Тешко ми је да напишем увод за текст који преносим колико ми је било тешко и читати га и опет слушати и гледати ових дана како би до јуче угњетавани и понижавани од припадника антисрпског режима Александра Вучића тако лако и брзо заменили улоге и судили другом, иако значајно малобројнијем и слабијем од себе. Мењају се времена, али не и психологија гомиле. До јуче лишени права на слободу мишљења, сад би је другом укидали. Уопште не улазим у анализе тих мишљења и не интересују ме. Доста је вас у групи који пратите и мој приватни профил и вероватно је свако од вас, само ако је хтео, могао да примети да коментаре на другим профилима остављам врло ретко, а тамо где се не слажем са мишљењем, не пишем никако. Принцип је прост – свако има право. Не можемо сви бити исти, нити мислити и осећати исто и не би ваљало тако ни кад би некако могло, али неки принципи се морају знати ако заиста јесмо бољи и другачији од оног што сад Србијом влада и издаје је. Све друго јесте или би бар требало да буде уређено законима чију примену очигледно ниједна страна тренутно није у стању да поштује, с тим што је само једна имала прилику да законе и Устав изгази потпуно док друга не улива поверење да би ишта другачије и боље. То не значи да су треће опције немогуће, но ова објава није на ту тему.
Пре него што пренесем текст који је написао Бојан Вегара и који ће бити стављен под наводнике (тешка времена, морам све да цртам) да знате да ће сваки коментар мржње и увреда бити склоњен, а аутор истог послат на службени пут ван групе. Нама у ЗЈР квантитет и популизам без квалитета не значе ама баш ништа.
Ово о чему Бојан пише имала сам прилике да видим и осетим и стојим иза сваког слова које је написао. Не схватати да је српски народ са друге стране реке усред Европе у XX веку био приморан да себи крвљу гради државу само зато што је Србин православац, није више ни ствар знања ни образовања ни политичког опредељења него ствар људскости. Ко човечност прескаче, не интересује ме ни каква су му знања а ни звања. Душа није и не може бити прихватљива цена ма каквог напретка и промене. Верујем да ни Бојану није било ни драго ни лако да мора овако нешто да објашњава. Што се нас из ЗЈР тиче, сваки нам је Човек добродошао, а посебно ако се сматра нашим братом.
„Јуче један по мени паметан човјек у коментару ми написа да је грешка нас у Српској што смо се везали деведестих за Милошевића, а сад се наводно вежемо за овог Вучића. Читав дан сам провео у размишљању. Како то да у Србији и паметни људи не знају стање код нас и понашање Србије за коју би се требали везат? Ми никог на свијету немамо осим Србије, а у тим ратним временима тек понеки Србин је дошао у помоћ. Мобилизација имала срамотан одзив и само мало добровољаца је дошло. Код нас нико није дошао осим једног који је био на праги гдје сам и ја са 15 година био. А фронт нам био око 30км и мање од 2000 људи се са два корпуса муслимана борило. Да добије наша бригада униформе, узели су нам и у Србију одвезли вагоне и вагоне шина које су се затекле код нас, а да не говорим о онима који су у селидби и егзодусу долазили да се окористе на нашој муци. Милошевић слао барут и не знам да ли је ишта више осим лове коју су наше вође себи остављале. Хранила нас међународна заједница храном коју пси не једу. Санкције из 1994 су уведене и не би демонстрација, као ни кад 1995 паде Крајина. Опет не би Србина овамо који је волио Слобу и нема га који није волио Србију. А након Дејтона ми из Сарајева смо га и мрзили. Након Дејтона сам дошао у Братунац који је на самој граници и гдје су се дешавали страшни покољи Срба. Из пограничних општина у Србији тек понеки Србин је дошао у помоћ. Нико им није замјерио и даље сви су волили Србију и још је воле. Кад је на Косову почео рат, први дан је из малог Братунца отишло све што је ваљало да се бори, преко 70 људи први дан, а нас који смо се пријавили и нисмо били потребни је било преко хиљаду. Пред 5 октобар сви Срби у Српској су били уз Милошевића, јер знали смо шта чека Србију и ко су ти што нуде проспаритет и напредак.
