ДОГОДИНЕ У КНИНУ ❤️🇷🇸
Фраза „Догодине у Книну“ има дубоку симболичку тежину, нарочито у контексту српске заједнице која је некада живјела у Крајини. Настала је након посљедњег рата одн. након хрватске окупације самог града Книна у августу 1995. године када су стотине хиљаде Срба биле приморане да напусте Книн и читав простор Сјеверне Далмације, Лике, Кордуна и Баније.
Ова фраза је начелно инспирисана старим јеврејским поздравом „Догодине у Јерусалиму“, који су Јевреји вијековима користили као израз наде за повратак у свој древни завичај. Слично томе, „Догодине у Книну“ изражава чежњу и наду српских прогнаника за повратком у свој дом, свој завичај, који су били приморани да напусте зарад очувања голог живота.
Ова фраза није само географски везана за Книн – она симболише читаву српску Крајину и представља осјећај губитка, носталгију и идентитет оних који су изгнани. То је више од политичког или националног питања – то је питање породичних корјена, предака, гробова који су остали, културе која је срушена или изблиједила.
„Догодине у Книну“ није само реченица, већ превасходно осјећај. Она буди бол и тугу али исто тако понос и снагу и онај стари српски инат да са неправдом не може бити мирења. Она је подсјетник на трагедију, али и симбол наде – да ће неки облик повратка, било физички, било кроз очување сјећања и културе, ипак бити могућ.
То је фраза која одзвања у срцима Срба Крајишника, баш као што и други народи широм свијета имају своје ријечи и изразе за своје изгубљене завичаје.
Сваки народ има право да се сјећа својих предака, своје земље и своје историје. Срби који су рођени у Книну и уопште у Крајини нису постали „мање Книњани и Крајишници“ само зато што су прогнани. Напротив, тај завичај остаје дио њиховог идентитета, као што се и други народи држе својих корјена без обзира на околности.
Горепоменути Јевреји су вијековима говорили „Догодине у Јерусалиму“ и нико их није оптуживао за некакво ратно хушкање, већ је то схваћено онако како и јесте, као чин духовне повезаности са домовином. Ако је таква носталгија прихватљива за друге, зашто би код Срба била проблематична?
*Хрватска политика заборава и порицања
Ако је геноцидна хрватска операција "Олуја" била „ослободилачка“, како је званично представља Хрватска, зашто онда Хрвати имају проблем са тим да Срби и даље памте Книн? Ако је Книн „њихов“, онда им не би сметало што прогнани људи имају осјећај губитка. Али, проблем је у томе што је њихова политика – не само војна, него и културна – усмјерена ка томе да Срби заувијек изгубе свако право на Крајину чак и у сјећању.
То је разлог зашто им „Догодине у Книну“ смета – јер потврђује да Срби нису заборавили, нити ће.
*Срби (углавном Srbi) који исмијавају ову фразу – па зар да се одрекнемо себе?
Најжалосније је што постоје Срби који ову фразу исмијавају или је доживљавају као накарадни „национализам“ или „ратно хушкање“. Људи који тако размишљају не разумију да сјећање на завичај и на изгубљени дом није позив на рат, већ на очување идентитета.
Србија и Срби у цјелини нису војним путем покушали да врате Книн, нити је то реална политичка опција. Али ако Срби из Херцеговине могу да памте своје село, ако Срби из Македоније могу да памте Скопску Црну Гору, ако Срби из Плавa и Гусиња и даље говоре о свом завичају – зашто би Срби из Книна били једини који немају право да памте?
*Двојни аршини – други смију, Срби не?
Хрвати поријеклом из Србије или Републике Српске, који су отишли из Срема или Посавине и даље се састају, пјевају о својим обичајима и маштају о некаквој „хрватској Дервенти“ и слично, па чак и о "хрватском Петроварадину", Муслимани из Рашке области редовно истичу да "Санџак није Србија" у њиховој визији будућности. Нико их не назива ратним хушкачима.
Али када Срби прогнани из Книна кажу „Догодине у Книну“, одједном је то опасно? Ово није ништа друго него покушај да се Срби приморају на заборав и асимилацију.
