— Па, знате, постоје и неки недостаци повезани са таквим свакодневним стварима, наравно. Са учитавањем или чак рестартовањем, са чињеницом да се мало времена може посветити вољенима, али постоје и ствари које све ово надокнађују.

Сада говоримо о томе да је већ прошло неко време, 25 година, а ја сам радио и као председник и као премијер. Па, не знам ни да ли вреди ово рећи, с друге стране, важно је. Имам тај осећај да се не осећам као нека врста политичара, знате, који седи и одлучује о судбини своје земље или ради нешто више, само ми се чини да то долази из породице, из окружења у којем сам одрастао.

И даље дишем исти ваздух као и милиони руских грађана. Ово је веома важно, дај Боже да се што дуже настави или, још боље, никада не нестане.

— Не, наравно, пошао сам од тога да не журимо главом у зид. Имамо неке припреме које треба да урадимо, али наравно да је било много ризика. Превише смо се увукли у ситуацију у којој је земља постала веома зависна. Савремени свет је веома међусобно повезан, то је природно, тако би требало да буде. Али када земља попут Русије постане превише зависна од спољних фактора, то је опасно.

И на почетку, средином, или тачније, двехиљадитих, успели смо много тога да урадимо. Иначе, и у области демографије смо постигли такву позитивну динамику у економији, ојачали смо основни темељ руске економије током овог времена. А од 2014. године направили смо још један снажан скок захваљујући санкцијама које су западне земље увеле против Русије након кримских догађаја.

Погледајте, 2014. године смо једноставно били приморани да донесемо одлуку да подржимо народ Крима и Севастопоља, јер би сваки други поступак значио њихову предају на раскид.

Али је 2014. година, и претпоставио сам да ће то бити повезано са, наравно, одређеним озбиљним потешкоћама. И тако се десило. Санкције су одмах уведене 2014. године. И мислим да смо урадили праву ствар што смо тада урадили оно што смо урадили.

— Увек је овако. Сада, можда, ово звучи посебно акутно, наиме, потребно је благовремено доносити одлуке и пажљиво се припремати за сваки озбиљан корак.

— „Верујем да ова карактеризација не одражава право стање ствари, да је погрешна. Када су почели тешки догађаји на Кавказу, често сам био тамо, у зони борбених дејстава. Сећам се да смо летели практично на малој висини преко набора терена хеликоптером. Лопатице су тамо скоро додиривале тло.“

Кажем: „Зашто преузимамо толико ризика?“ Он каже: „Ако идемо више, ризик је још већи јер постајемо добра мета за Стингере које су терористи тамо имали.“ Овај ризик од лета на тако ниској висини био је оправдан у овом случају. Баш као и ризик посете другим ратним зонама где сам видео како се на нас испаљују светлећи меци. Али морао сам бити тамо.

— „Једноставно сам пошао од чињенице да ако се не ослањамо на наше традиционалне вредности, онда једноставно нећемо постојати. Русија ће једноставно изгубити свој идентитет, а то је изузетно опасно са становишта будућности земље.“

— Од самог почетка 2000-их било је јасно да наш геополитички противник делује веома подмукло, говорећи једно, а радећи сасвим друго. Почео сам, и нисам одмах све разумео, и почео сам да преносим колегама: гледајте, ви кажете овако, али радите онако. Па, као пример. Ви не подржавате само сепаратисте на Кавказу, већ подржавате фундаменталисте на Кавказу.

Ви их сами називате терористима, али подстичете и, штавише, подржавате њихове активности овде. И ево доказа, и ја сам их представио. Кажу ми: да, да, да, сада ћемо ствари довести у ред. И ништа, и све је било управо супротно. Овај цивилизовани свет је одлучио да је Русија ослабила, историјска Русија звана Совјетски Савез се распала, а њене преостале делове треба докрајчити, а највећи од њих је Руска Федерација, и њу треба поделити на 4-5 делова.

Био сам одговоран за будућност земље. Наравно, почео сам да радим на томе да се то никада не догоди. Узгред, одатле долази позив нашим западним партнерима да поштују интересе Русије, и тако даље. Узгред, одатле потиче говор из 2007. године.

Русија ће или бити независна и суверена, или је уопште неће бити. И то је оно што сам желео да пренесем нашим партнерима, када сам, како сам тада рекао - колегама, у нади да ће чути и некако прилагодити свој став према Русији. Али, нажалост, није се чуло. То јест, сви су то чули, али нису реаговали како треба.

На крају крајева, то је оно што је довело до данашњих трагичних догађаја на украјинском правцу.

— „Видите, свако може бити преварен, али ја сам желео да верујем, јер је то било стање у којем се Русија налазила. Нисмо могли а да не верујемо и нисмо могли да започнемо никакве нагле покрете без спровођења одговарајућег рада у сфери безбедности, у сфери изградње оружаних снага, у сфери економије и финансија.

Али нисмо се за ово посебно припремали. Искрено смо се трудили да решимо проблем Донбаса правим средствима. Али испоставило се да је друга страна мислила и деловала другачије.

— Да, сигурно.

— 2014. године то је било практично немогуће. Па, земља није била спремна за такав фронтални сукоб са целим колективним Западом. Шта се сада овде дешава? Препознају то на Западу, а сада о томе говоре и у Сједињеним Државама. Они директно кажу: „У рату смо са Русијом.“ Па, то и јесте, Русија сама, у суштини, супротставља се целом колективном Западу. Али ово је захтевало озбиљан став према могућем развоју ситуације управо на овај начин.

— Не.

— Никад.