даље зидање је ишло веома споро јер је велики део новца морао да се троши на куповину имања у околини цркве. Близу 500 српских трговаца давало је по 10 - 50 турских лира. Главни мајстор цркве био је из Дебра. Призренци су мерили колика треба да буде црква не аршином већ конопцем. Дима Кампарела, призренски папуџија је приликом тог мерења узвикнуо : Пушти, пушти дуже тај коноп, народ нек је жив, у име Божије ће гу направимо.“ Тако је и било. Црква је дужине 30, ширине 19, 90 и висине 13,80 метара. Међутим, ускоро су прилози били потрошени јер је доста новаца било утрошено куповином околног земљишта, тако да се са радовима стало.
Тадашњи руски конзул у Призрену Евгеније Тимајев, видевши како се Срби муче са изградњом цркве, тражио је од руске царице Марије Александровне новац за завршетак цркве. Међутим Призренци су са захвалношћу ту помоћ одбили казавши да ће они сами да направе своју цркву. На тај начин су желели да буду достојни својих предака. Тако се наставило са градњом. Међутим политичке прилике за Србе су биле виома лоше у наредном периду. Године 1878. основана је Призренска лига, а Љумани, шиптарско племе из околине Призрена је непрестано пљачкало српске куће а честа су била и убиства. Народ је живео утучено, у мукама и невољама.
У то време два професора Призренске богословије (1871), Петар Костић и Ђорђе Кампарелић родом из Призрена, дошли су на идеју да се оснује хуманитарно друштво Свети Сава, у оквиру кога би се прикупљали прилози за школе, цркве и српски живаљ. Поново су Призренци једни другима помогли. Чланови овог друштва, утемељивачи и добротвори су сваког месеца били дужни да дају одређену суму новца. На дан Светог Саве,1880. године у Богословији, ово друштво је звнично почело са радом. У то време у Призрену се налазио нови руски конзул Иван Степанович Јастребов који је одмах на тој свечаности дао свој прилог, као и велики добротвор нашег народа, Призренац Сима Игуманов, оснивач Богословије. Ово друштво је извршило свој главни задатак, помогло је да се доврши Саборни храм Светог Ђорђа. Црква је била завршена и освештана 14.октобра 1887 године. Иконостас је израдио Кузман Фрчковски родом из Галичника. По величини ова црква је била највећа и најлепша Саборна црква у то време у Старој Србији.
Нажалост, српске цркве су у том периоду биле дуго неме, тако да је звонара подигнута тек 1903. године. Повеће звоно послала је добротворка госпођа Нака, удовица покојног трговца Николе Спасића из Београда, за покој његове душе. 6.маја 1903. године на служби у препуној цркви, уз радост и сузе присутних верника први пут су зазвонила звона Цветога Ђорђа.
Призрен је ослобођен од Турака 12.октобра 1912.године. Међутим три године касније српска влада и врховна команда са краљем Петром I Карађорђевићем, долази у Призрен. Са њима је и млади регент Александар. Били су смештени у Богословију, а војска и избеглице у дворишту цркве Светог Ђорђа. Ту ће се 28. новембра 1915.године одржати последње богослужење и причест пред албанску голготу. Одавде су Краљ, Влада и Врховна команда на челу са Радомиром Путником, кренули на пут неизвесности и несигурности. Проповед тадашњег митрополита Вићентија била је и његова последња. Одмах након одласка српске војске Бугари улазе у Призрен кога су похарали и опустошили, 7000 Срба је убијено,углавном жена и деце, јер је велики број мушкараца отишао добровоњно са српском војском. Митрополит Вићентије је такође био убијен.Призрен је поново завијен у црно, а његов Саборни храм је остао пуст.
👀🔗https://t.me/evroaz/24489
1/2
Наставак у коментару
НА ДАНАШЊИ ДАН СУ ПРВИ ПУТ ЗВОНИЛА ЗВОНА СВЕТОГ ЂОРЂА У ПРИЗРЕНУ
У другој половини 19. века угледни Призренци и имућни трговци одлучили су да поред мале цркве Светог Ђорђа у центру Призрена, која је задужбина породице Руновић из 15. века, подигну већу цркву, односно Саборни храм. Да би ту своју замисао могли да остваре било је потребно од турских власти издејствовати царски ферман што није било нимало лако и он је добијен тек након 25 година.
Новој цркви Светог Ђорђа темељ је положен на Светог Илију 20.јула 1856. године. Даље зидање је ишло веома споро јер је велики део новца морао да се троши на куповину имања у околини цркве. Близу 500 српских трговаца давало је по 10 - 50 турских лира. Главни мајстор цркве био је из Дебра. Призренци су мерили колика треба да буде црква не аршином већ конопцем. Дима Кампарела, призренски папуџија је приликом тог мерења узвикнуо : Пушти, пушти дуже тај коноп, народ нек је жив, у име Божије ће гу направимо.“ Тако је и било. Црква је дужине 30, ширине 19, 90 и висине 13,80 метара. Међутим, ускоро су прилози били потрошени јер је доста новаца било утрошено куповином околног земљишта, тако да се са радовима стало.
Тадашњи руски конзул у Призрену Евгеније Тимајев, видевши како се Срби муче са изградњом цркве, тражио је од руске царице Марије Александровне новац за завршетак цркве. Међутим Призренци су са захвалношћу ту помоћ одбили казавши да ће они сами да направе своју цркву. На тај начин су желели да буду достојни својих предака. Тако се наставило са градњом. Међутим политичке прилике за Србе су биле виома лоше у наредном периду. Године 1878. основана је Призренска лига, а Љумани, шиптарско племе из околине Призрена је непрестано пљачкало српске куће а честа су била и убиства. Народ је живео утучено, у мукама и невољама.
У то време два професора Призренске богословије (1871), Петар Костић и Ђорђе Кампарелић родом из Призрена, дошли су на идеју да се оснује хуманитарно друштво Свети Сава, у оквиру кога би се прикупљали прилози за школе, цркве и српски живаљ. Поново су Призренци једни другима помогли. Чланови овог друштва, утемељивачи и добротвори су сваког месеца били дужни да дају одређену суму новца. На дан Светог Саве,1880. године у Богословији, ово друштво је звнично почело са радом. У то време у Призрену се налазио нови руски конзул Иван Степанович Јастребов који је одмах на тој свечаности дао свој прилог, као и велики добротвор нашег народа, Призренац Сима Игуманов, оснивач Богословије. Ово друштво је извршило свој главни задатак, помогло је да се доврши Саборни храм Светог Ђорђа. Црква је била завршена и освештана 14.октобра 1887 године. Иконостас је израдио Кузман Фрчковски родом из Галичника. По величини ова црква је била највећа и најлепша Саборна црква у то време у Старој Србији.
Нажалост, српске цркве су у том периоду биле дуго неме, тако да је звонара подигнута тек 1903. године. Повеће звоно послала је добротворка госпођа Нака, удовица покојног трговца Николе Спасића из Београда, за покој његове душе. 6.маја 1903. године на служби у препуној цркви, уз радост и сузе присутних верника први пут су зазвонила звона Цветога Ђорђа.
Призрен је ослобођен од Турака 12.октобра 1912.године. Међутим три године касније српска влада и врховна команда са краљем Петром I Карађорђевићем, долази у Призрен. Са њима је и млади регент Александар. Били су смештени у Богословију, а војска и избеглице у дворишту цркве Светог Ђорђа. Ту ће се 28. новембра 1915.године одржати последње богослужење и причест пред албанску голготу. Одавде су Краљ, Влада и Врховна команда на челу са Радомиром Путником, кренули на пут неизвесности и несигурности. Проповед тадашњег митрополита Вићентија била је и његова последња. Одмах након одласка српске војске Бугари улазе у Призрен кога су похарали и опустошили, 7000 Срба је убијено,углавном жена и деце, јер је велики број мушкараца отишао добровоњно са српском војском. Митрополит Вићентије је такође био убијен.Призрен је поново завијен у црно, а његов Саборни храм је остао пуст.
👀🔗https://t.me/evroaz/24489
1/2
Наставак у коментару
05.05.202522:33
ЂУРЂЕВДАН - ОБИЧАЈИ
Ђурђевдан, један од најважнијих празника у српском народном календару, прославља се сваке године 6. маја и означава долазак пролећа, буђење природе и нову животну енергију. Овај празник је богат симболиком, обичајима и веровањима.Ђурђевдан је празник који се обележава 6. маја по новом календару (23. априла по старом) и посвећен је Светом Ђорђу, заштитнику пролећа, светлости, природе у цвату, али и пастира и ратника. Празник је чувен по веселим уранцима, јагњећем печењу, али и старим обичајима који, према народном веровању, имају моћ да обезбеде здравље, срећу, љубав и добру годину. У наставку сазнајте тачно шта се традиционално ради дан пре Ђурђевдана (5. маја) и шта на сам празник (6. маја).
Дан пре Ђурђевдана – припрема тела и душе
Припреме за Ђурђевдан требало би да почну још у зору 5. маја. Тада жене, девојке и деца одлазе у природу да беру посебно биље које има симболичну моћ. Најчешће се бере здравац – биљка здравља, дрен – за дуг живот и снагу, селен – да се “душа мирише”, као и ђурђевак, коприва, млечика, детелина и врба. Верује се да управо биље које је убрано уочи Ђурђевдана има лековита и магијска својства, јер природа тада достиже врхунац своје пролећне моћи.
Убрано биље се ставља у посуду са водом и оставља напољу да преноћи под звездама. Понекад се у ту воду ставља и прво црвено васкршње јаје – симбол живота и заштите. Та вода, позната као “ђурђевданска вода”, служи за умивање наредног јутра и има улогу својеврсног природног благослова.
Увече, жене често доносе воду са воденице или потока – такозвану “омају” – и у њу стављају то исто биље. Верује се да ова вода има посебну моћ да очисти све накупљено зло и умор из тела и душе. Овим чином завршава се духовна и физичка припрема за велики празник.
Ђурђевдан – дан светлости, буђења и животне снаге
Сам Ђурђевдан, 6. маја, почиње рано, најчешће још пре изласка сунца. Читаве породице одлазе у природу – на реке, у шуму, на ливаду – како би дочекале сунце у весељу. Тај обичај је познат као ђурђевдански уранак, и он симболизује нови почетак, прочишћење и слављење живота. Уз песму, игру и традиционалну трпезу (обавезно јагњетина), празник се прославља под ведрим небом.
У многим крајевима и данас се практикује купање у реци на Ђурђевдан. Верује се да вода тог јутра има чудотворну моћ – да лечи, подмлађује и доноси благостање. Они који не могу да оду до реке, обавезно се умивају “ђурђевданском водом” припремљеном претходне вечери.
Домови се ките биљем које је убрано дан раније. Венчићи од здравца, дрена и ђурђевка стављају се на врата куће, капије, прозоре, па чак и на стоку, како би се обезбедила заштита од болести, урока и злих сила. На куће и штале често се стављају и крстићи од лескових или грабових гранчица – симбол заштите од грома и невремена.Деца и млади се ките цвећем, опасују врбовим прућем и украшавају венцима – све како би били весели, здрави и јаки попут природе која се управо разиграла. Неки од тих венаца бацају се у реку, уз жељу да све лоше “однесе вода”, а све добро остане.
Народна веровања везана за Ђурђевдан
Ђурђевдан је време када, према народној традицији, свет има појачану духовну енергију. Због тога се верује да на овај дан не треба спавати – јер ће онај ко спава на Ђурђевдан целе године бити поспан и безвољан. Каже се и: „Ко спава на Ђурђевдан, имаће главобоље целе године.“
Време на Ђурђевдан посебно се посматра – ако је сунчано, верује се да ће цела година бити плодна и берићетна. Ако загрми пре Ђурђевдана, народ каже да ће година бити богата житом.
Верује се и да су вештице најактивније око Ђурђевдана – зато се куће ките и пале се ватре.
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Ђурђевдан, један од најважнијих празника у српском народном календару, прославља се сваке године 6. маја и означава долазак пролећа, буђење природе и нову животну енергију. Овај празник је богат симболиком, обичајима и веровањима.Ђурђевдан је празник који се обележава 6. маја по новом календару (23. априла по старом) и посвећен је Светом Ђорђу, заштитнику пролећа, светлости, природе у цвату, али и пастира и ратника. Празник је чувен по веселим уранцима, јагњећем печењу, али и старим обичајима који, према народном веровању, имају моћ да обезбеде здравље, срећу, љубав и добру годину. У наставку сазнајте тачно шта се традиционално ради дан пре Ђурђевдана (5. маја) и шта на сам празник (6. маја).
Дан пре Ђурђевдана – припрема тела и душе
Припреме за Ђурђевдан требало би да почну још у зору 5. маја. Тада жене, девојке и деца одлазе у природу да беру посебно биље које има симболичну моћ. Најчешће се бере здравац – биљка здравља, дрен – за дуг живот и снагу, селен – да се “душа мирише”, као и ђурђевак, коприва, млечика, детелина и врба. Верује се да управо биље које је убрано уочи Ђурђевдана има лековита и магијска својства, јер природа тада достиже врхунац своје пролећне моћи.
Убрано биље се ставља у посуду са водом и оставља напољу да преноћи под звездама. Понекад се у ту воду ставља и прво црвено васкршње јаје – симбол живота и заштите. Та вода, позната као “ђурђевданска вода”, служи за умивање наредног јутра и има улогу својеврсног природног благослова.
Увече, жене често доносе воду са воденице или потока – такозвану “омају” – и у њу стављају то исто биље. Верује се да ова вода има посебну моћ да очисти све накупљено зло и умор из тела и душе. Овим чином завршава се духовна и физичка припрема за велики празник.
Ђурђевдан – дан светлости, буђења и животне снаге
Сам Ђурђевдан, 6. маја, почиње рано, најчешће још пре изласка сунца. Читаве породице одлазе у природу – на реке, у шуму, на ливаду – како би дочекале сунце у весељу. Тај обичај је познат као ђурђевдански уранак, и он симболизује нови почетак, прочишћење и слављење живота. Уз песму, игру и традиционалну трпезу (обавезно јагњетина), празник се прославља под ведрим небом.
У многим крајевима и данас се практикује купање у реци на Ђурђевдан. Верује се да вода тог јутра има чудотворну моћ – да лечи, подмлађује и доноси благостање. Они који не могу да оду до реке, обавезно се умивају “ђурђевданском водом” припремљеном претходне вечери.
Домови се ките биљем које је убрано дан раније. Венчићи од здравца, дрена и ђурђевка стављају се на врата куће, капије, прозоре, па чак и на стоку, како би се обезбедила заштита од болести, урока и злих сила. На куће и штале често се стављају и крстићи од лескових или грабових гранчица – симбол заштите од грома и невремена.Деца и млади се ките цвећем, опасују врбовим прућем и украшавају венцима – све како би били весели, здрави и јаки попут природе која се управо разиграла. Неки од тих венаца бацају се у реку, уз жељу да све лоше “однесе вода”, а све добро остане.
Народна веровања везана за Ђурђевдан
Ђурђевдан је време када, према народној традицији, свет има појачану духовну енергију. Због тога се верује да на овај дан не треба спавати – јер ће онај ко спава на Ђурђевдан целе године бити поспан и безвољан. Каже се и: „Ко спава на Ђурђевдан, имаће главобоље целе године.“
Време на Ђурђевдан посебно се посматра – ако је сунчано, верује се да ће цела година бити плодна и берићетна. Ако загрми пре Ђурђевдана, народ каже да ће година бити богата житом.
Верује се и да су вештице најактивније око Ђурђевдана – зато се куће ките и пале се ватре.
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
05.05.202518:30
Добротворна „Шетња за Космет“ за децу и одрасле на Фрушкој гори!
У недељу 11. маја 2025. године, Хуманитарна организација „Сви за Космет“ у сарадњи са Удружењем „ Обилић 1912-1918 “ Нови Сад, организује Добротворну „Шетњу за Космет“ за децу и одрасле на Фрушкој гори.
Стаза:
Парагово - Перина пећина – Клиса - Манастир Савинац - Поповичко Језеро – Јелак - Видиковац „Орлово бојиште“ – Планинарски дом „Орлово гнездо“ – Парагово (око 9 км)
Стаза је дужине око 9 км и углавном води кроз шуму. Они који који буду желели, моћи ће да скрате стазу на 6 км (за тај део ће бити и посебан водич).
Окупљање учесника је у Парагову на окретници аутобуса 72 (То је код Центра кованог гвожђа - Јанковић). Ту у близини има и велики паркинг за аутомобиле. Полазак на пешачење је у 10.10 часова.
Стаза је кружна, тако да можете доћи сопственим превозом или аутобусом број 72 за Парагово, који из Новог Сада полази у 9.35 ч.
У аутобус 72 улазимо у Новом Саду на аутобуском стајалишту на Булевару Ослобођења код раскрснице са Булеваром Краља Петра Првог. У Парагову излазимо на последњој станици, односно на окретници.
Они који желе да тога дана, пре шетње, присуствују Литургији (почиње у 8.30 ч), нека дођу колима у капелу Рођења светог Јована Крститеља на старом православном Успенском гробљу у Новом Саду, у улици Новосадског сајма. Ова варијанта је само за оне који долазе колима. Онда се одатле иде колима до Парагова, на окртницу аутобуса 72, где је окупљање свих учесника и старт шетње.
Контакт телефон: 060/5402-626
Понесите храну и воду у ранцу, и позовите ваше пријатеље.
Учешће: 300 динара за децу / 500 динара за одрасле. Вашим доласком директно помажете Народне кухиње и наше светиње на Косову и Метохији.
Опрема: теренска одећа и обућа.
Свако учествује на сопствену одговорност.
Очекујемо вас са радошћу!
ДОБРОДОШЛИ!
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
У недељу 11. маја 2025. године, Хуманитарна организација „Сви за Космет“ у сарадњи са Удружењем „ Обилић 1912-1918 “ Нови Сад, организује Добротворну „Шетњу за Космет“ за децу и одрасле на Фрушкој гори.
Стаза:
Парагово - Перина пећина – Клиса - Манастир Савинац - Поповичко Језеро – Јелак - Видиковац „Орлово бојиште“ – Планинарски дом „Орлово гнездо“ – Парагово (око 9 км)
Стаза је дужине око 9 км и углавном води кроз шуму. Они који који буду желели, моћи ће да скрате стазу на 6 км (за тај део ће бити и посебан водич).
Окупљање учесника је у Парагову на окретници аутобуса 72 (То је код Центра кованог гвожђа - Јанковић). Ту у близини има и велики паркинг за аутомобиле. Полазак на пешачење је у 10.10 часова.
Стаза је кружна, тако да можете доћи сопственим превозом или аутобусом број 72 за Парагово, који из Новог Сада полази у 9.35 ч.
У аутобус 72 улазимо у Новом Саду на аутобуском стајалишту на Булевару Ослобођења код раскрснице са Булеваром Краља Петра Првог. У Парагову излазимо на последњој станици, односно на окретници.
Они који желе да тога дана, пре шетње, присуствују Литургији (почиње у 8.30 ч), нека дођу колима у капелу Рођења светог Јована Крститеља на старом православном Успенском гробљу у Новом Саду, у улици Новосадског сајма. Ова варијанта је само за оне који долазе колима. Онда се одатле иде колима до Парагова, на окртницу аутобуса 72, где је окупљање свих учесника и старт шетње.
Контакт телефон: 060/5402-626
Понесите храну и воду у ранцу, и позовите ваше пријатеље.
Учешће: 300 динара за децу / 500 динара за одрасле. Вашим доласком директно помажете Народне кухиње и наше светиње на Косову и Метохији.
Опрема: теренска одећа и обућа.
Свако учествује на сопствену одговорност.
Очекујемо вас са радошћу!
ДОБРОДОШЛИ!
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
显示 1 - 24 共 2 369
登录以解锁更多功能。