Од Београда до Стразбура – бициклом за страно туторство
Док српски народ покушава да сачува последње остатке државности, идентитета и самопоштовања, група студената седа на бицикле и креће ка Стразбуру — не да брани Србију, већ да је понизно преда на процену страној сили. Уместо да се боре за аутономију универзитета у оквиру сопствене државе, они траже „правду“ од оних који су нам исту ту државу урушавали деценијама.
То није бунт, то је сервилност. Није отпор — већ тиха капитулација.
Када млади људи, уместо да траже одговорност од своје владе, институција, и свог народа, педалирају преко границе да моле стране бирократе за интервенцију, онда то није позив на правду. То је позив на протекторат. То је наставак политике у којој је свака унутрашња криза само увод у још једно мешање са стране — увек у име „вредности“, никад у име Србије.
Под плаштом идеализма крије се дубока инфериорност. Уместо да се боре за суштинску слободу, они промовишу културу зависности: од ЕУ, од Запада, од туђег мишљења. То је та нова поданичка елита — обучена у протесте, умотана у велике речи, али без корена у народу.
Јер кад свој проблем не умеш да решиш унутар своје куће, него зовеш странце да ти га решавају — то није демократија. То је импотенција.
И парадоксално, ти исти „суверенисти“ се куну у Русију, Иран, Кину, у ДеГола и Орбана — али све што раде води ка још већој зависности. Форма је родољубље, суштина је вазалство.
Од Београда до Стразбура, точковима до туђег решења — јер изгледа да је то нови идеал: не слобода, него легитимно туторство. Није Србија савршена, али је једина коју имамо. Ако је нећемо ми, неће је нико.