"То вече никада нећу заборавити. Били смо бесни. Са групом ортака из краја отишао сам на тај митинг, добро се сећам, разни су се испред скупштине обратили народу, чинило се као да се цео народ ујединио. Можда и јесте било тако. Како је почело? Па ево, и сам да вам кажем не знам, пола ствари се не сећам, вероватно од силних налета адреналина. Били смо бесни. Бесни на цео свет што смо опет били остављени на цедилу. Сећам се, испред америчке амбасаде смо стајали. Каменице, петарде и бакље лете ка њој, људи покушавају да упадну у амбасаду. Одједном, видим у том хаосу да је неколицина момака успела да уђе и да је планула америчка застава. Каква је то еуфорија била. За заставом планула је и амбасада. Био сам ко зна где, одушевљен потпуно. Еј! Запалили смо најобезбеђенију амбасаду у Београду, амбасаду силе број један! Полиција нас је убрзо потисла, заправо били су то они црни џипови, Хамери, САЈ то вози, или Жандари, не знам ни сам. Следеће јутро, било је ту модрица на леђима, од пар пендрека што сам добио, ништа страшно. Међутим, осећај задовољства који ме је пратио од претходне вечери брзо се претворио у неверицу. Један момак је остао у амбасади, нашли су га мртвог, спаљеног. Нисам знао момка, нисам га ни видео чак на протесту и у том хаосу, али сам се осећао као да сам га знао, као да је неко мој погинуо. Не знам како да вам опишем тај осећај заиста. Прво ме је испунила празнина нека, а онда су ишли неки налети туге. Другари су после причали да се чуло пуцање из амбасаде. Ја то не могу да потврдим јер од силне гунгуле не верујем да би ико могао разазнати звуке топовских удара и петарди од пуцања у згради . Оно што знам јесте да је то било ко могао да буде од нас, зато смо ми сви Зоран Вујовић. Зато ја и дан данас одем у цркву и запалим свећу, за њега. Ето, не знам шта бих вам рекао више."
А.Н. учесник нереда у Београду 21.2.2008.
