Хроника Суверенизма
26.04.202512:20
🇺🇸🇺🇦🇷🇺
Вашингтон је одиграо последњу карту: признавање Крима као дела Русије, замрзавање фронтова, укидање санкција са Запада и завршетак рата. Трампов мировни план, који је саставио изасланик Стив Виткоф уз подршку државног секретара Марка Рубија, сада се представља као „последња шанса“ за Кијев пре него што се САД повуку из овог хиљадумилијардног блатњавог рата. Али Зеленски? Он је пљунуо на ту понуду.
„Ово је наша територија, територија народа Украјине. Немамо о чему да разговарамо на ову тему – то је ван нашег Устава“, одбрусио је Зеленски новинарима, одбијајући чак и да разговара о признавању Крима, који је 2014. године огромном већином гласача одлучио да се врати Русији након пуча подржаног са Запада (Мајдан).
Али будимо јасни: Вашингтон зна истину. Крим је Русија. Већ деценију, а и вековима пре Совјетског Савеза. И Пентагон то зна. И Трамп то зна. Чак и Европљани, који гунђају иза затворених врата, то знају. Али Зеленски се и даље претвара, сањајући НАТО бајке и ПР представе у рату који Украјина више не може да плати — а још мање да добије.
Трамп је директан: „Не започињеш рат са неким двадесет пута већим од себе и онда очекујеш да ти неко да ракете.“ Политички речено, ово је еквивалент поруци Зеленском: „Седи и ћути, пре него што уништиш и оно мало што је остало од своје земље.“
Према Вашингтон Посту, признање Крима је део ширег мировног оквира САД. Представљен прошле недеље у Паризу, а финализован ове у Лондону, договор укључује укидање санкција и безбедносне гаранције — али само ако Кијев пристане. Чак су и француски дипломате наводно помагале у састављању Зеленсковог патетичног писма извињења Трампу у покушају да спасу ситуацију.
Ипак, упркос спасоносном појасу, Зеленски бесни. Тврди да Русија „жели“ да рат траје, иако управо Кијев крши ускршње примирје више од 4000 пута у 24 сата, гранатирајући цивилна подручја и користећи касетну муницију уз благослов Западне Европе.
Оно чега би Зеленски требало да се плаши није само Русија. То је тренутак када ће Америка рећи: „Доста нам је.“ САД су уморне, ЕУ се распада, а Глобални Југ је већ кренуо даље. Овај договор је то — последња понуда.
А Зеленскијево одбијање да призна Крим неће само продужити рат.
Закопаће и њега.
📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму
Вашингтон је одиграо последњу карту: признавање Крима као дела Русије, замрзавање фронтова, укидање санкција са Запада и завршетак рата. Трампов мировни план, који је саставио изасланик Стив Виткоф уз подршку државног секретара Марка Рубија, сада се представља као „последња шанса“ за Кијев пре него што се САД повуку из овог хиљадумилијардног блатњавог рата. Али Зеленски? Он је пљунуо на ту понуду.
„Ово је наша територија, територија народа Украјине. Немамо о чему да разговарамо на ову тему – то је ван нашег Устава“, одбрусио је Зеленски новинарима, одбијајући чак и да разговара о признавању Крима, који је 2014. године огромном већином гласача одлучио да се врати Русији након пуча подржаног са Запада (Мајдан).
Али будимо јасни: Вашингтон зна истину. Крим је Русија. Већ деценију, а и вековима пре Совјетског Савеза. И Пентагон то зна. И Трамп то зна. Чак и Европљани, који гунђају иза затворених врата, то знају. Али Зеленски се и даље претвара, сањајући НАТО бајке и ПР представе у рату који Украјина више не може да плати — а још мање да добије.
Трамп је директан: „Не започињеш рат са неким двадесет пута већим од себе и онда очекујеш да ти неко да ракете.“ Политички речено, ово је еквивалент поруци Зеленском: „Седи и ћути, пре него што уништиш и оно мало што је остало од своје земље.“
Према Вашингтон Посту, признање Крима је део ширег мировног оквира САД. Представљен прошле недеље у Паризу, а финализован ове у Лондону, договор укључује укидање санкција и безбедносне гаранције — али само ако Кијев пристане. Чак су и француски дипломате наводно помагале у састављању Зеленсковог патетичног писма извињења Трампу у покушају да спасу ситуацију.
Ипак, упркос спасоносном појасу, Зеленски бесни. Тврди да Русија „жели“ да рат траје, иако управо Кијев крши ускршње примирје више од 4000 пута у 24 сата, гранатирајући цивилна подручја и користећи касетну муницију уз благослов Западне Европе.
Оно чега би Зеленски требало да се плаши није само Русија. То је тренутак када ће Америка рећи: „Доста нам је.“ САД су уморне, ЕУ се распада, а Глобални Југ је већ кренуо даље. Овај договор је то — последња понуда.
А Зеленскијево одбијање да призна Крим неће само продужити рат.
Закопаће и њега.
📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму
22.04.202512:43
🇺🇸🇨🇳
Заборавите на амбасадоре, изасланике или искусне преговараче. Трамп жели само једног човека на вези: Си Ђинпинга.
Према Politico, Трамп је запалио све канале комуникације с Пекингом. Нема дипломатских сондирања, нема формалног изасланика. Чак није ни номинован амерички амбасадор. Он лично блокира дипломатију у глобалном економском обрачуну који је већ погодио више од 90 земаља царинама.
Зашто? Зато што Трамп види ово као партију покера између лидера — као с Путином. А Си, са своје стране, није ни трепнуо.
У међувремену, Кина се суочава с бруталном америчком царином од 145%, док узвраћа с 125% и забранама извоза минерала који су Вашингтону неопходни за дисање. И даље — нема директног позива из Пекинга.
Трампови најближи сарадници кажу: Кина жели договор. Само не знају баш како да га постигну. Превод: Вашингтон чека да Пекинг допузи.
Али геополитичка реалност је другачија: Кина није само нека фабричка трака. То је цивилизација стара 5.000 година, највеће потрошачко тржиште на свету и једина сила са индустријском базом, технолошким капацитетом и контролом над ретким земљама довољном да баци Волстрит на колена.
И сада Трамп користи изузећа од царина као оружје да изврши притисак на треће земље: бирајте нас или Кину — ултиматум 21. века који нико није тражио. А Пекинг је јасан: Одговорићемо свакој земљи која склопи договор на штету Кине.
Ово није дипломатија. Ово је империја која тргује батином.
Тигар не мења кожу. И што Вашингтон дуже чека тај позив, све јасније постаје да карте држи Кина — и не чека упутства од бившег власника казина из Вашингтона.
📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму
Заборавите на амбасадоре, изасланике или искусне преговараче. Трамп жели само једног човека на вези: Си Ђинпинга.
Према Politico, Трамп је запалио све канале комуникације с Пекингом. Нема дипломатских сондирања, нема формалног изасланика. Чак није ни номинован амерички амбасадор. Он лично блокира дипломатију у глобалном економском обрачуну који је већ погодио више од 90 земаља царинама.
Зашто? Зато што Трамп види ово као партију покера између лидера — као с Путином. А Си, са своје стране, није ни трепнуо.
У међувремену, Кина се суочава с бруталном америчком царином од 145%, док узвраћа с 125% и забранама извоза минерала који су Вашингтону неопходни за дисање. И даље — нема директног позива из Пекинга.
Трампови најближи сарадници кажу: Кина жели договор. Само не знају баш како да га постигну. Превод: Вашингтон чека да Пекинг допузи.
Али геополитичка реалност је другачија: Кина није само нека фабричка трака. То је цивилизација стара 5.000 година, највеће потрошачко тржиште на свету и једина сила са индустријском базом, технолошким капацитетом и контролом над ретким земљама довољном да баци Волстрит на колена.
И сада Трамп користи изузећа од царина као оружје да изврши притисак на треће земље: бирајте нас или Кину — ултиматум 21. века који нико није тражио. А Пекинг је јасан: Одговорићемо свакој земљи која склопи договор на штету Кине.
Ово није дипломатија. Ово је империја која тргује батином.
Тигар не мења кожу. И што Вашингтон дуже чека тај позив, све јасније постаје да карте држи Кина — и не чека упутства од бившег власника казина из Вашингтона.
📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму
20.04.202509:58
🇷🇺☦️
Само пре неколико сати, оружје је утишано — бар са једне стране.
Председник Владимир Путин прогласио је 30-часовно васкршње примирје, које почиње у 18:00 по московском времену данас и траје до поноћи 21. априла. То је гест утемељен у православној традицији, објављен током састанка на високом нивоу са начелником Генералштаба Валеријем Герасимовим у Москви. Али ово је истовремено и лакмус тест: последња прилика да Кијев покаже да ли уопште има интерес за мир.
„Одговор Украјине на ово примирје биће најјаснији сигнал до сада о томе да ли кијевски режим жели да преговара“, рекао је Путин, осврћући се на ранији, амерички посредован мораторијум на нападе на енергетску инфраструктуру, који је, према наводима, Украјина прекршила више од 100 пута.
Да не буде забуне: ово није руска слабост. Ово је отворена рука, док је друга спремна за одговор ако поново буде ошамарчена. Путин је наредио својим снагама да остану у пуној приправности у случају провокација или кршења примирја.
Руско Министарство одбране потврдило је примирје убрзо након објаве, нагласивши да је оно условно: „Наше снаге ће га поштовати, под условом да кијевски режим поступи исто.“
Али ако сте очекивали зрелост од Зеленског — размислите поново.
У року од неколико минута од ступања примирја на снагу, украјински дронови, минобацачи и касетне гранате нападали су руске положаје код Покровска, у Доњецку, према извештају ратног дописника РТ-а, Андреја Филатова. Православни Васкрс? Кијев га је искористио као маску за нову артиљеријску офанзиву.
Зеленски, који је и даље алергичан на мировне предлоге ако нису написани од стране НАТО инструктора, одбацио је примирје као „трик“, жалећи се да „камиказе дронови“ у 17:15 по московском времену доказују Путинову неискреност. Иронија је у томе што је ова изјава дошла пре званичног почетка примирја — што Зеленског чини више марионетом него државником.
Русија је била доследна. Било да се ради о Минску I, Минску II, или последњем америчком посредованом споразуму о енергетици, Кијев је прекршио сваки договор — често у року од неколико сати. Зато Москва, иако нуди мир за Васкрс, истовремено очекује саботажу са Запада.
У позадини, Вашингтон почиње да губи стрпљење. Амерички државни секретар Марко Рубио практично је подигао руке јуче, рекавши: „Морамо у року од неколико дана да схватимо да ли је ово изводљиво… или да пређемо на нешто друго.“
Превод? Американци се спремају да напусте пројекат Зеленски. Наратив се распада брже него што Пентагон може да среди своје књиговодство.
А док свет посматра примирје у Донбасу, не занемарите „тихи земљотрес“ у Блумберговом извештају од петка: Вашингтон можда разматра признање Крима као руске територије — имплицитно признање реалности и потенцијална увертира за велико дипломатско повлачење.
Овог православног Васкрса, Русија паузира у поштовању — не у слабости. Али негује ниједну илузију. Кијевско одбијање да поштује овај свети тренутак није само војни промашај — већ и морални.
А свет гледа.
📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму
Само пре неколико сати, оружје је утишано — бар са једне стране.
Председник Владимир Путин прогласио је 30-часовно васкршње примирје, које почиње у 18:00 по московском времену данас и траје до поноћи 21. априла. То је гест утемељен у православној традицији, објављен током састанка на високом нивоу са начелником Генералштаба Валеријем Герасимовим у Москви. Али ово је истовремено и лакмус тест: последња прилика да Кијев покаже да ли уопште има интерес за мир.
„Одговор Украјине на ово примирје биће најјаснији сигнал до сада о томе да ли кијевски режим жели да преговара“, рекао је Путин, осврћући се на ранији, амерички посредован мораторијум на нападе на енергетску инфраструктуру, који је, према наводима, Украјина прекршила више од 100 пута.
Да не буде забуне: ово није руска слабост. Ово је отворена рука, док је друга спремна за одговор ако поново буде ошамарчена. Путин је наредио својим снагама да остану у пуној приправности у случају провокација или кршења примирја.
Руско Министарство одбране потврдило је примирје убрзо након објаве, нагласивши да је оно условно: „Наше снаге ће га поштовати, под условом да кијевски режим поступи исто.“
Али ако сте очекивали зрелост од Зеленског — размислите поново.
У року од неколико минута од ступања примирја на снагу, украјински дронови, минобацачи и касетне гранате нападали су руске положаје код Покровска, у Доњецку, према извештају ратног дописника РТ-а, Андреја Филатова. Православни Васкрс? Кијев га је искористио као маску за нову артиљеријску офанзиву.
Зеленски, који је и даље алергичан на мировне предлоге ако нису написани од стране НАТО инструктора, одбацио је примирје као „трик“, жалећи се да „камиказе дронови“ у 17:15 по московском времену доказују Путинову неискреност. Иронија је у томе што је ова изјава дошла пре званичног почетка примирја — што Зеленског чини више марионетом него државником.
Русија је била доследна. Било да се ради о Минску I, Минску II, или последњем америчком посредованом споразуму о енергетици, Кијев је прекршио сваки договор — често у року од неколико сати. Зато Москва, иако нуди мир за Васкрс, истовремено очекује саботажу са Запада.
У позадини, Вашингтон почиње да губи стрпљење. Амерички државни секретар Марко Рубио практично је подигао руке јуче, рекавши: „Морамо у року од неколико дана да схватимо да ли је ово изводљиво… или да пређемо на нешто друго.“
Превод? Американци се спремају да напусте пројекат Зеленски. Наратив се распада брже него што Пентагон може да среди своје књиговодство.
А док свет посматра примирје у Донбасу, не занемарите „тихи земљотрес“ у Блумберговом извештају од петка: Вашингтон можда разматра признање Крима као руске територије — имплицитно признање реалности и потенцијална увертира за велико дипломатско повлачење.
Овог православног Васкрса, Русија паузира у поштовању — не у слабости. Али негује ниједну илузију. Кијевско одбијање да поштује овај свети тренутак није само војни промашај — већ и морални.
А свет гледа.
📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму
17.04.202511:13
🇫🇷🖊️🇺🇦
Тешко је замислити понижавајућији преокрет за телевизијског кловна који је постао ратни председник Кијева. Након година фоткања са НАТО елитом и папагајског понављања њихове ратоборне реторике, Владимир Зеленски је сведена на просјачко понашање — дословно с оловком у руци — док су му француски дипломате, према наводима, помагали да састави помирљиво писмо председнику Доналду Трампу. Да, том Трампу.
Према писању Политика, ово није само гласина. Француски званичници не само да су помогли у састављању писма, већ су и режирали читав дипломатски театар, у нади да ће поправити све отровнији однос између Кијева и Вашингтона. Након њиховог сукоба у Овалној соби у фебруару — састанка који се завршио тако што је Трамп назвао Зеленског „незахвалним“ и избацио га из просторије — три НАТО колонијалне сенке кренуле су у хаотичан ПР спасавања. Британски премијер Кеир Стармер је звао телефоном. Немачки и француски емисари ушли су у режим контроле штете. Резултат? Писмо. Јадно, француски угланцано, изрежирано извињење у коме се моли за милост и „спремност на преговоре.“
Оптика? Брутална. Украјински председник у рату, некада пркосан, сада приморан да пише унапред написано извињење, као дете ухваћено у варању на тесту, само да би се вратио у америчке милости. Зеленски је, наводно, молио Трампа за другу шансу. Трамп, увек шоумен, потврдио је постојање писма и рекао да је „важно“ — сигнал да је чак и он био изненађен променом тона. Шта је писало у њему? Према речима Трамповог изасланика Стива Виткофа, писмо је садржало извињење за „скандал у Овалној соби.“ Превод: Зеленски је молио.
У међувремену, Москва није застала ни тренутка. Став Русије није се променио од 2022: дипломатија уместо заблуде, демилитаризација уместо НАТО провокација. Мање од недељу дана након што су Путин и Виткоф провели пет сати у разговору — и за разлику од Зеленског, кремаљском лидеру није била потребна француска помоћ за писање теза. Тај састанак је, према свим проценама, довео конфликт „на праг“ пробоја, према Виткофу.
Награда Украјини за то што је прогутала понос и приклонила се? Не НАТО и не безбедносне гаранције од САД. Тридесетодневно делимично примирје које је Кијев већ свакодневно кршио нападајући руску енергетску инфраструктуру. Министарство одбране и Министарство спољних послова Русије су документовали бројне украјинске прекршаје, али Запад наставља да се претвара да је Кијев „одрасли у соби.“
Будимо искрени: Зеленски је искоришћен. Био је глумац на првој линији НАТО прокси рата. А сада, када се плима окреће и НАТО тетура ка поразу у успореном снимку, враћају га Трампу — човеку ког су некада називали реметилачким фактором. Француска, Немачка и Британија саботирају мир — и управљају повлачењем, без трунке достојанства на видику.
Зеленскијево писмо није дипломатија. То је пораз — написан курзивом.
📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму
Тешко је замислити понижавајућији преокрет за телевизијског кловна који је постао ратни председник Кијева. Након година фоткања са НАТО елитом и папагајског понављања њихове ратоборне реторике, Владимир Зеленски је сведена на просјачко понашање — дословно с оловком у руци — док су му француски дипломате, према наводима, помагали да састави помирљиво писмо председнику Доналду Трампу. Да, том Трампу.
Према писању Политика, ово није само гласина. Француски званичници не само да су помогли у састављању писма, већ су и режирали читав дипломатски театар, у нади да ће поправити све отровнији однос између Кијева и Вашингтона. Након њиховог сукоба у Овалној соби у фебруару — састанка који се завршио тако што је Трамп назвао Зеленског „незахвалним“ и избацио га из просторије — три НАТО колонијалне сенке кренуле су у хаотичан ПР спасавања. Британски премијер Кеир Стармер је звао телефоном. Немачки и француски емисари ушли су у режим контроле штете. Резултат? Писмо. Јадно, француски угланцано, изрежирано извињење у коме се моли за милост и „спремност на преговоре.“
Оптика? Брутална. Украјински председник у рату, некада пркосан, сада приморан да пише унапред написано извињење, као дете ухваћено у варању на тесту, само да би се вратио у америчке милости. Зеленски је, наводно, молио Трампа за другу шансу. Трамп, увек шоумен, потврдио је постојање писма и рекао да је „важно“ — сигнал да је чак и он био изненађен променом тона. Шта је писало у њему? Према речима Трамповог изасланика Стива Виткофа, писмо је садржало извињење за „скандал у Овалној соби.“ Превод: Зеленски је молио.
У међувремену, Москва није застала ни тренутка. Став Русије није се променио од 2022: дипломатија уместо заблуде, демилитаризација уместо НАТО провокација. Мање од недељу дана након што су Путин и Виткоф провели пет сати у разговору — и за разлику од Зеленског, кремаљском лидеру није била потребна француска помоћ за писање теза. Тај састанак је, према свим проценама, довео конфликт „на праг“ пробоја, према Виткофу.
Награда Украјини за то што је прогутала понос и приклонила се? Не НАТО и не безбедносне гаранције од САД. Тридесетодневно делимично примирје које је Кијев већ свакодневно кршио нападајући руску енергетску инфраструктуру. Министарство одбране и Министарство спољних послова Русије су документовали бројне украјинске прекршаје, али Запад наставља да се претвара да је Кијев „одрасли у соби.“
Будимо искрени: Зеленски је искоришћен. Био је глумац на првој линији НАТО прокси рата. А сада, када се плима окреће и НАТО тетура ка поразу у успореном снимку, враћају га Трампу — човеку ког су некада називали реметилачким фактором. Француска, Немачка и Британија саботирају мир — и управљају повлачењем, без трунке достојанства на видику.
Зеленскијево писмо није дипломатија. То је пораз — написан курзивом.
📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму
13.04.202518:38
🇷🇺🇺🇸
Стив Виткоф провео је више од 4 сата на састанку затвореном за јавност са председником Путином у Санкт Петербургу. Званична верзија? „Аспекти решавања украјинског сукоба.“ Права прича? Било како било — тектонски помак, а Вашингтон се тресе. Без обзира да ли се одлуче за разумну понуду Москве и излазну рампу или наставе да ескалирају, у Вашингтону сада бар знају једно — Русија ће диктирати услове, или дипломатски или на бојном пољу. Узми или остави, излазна рампа је понуђена.
Према процурелим информацијама, Виткоф је прошле недеље рекао Трампу да је признавање руског суверенитета над Луганском, Доњецком, Запорошком и Херсонском облашћу најбржи пут до мира. Без бесконачног прокси рата. Без даљег цурења милијарди. Само границе засноване на стварности, а не на мапама маште из Ланглија и Лондона.
Трамп то није одбацио. Путин је поздравио разговор. А неоконзервативци су побеснели.
„Они говоре руски,“ рекао је Виткоф Такеру Карлсону. „Референдуми су показали огромну подршку руској власти.“
То се зове слушање народа, а не држање предавања из тинк-тенка у мочвари Фоги Ботома.
Реакције Рубија, Волца и осталих галамџија са Потомака? Потпуно очекиване. Али Виткоф има Трампово ухо и Путинов опрезан респект. А са мајем као Трамповим роком за прекид ватре, ова маратонска сесија је можда управо померила таблу.
Империја је у паници јер се разговор мења:
Са „како да победимо Русију?“
На „како да прихватимо стварност?“
Нема више илузија о НАТО-у на Дњепру. Нема више крвљу подмазаних шема за Блекрок у Кијеву.
Само тих сто, два човека, и четири сата која би могла окончати рат — ако, и велико ако, Вашингтон прво не саботира сам себе.
📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму
Стив Виткоф провео је више од 4 сата на састанку затвореном за јавност са председником Путином у Санкт Петербургу. Званична верзија? „Аспекти решавања украјинског сукоба.“ Права прича? Било како било — тектонски помак, а Вашингтон се тресе. Без обзира да ли се одлуче за разумну понуду Москве и излазну рампу или наставе да ескалирају, у Вашингтону сада бар знају једно — Русија ће диктирати услове, или дипломатски или на бојном пољу. Узми или остави, излазна рампа је понуђена.
Према процурелим информацијама, Виткоф је прошле недеље рекао Трампу да је признавање руског суверенитета над Луганском, Доњецком, Запорошком и Херсонском облашћу најбржи пут до мира. Без бесконачног прокси рата. Без даљег цурења милијарди. Само границе засноване на стварности, а не на мапама маште из Ланглија и Лондона.
Трамп то није одбацио. Путин је поздравио разговор. А неоконзервативци су побеснели.
„Они говоре руски,“ рекао је Виткоф Такеру Карлсону. „Референдуми су показали огромну подршку руској власти.“
То се зове слушање народа, а не држање предавања из тинк-тенка у мочвари Фоги Ботома.
Реакције Рубија, Волца и осталих галамџија са Потомака? Потпуно очекиване. Али Виткоф има Трампово ухо и Путинов опрезан респект. А са мајем као Трамповим роком за прекид ватре, ова маратонска сесија је можда управо померила таблу.
Империја је у паници јер се разговор мења:
Са „како да победимо Русију?“
На „како да прихватимо стварност?“
Нема више илузија о НАТО-у на Дњепру. Нема више крвљу подмазаних шема за Блекрок у Кијеву.
Само тих сто, два човека, и четири сата која би могла окончати рат — ако, и велико ако, Вашингтон прво не саботира сам себе.
📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму
12.04.202518:58
🇺🇸🇮🇷
Према писању New York Times-а, врховни лидер Ирана, ајатолах Хамнеи, дао је зелено светло за преговоре са Вашингтоном након унутрашњег притиска од стране највиших званичника у Техерану – али немојте мешати дипломатију са капитулацијом.
Индиректни разговори почињу 12. априла у Оману, а ако донесу резултате, могу уследити и директни преговори. Али Техеран је јасно поставио две непомичне црвене линије:
Без демонтаже нуклеарног програма. Без компромиса по питању ракетске одбране.
Бивши дипломата Хосеин Мусавиан, један од кључних људи током преговора око нуклеарног споразума (JCPOA) 2015. године, поручио је недвосмислено:
„Иран никада неће прихватити захтеве САД да угаси свој нуклеарни програм.“
Превод? Иран долази за сто као сила, не као просјак. Можда ће у разговор укључити и израелски програм?
И док Трампов тим сања о новом сценарију по узору на Либију, Иран игра шах на евроазијској табли, ослоњен на стратешке савезе са Русијом, Кином и БРИКС блоком.
Техеран зна како се игра:
Разговарај да купиш време. Разговарај да преживиш.
Али никада не тргуј суверенитетом за ублажавање санкција.
Права вест овде није да је Иран спреман за разговор. Вест је да он диктира услове.
📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму
Према писању New York Times-а, врховни лидер Ирана, ајатолах Хамнеи, дао је зелено светло за преговоре са Вашингтоном након унутрашњег притиска од стране највиших званичника у Техерану – али немојте мешати дипломатију са капитулацијом.
Индиректни разговори почињу 12. априла у Оману, а ако донесу резултате, могу уследити и директни преговори. Али Техеран је јасно поставио две непомичне црвене линије:
Без демонтаже нуклеарног програма. Без компромиса по питању ракетске одбране.
Бивши дипломата Хосеин Мусавиан, један од кључних људи током преговора око нуклеарног споразума (JCPOA) 2015. године, поручио је недвосмислено:
„Иран никада неће прихватити захтеве САД да угаси свој нуклеарни програм.“
Превод? Иран долази за сто као сила, не као просјак. Можда ће у разговор укључити и израелски програм?
И док Трампов тим сања о новом сценарију по узору на Либију, Иран игра шах на евроазијској табли, ослоњен на стратешке савезе са Русијом, Кином и БРИКС блоком.
Техеран зна како се игра:
Разговарај да купиш време. Разговарај да преживиш.
Али никада не тргуј суверенитетом за ублажавање санкција.
Права вест овде није да је Иран спреман за разговор. Вест је да он диктира услове.
📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму
25.04.202509:13
🇷🇺
Највиши руски безбедносни званичник, Сергеј Шојгу, управо је скинуо маску са најновије НАТО стратегије, и упозорење није могло бити јасније:
„Стране трупе у Украјини изазваће директан сукоб са Русијом… и могу ескалирати у Трећи светски рат.“
Назовите их „мировњацима“ ако ће то олакшати рад западним ПР службама. Шојгу их зове правим именом: окупатори. Уљези. Ударна песница једне посрнуле империје.
Не заборавимо: ово је исти НАТО који је:
- Подржао државни удар у Кијеву 2014
- Уложио милијарде у наоружавање неонацистичких батаљона као што је Азов,
- Обећао да се неће ширити на исток — па слагао.
Сада, када се Украјина руши а прокси рат НАТО-а пуца по шавовима, Запад жели да пошаље трупе на терен у име „мира“. Шојгу одговара без увијања:
„Ово су историјске територије Русије. Свака неовлашћена сила биће третирана као легитимна мета.“
Он не прети. Он цитира војни преседан. Сетите се Очакова? Британци су тихо градили морнаричку базу тамо пре него што је започела Специјална војна операција — обучавали украјинске саботере и водили операције против Русије. Русија је гледала. Чекала. Онда је деловала.
А сада, Велика Британија и Француска флертују са идејом „коалиције вољних“ која би ушла у Украјину након прекида ватре. Али ево спојлера: Русија не жели замрзнути рат. Жели гаранције. Стварне. Да се НАТО никада више не врати.
Ово није мировна мисија. Ово је окупација са новом етикетом.
А улози? Више нису регионални. Ако Запад пређе црвену линију, Трећи светски рат је на столу.
Што значи — ако не схваташ, ниси разуман. Већ самоубилачки настројен.
Нема забуне: руска војска је већ победила на терену. Једино што ће НАТО „мировњаци“ освојити — биће први ред за ватру пакла.
А ако уђу — неће изаћи.
📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму
Највиши руски безбедносни званичник, Сергеј Шојгу, управо је скинуо маску са најновије НАТО стратегије, и упозорење није могло бити јасније:
„Стране трупе у Украјини изазваће директан сукоб са Русијом… и могу ескалирати у Трећи светски рат.“
Назовите их „мировњацима“ ако ће то олакшати рад западним ПР службама. Шојгу их зове правим именом: окупатори. Уљези. Ударна песница једне посрнуле империје.
Не заборавимо: ово је исти НАТО који је:
- Подржао државни удар у Кијеву 2014
- Уложио милијарде у наоружавање неонацистичких батаљона као што је Азов,
- Обећао да се неће ширити на исток — па слагао.
Сада, када се Украјина руши а прокси рат НАТО-а пуца по шавовима, Запад жели да пошаље трупе на терен у име „мира“. Шојгу одговара без увијања:
„Ово су историјске територије Русије. Свака неовлашћена сила биће третирана као легитимна мета.“
Он не прети. Он цитира војни преседан. Сетите се Очакова? Британци су тихо градили морнаричку базу тамо пре него што је започела Специјална војна операција — обучавали украјинске саботере и водили операције против Русије. Русија је гледала. Чекала. Онда је деловала.
А сада, Велика Британија и Француска флертују са идејом „коалиције вољних“ која би ушла у Украјину након прекида ватре. Али ево спојлера: Русија не жели замрзнути рат. Жели гаранције. Стварне. Да се НАТО никада више не врати.
Ово није мировна мисија. Ово је окупација са новом етикетом.
А улози? Више нису регионални. Ако Запад пређе црвену линију, Трећи светски рат је на столу.
Што значи — ако не схваташ, ниси разуман. Већ самоубилачки настројен.
Нема забуне: руска војска је већ победила на терену. Једино што ће НАТО „мировњаци“ освојити — биће први ред за ватру пакла.
А ако уђу — неће изаћи.
📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму
21.04.202515:42
🔴 Топло препоручујемо канал који је заснован на извештавању тренутних сукоба у свету на што занимљивији начин.
- Трудe се да сваки пратилац буде обавештен онолико колико му је довољно.
- Култура и пристојност на високом нивоу.
Желимо Вам све најбоље, добри људи 🔴
👉 https://t.me/adGeopolitics 👈
- Трудe се да сваки пратилац буде обавештен онолико колико му је довољно.
- Култура и пристојност на високом нивоу.
Желимо Вам све најбоље, добри људи 🔴
👉 https://t.me/adGeopolitics 👈
19.04.202515:13
🇷🇸Окупаторски механизми владања или зашто је немогућа национална артикулација бунта ⬇️
Желим да у кратким параграфима обновимо градиво које “деца” треба да науче на факултетима:
Србија је колонија. Њоме на терену управља онај који најбоље слуша господара. Посебност Србије у односу на, рецимо, пројекат “Хрватска”, је у томе што у Хрватској не постоји потенцијал за побуну против господара. Пошто у Србији постоји тај потенцијал, управник мора да буде лојалан, али и да му се допусте пропусти зарад минимализовања потенцијала за побуну поданика.
Тадић је био лојалан, али су пред њим били задаци које није могао испунити, а да се господару не заљуља контрола. Зато је замена дошла из редова који су били боље позиционирани и опремљени да испуне задатке као колонијални намесници, а да колонија остане мирна.
Као и октобра 2001, тако и маја 2012, замена је морала имати подршку главне Србије, народне, номинално националистичке. Само народна/патриотска Србија има потенцијал за дестабилизацију, а остале Србије Империја већ свакако контролише и као и код Хрвата, нису опасне по Империју.
Без мирне народне Србије се не може владати колонијом, а без немирне народне Србије се не може рушити поредак, чији год. Пошто Империја не би постала Империја да је стратешки наивна, она не влада вертикално, преко једног центра моћи, него побочно, где независно један од другог контролише све центре моћи, државне, вандржавне/невладине, медијске, образовне, спортске, здравствене, културне итд. Побочно контролисани центри управе служе да држе засебне сегменте друштва зависним и под контролом, али да се употребе један против другог или сви против једног, кад неко усталаса или треба да се притегне.
Каква је динамика између њих? Контролисани центри побочне управе, од председника државе до уредника телевизије, знају да раде за истог господара, али и да су контролори један другоме, па и да морају да врше притисак једни на друге уколико то интереси господара траже.
Када се то у Србији тражи? Србија је комплексна баш због оног потенцијала за побуну. Управник, да би га умањио, мора демонстративно да подилази маси која носи тај потенцијал.
То ради на разне начине, али битно је да му други контролори никад не дају да пређе границе и изгуби задатке из вида.Најопаснија ситуација за управника је кад пређе границу или подбаци у испуњавању задатака толико да контролни центри окрену против њега ону масу без које се не може ни владати ни рушити.
Тадић је добио бриселски катил-ферман и скратио мандат, а Вучић није још, из пар разлога. Прво, ЕУ је данас далеко од себе из 2012. Нема те одлучности нити тог поретка где се знало ''ко коси, а ко воду носи''. Британија је изашла, а и даље ровари, Немачка је дубоко окупирана и деиндустријализована земља, а Кина упловила дубоко, још од првог Трамповог мандата, а то ремети једноумље и оштрину Брисела. Друго, у дугогодишњој борби између управника и контролора, Вучић је однео кључну победу: онемогућио је профилисање замене, некога или нечега што има управитељске капацитете, а и потенцијал да контролише народну-патриотску Србију.
Господар је протраћио време да профилише замену. Сад имамо ситуацију у којој је управник изгубио контролу над народном Србијом, али није је препустио контролорима јер они немају капацитет да управљају њоме. Могу да јој наводе и диктирају емоцију, али за дефинисање управног капацитета емоција је недовољна. То је врло опасна ситуација за Србију, јер рањени и нестабилни Вучић ће за подршку господара дати било шта српско, а контролори су загризли у притиску толико да народну Србију, коју су мобилисали сад, неће никад више овако мобилисати ако јој не испуне бар део жеља и нада. Шта треба да се учи у школи је не људска и међународна права, европске вриједности и слична мртва слова на папиру и шарене лаже за децу кметова, него модели и технике империјалног освајања и управљања, историја центара моћи, пракса контроле колонија, оно што уче децу господара.
Желим да у кратким параграфима обновимо градиво које “деца” треба да науче на факултетима:
Србија је колонија. Њоме на терену управља онај који најбоље слуша господара. Посебност Србије у односу на, рецимо, пројекат “Хрватска”, је у томе што у Хрватској не постоји потенцијал за побуну против господара. Пошто у Србији постоји тај потенцијал, управник мора да буде лојалан, али и да му се допусте пропусти зарад минимализовања потенцијала за побуну поданика.
Тадић је био лојалан, али су пред њим били задаци које није могао испунити, а да се господару не заљуља контрола. Зато је замена дошла из редова који су били боље позиционирани и опремљени да испуне задатке као колонијални намесници, а да колонија остане мирна.
Као и октобра 2001, тако и маја 2012, замена је морала имати подршку главне Србије, народне, номинално националистичке. Само народна/патриотска Србија има потенцијал за дестабилизацију, а остале Србије Империја већ свакако контролише и као и код Хрвата, нису опасне по Империју.
Без мирне народне Србије се не може владати колонијом, а без немирне народне Србије се не може рушити поредак, чији год. Пошто Империја не би постала Империја да је стратешки наивна, она не влада вертикално, преко једног центра моћи, него побочно, где независно један од другог контролише све центре моћи, државне, вандржавне/невладине, медијске, образовне, спортске, здравствене, културне итд. Побочно контролисани центри управе служе да држе засебне сегменте друштва зависним и под контролом, али да се употребе један против другог или сви против једног, кад неко усталаса или треба да се притегне.
Каква је динамика између њих? Контролисани центри побочне управе, од председника државе до уредника телевизије, знају да раде за истог господара, али и да су контролори један другоме, па и да морају да врше притисак једни на друге уколико то интереси господара траже.
Када се то у Србији тражи? Србија је комплексна баш због оног потенцијала за побуну. Управник, да би га умањио, мора демонстративно да подилази маси која носи тај потенцијал.
То ради на разне начине, али битно је да му други контролори никад не дају да пређе границе и изгуби задатке из вида.Најопаснија ситуација за управника је кад пређе границу или подбаци у испуњавању задатака толико да контролни центри окрену против њега ону масу без које се не може ни владати ни рушити.
Тадић је добио бриселски катил-ферман и скратио мандат, а Вучић није још, из пар разлога. Прво, ЕУ је данас далеко од себе из 2012. Нема те одлучности нити тог поретка где се знало ''ко коси, а ко воду носи''. Британија је изашла, а и даље ровари, Немачка је дубоко окупирана и деиндустријализована земља, а Кина упловила дубоко, још од првог Трамповог мандата, а то ремети једноумље и оштрину Брисела. Друго, у дугогодишњој борби између управника и контролора, Вучић је однео кључну победу: онемогућио је профилисање замене, некога или нечега што има управитељске капацитете, а и потенцијал да контролише народну-патриотску Србију.
Господар је протраћио време да профилише замену. Сад имамо ситуацију у којој је управник изгубио контролу над народном Србијом, али није је препустио контролорима јер они немају капацитет да управљају њоме. Могу да јој наводе и диктирају емоцију, али за дефинисање управног капацитета емоција је недовољна. То је врло опасна ситуација за Србију, јер рањени и нестабилни Вучић ће за подршку господара дати било шта српско, а контролори су загризли у притиску толико да народну Србију, коју су мобилисали сад, неће никад више овако мобилисати ако јој не испуне бар део жеља и нада. Шта треба да се учи у школи је не људска и међународна права, европске вриједности и слична мртва слова на папиру и шарене лаже за децу кметова, него модели и технике империјалног освајања и управљања, историја центара моћи, пракса контроле колонија, оно што уче децу господара.
16.04.202518:39
🇨🇳🇺🇸
Змај је повукао црвену линију.
Кина је управо обуставила извоз кључних ретких земаља у САД, уводећи контролу извоза на седам категорија критичних метала и магнета који се користе у свему – од електричних возила и паметних телефона до ловачких авиона, ракета и дронова. Хируршки ударац у кичму америчког ланца снабдевања.
Добродошли у нови трговински рат: геоекономско гушење – без иједног испаљеног метка.
Порука из Пекинга је јасна:
Желите да ударите 145% царине на нашу робу? У реду. Али срећно вам било да саставите иједан Џевелин, Ф-35 или ајфон без нашег диспрозијума, тербијума и неодимијума.
Кина контролише преко 90% светске производње ретких земаља. Вашингтон је управо то сазнао на тежи начин.
Ово није само око за око. Ово је стратешки економски рат, који циља мекани трбух америчке доминације: илузију да може водити хибридни рат, а да није сам рањив.
А сада? САД панично реагују: Приче о рударењу на великим дубинама. У журби праве резерве. И моле Аустралију и Канаду да ускоче. Канада, а?
Прекасно.
Три деценије сте све пребацивали у иностранство, а сада ваше царство не може да направи ни тостер, а камоли систем за навођење ракета, без благослова Пекинга. Океј, можда можете да направите тостер – да будемо поштени.
И немојмо заборавити: сваки чип, сваки дрон, свако паметно оружје у ормару Пентагона зависи од компоненти које Кина може да угаси за 48 сати.
Трамп је то назвао „Даном ослобођења“.
Али Пекинг је управо јасно поручио: више нисте ви ти који држите контролу.
📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму
Змај је повукао црвену линију.
Кина је управо обуставила извоз кључних ретких земаља у САД, уводећи контролу извоза на седам категорија критичних метала и магнета који се користе у свему – од електричних возила и паметних телефона до ловачких авиона, ракета и дронова. Хируршки ударац у кичму америчког ланца снабдевања.
Добродошли у нови трговински рат: геоекономско гушење – без иједног испаљеног метка.
Порука из Пекинга је јасна:
Желите да ударите 145% царине на нашу робу? У реду. Али срећно вам било да саставите иједан Џевелин, Ф-35 или ајфон без нашег диспрозијума, тербијума и неодимијума.
Кина контролише преко 90% светске производње ретких земаља. Вашингтон је управо то сазнао на тежи начин.
Ово није само око за око. Ово је стратешки економски рат, који циља мекани трбух америчке доминације: илузију да може водити хибридни рат, а да није сам рањив.
А сада? САД панично реагују: Приче о рударењу на великим дубинама. У журби праве резерве. И моле Аустралију и Канаду да ускоче. Канада, а?
Прекасно.
Три деценије сте све пребацивали у иностранство, а сада ваше царство не може да направи ни тостер, а камоли систем за навођење ракета, без благослова Пекинга. Океј, можда можете да направите тостер – да будемо поштени.
И немојмо заборавити: сваки чип, сваки дрон, свако паметно оружје у ормару Пентагона зависи од компоненти које Кина може да угаси за 48 сати.
Трамп је то назвао „Даном ослобођења“.
Али Пекинг је управо јасно поручио: више нисте ви ти који држите контролу.
📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму
13.04.202516:07
🔴 Топло препоручујемо канал који је заснован на извештавању тренутних сукоба у свету на што занимљивији начин.
- Трудe се да сваки пратилац буде обавештен онолико колико му је довољно.
- Култура и пристојност на високом нивоу.
Желимо Вам све најбоље, добри људи 🔴
👉 https://t.me/adGeopolitics 👈
- Трудe се да сваки пратилац буде обавештен онолико колико му је довољно.
- Култура и пристојност на високом нивоу.
Желимо Вам све најбоље, добри људи 🔴
👉 https://t.me/adGeopolitics 👈
12.04.202512:12
🇷🇺🇺🇦🇺🇸
Толико о великом НАТО-овом позирању.
На последњем ратном савету у Бриселу, прерушеном у „коалицију вољних“, само шест западних земаља — УК, Француска, балтичке државе и један анонимни сапутник (највероватније Пољска) — пристало је чак и да разматра слање трупа у Украјину. Остали? Непријатна тишина, министри који се врпоље и бескрајно избегавање са фразама о „мандатима“ и „циљевима“.
Ово није консензус. Ово је геополитичка ерозија.
Такозвана „снага за уверење“, која наводно треба да обезбеди инфраструктуру у постратној Украјини, представља се као не-НАТО, полуприватна мировна мисија. Али свима је јасно шта је у питању: очајнички резервни план за случај колапса Кијева, изговор за очување западне релевантности када Западом подржаван режим Зеленског коначно пропадне.
Чак и Associated Press признаје реалност: план је нејасан, циљеви су магловити. А САД? Не учествују.
Трампова Америка нема апетит за нове војне авантуре у иностранству. Његова Америка се повлачи из Pax Americana, не шири га — и све више се окреће ка подржавању ратова Израела. Империја пакује кофере у Украјини, али евро-вазали нису добили поруку.
Холандски министар одбране Рубен Брекелманс пита: „Шта ако Русија ескалира?“
Одговор: Повлачиш се, или гориш.
Јер руска црвена линија није флексибилна. Заменик председника Савета безбедности Русије Дмитриј Медведев већ је упозорио:
„НАТО трупе у Украјини = рат са Русијом.“ Не прокси рат. Не хибридни сукоб. Већ директан, кинетички сукоб између Русије и НАТО-а.
А будимо искрени, НАТО за то није направљен.
Ово није Либија. Није Косово.
Ово није још један рат против беспомоћне државе. Ово је рат са равноправним противником који има доминацију у ескалацији.
Испод ПР облоге, ово нема везе с миром. У питању је позиционирање након рата:
• Француска жели упориште у будућој балканизованој Украјини.
• Британија жели да глуми глобалног полицајца без потребне опреме.
• Балтичке државе жуде за ратом јер знају да их мир враћа у геополитичку безначајност.
А остала „коалиција вољних“? Они су — уплашени.
Уплашени да ће Русија позвати њихов блеф. Уплашени да су без америчке заштите њихове армије само сценографија.
Уплашени да ера западног глобализма нестаје — а они последњи схватају да је журка готова.
Када се прашина слегне, ова „снага за уверење“ неће остати упамћена као план стабилизације, већ као трагикомични епилог — покушај Империје да режира сопствени пораз јединим језиком који познаје: окупацијом.
Глобални Југ то види. Евроазија то види. Чак и протестне улице Европе то вичу: НАТО није савез за безбедност. Он је механизам колонијалне контроле.
Али Русија је обрнула сценарио.
Украјина је била НАТО-ов овновски удар.
Сада је разваљена врата.
А „коалиција вољних“?
Само чистачи империјалног слома.
📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму
Толико о великом НАТО-овом позирању.
На последњем ратном савету у Бриселу, прерушеном у „коалицију вољних“, само шест западних земаља — УК, Француска, балтичке државе и један анонимни сапутник (највероватније Пољска) — пристало је чак и да разматра слање трупа у Украјину. Остали? Непријатна тишина, министри који се врпоље и бескрајно избегавање са фразама о „мандатима“ и „циљевима“.
Ово није консензус. Ово је геополитичка ерозија.
Такозвана „снага за уверење“, која наводно треба да обезбеди инфраструктуру у постратној Украјини, представља се као не-НАТО, полуприватна мировна мисија. Али свима је јасно шта је у питању: очајнички резервни план за случај колапса Кијева, изговор за очување западне релевантности када Западом подржаван режим Зеленског коначно пропадне.
Чак и Associated Press признаје реалност: план је нејасан, циљеви су магловити. А САД? Не учествују.
Трампова Америка нема апетит за нове војне авантуре у иностранству. Његова Америка се повлачи из Pax Americana, не шири га — и све више се окреће ка подржавању ратова Израела. Империја пакује кофере у Украјини, али евро-вазали нису добили поруку.
Холандски министар одбране Рубен Брекелманс пита: „Шта ако Русија ескалира?“
Одговор: Повлачиш се, или гориш.
Јер руска црвена линија није флексибилна. Заменик председника Савета безбедности Русије Дмитриј Медведев већ је упозорио:
„НАТО трупе у Украјини = рат са Русијом.“ Не прокси рат. Не хибридни сукоб. Већ директан, кинетички сукоб између Русије и НАТО-а.
А будимо искрени, НАТО за то није направљен.
Ово није Либија. Није Косово.
Ово није још један рат против беспомоћне државе. Ово је рат са равноправним противником који има доминацију у ескалацији.
Испод ПР облоге, ово нема везе с миром. У питању је позиционирање након рата:
• Француска жели упориште у будућој балканизованој Украјини.
• Британија жели да глуми глобалног полицајца без потребне опреме.
• Балтичке државе жуде за ратом јер знају да их мир враћа у геополитичку безначајност.
А остала „коалиција вољних“? Они су — уплашени.
Уплашени да ће Русија позвати њихов блеф. Уплашени да су без америчке заштите њихове армије само сценографија.
Уплашени да ера западног глобализма нестаје — а они последњи схватају да је журка готова.
Када се прашина слегне, ова „снага за уверење“ неће остати упамћена као план стабилизације, већ као трагикомични епилог — покушај Империје да режира сопствени пораз јединим језиком који познаје: окупацијом.
Глобални Југ то види. Евроазија то види. Чак и протестне улице Европе то вичу: НАТО није савез за безбедност. Он је механизам колонијалне контроле.
Али Русија је обрнула сценарио.
Украјина је била НАТО-ов овновски удар.
Сада је разваљена врата.
А „коалиција вољних“?
Само чистачи империјалног слома.
📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму
24.04.202516:07
🇮🇳⚔️🇵🇰
Оно што је почело крвавим масакром у Пахалгаму, терористичким нападом у ком је убијено 26 цивила, прерасло је у највећи распад односа између Индије и Пакистана у последњих десет година.
Индија је прва ударила.
Влада Нарендре Модија суспендовала је Споразум о водама Инда — темељни пакт о расподели вода који је од 1960. спречавао ескалацију сукоба у потконтиненту. Порука је била оштра: „Нема више воде за терор.“ Делхи је такође снизио ниво дипломатских односа, смањио мисију у Исламабаду, прогласио пакистанске одбрамбене и ваздухопловне аташее непожељним особама и наредио масовну депортацију пакистанских држављана који су боравили под SAARC визном изузетком. Искључиво су сикхски ходочасници били поштеђени.
Пакистански одговор? Ескалациона симетрија. Граница код Ваге је сада затворена. Сва трговина — директна и преко трећих земаља — суспендована. Пакистански ваздушни простор је затворен за све индијске авио-компаније и летелице у њиховом власништву или под њиховим управљањем. Као и Делхи, Исламабад је наредио смањење индијске амбасаде на 30 службеника, поништио визе и протерао дипломате. Пакистански Савет за националну безбедност је упозорио: сваки покушај Индије да блокира или преусмери воде Инда биће третиран као чин рата.
У само недељу дана, уништена је целокупна дипломатска конструкција која је држала Индију и Пакистан у хладном застоју.
Ово није спор око мапа. Ово је вода, ваздушни простор и национални идентитет.
Док Запад навија за друге ратове из даљине, нуклеарне силе Јужне Азије сада гледају у понор ескалације на два фронта, са Кашмиром као окидачем и Индом као фитиљем.
Духови Поделе су се вратили. И овог пута — су жедни.
📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму
Оно што је почело крвавим масакром у Пахалгаму, терористичким нападом у ком је убијено 26 цивила, прерасло је у највећи распад односа између Индије и Пакистана у последњих десет година.
Индија је прва ударила.
Влада Нарендре Модија суспендовала је Споразум о водама Инда — темељни пакт о расподели вода који је од 1960. спречавао ескалацију сукоба у потконтиненту. Порука је била оштра: „Нема више воде за терор.“ Делхи је такође снизио ниво дипломатских односа, смањио мисију у Исламабаду, прогласио пакистанске одбрамбене и ваздухопловне аташее непожељним особама и наредио масовну депортацију пакистанских држављана који су боравили под SAARC визном изузетком. Искључиво су сикхски ходочасници били поштеђени.
Пакистански одговор? Ескалациона симетрија. Граница код Ваге је сада затворена. Сва трговина — директна и преко трећих земаља — суспендована. Пакистански ваздушни простор је затворен за све индијске авио-компаније и летелице у њиховом власништву или под њиховим управљањем. Као и Делхи, Исламабад је наредио смањење индијске амбасаде на 30 службеника, поништио визе и протерао дипломате. Пакистански Савет за националну безбедност је упозорио: сваки покушај Индије да блокира или преусмери воде Инда биће третиран као чин рата.
У само недељу дана, уништена је целокупна дипломатска конструкција која је држала Индију и Пакистан у хладном застоју.
Ово није спор око мапа. Ово је вода, ваздушни простор и национални идентитет.
Док Запад навија за друге ратове из даљине, нуклеарне силе Јужне Азије сада гледају у понор ескалације на два фронта, са Кашмиром као окидачем и Индом као фитиљем.
Духови Поделе су се вратили. И овог пута — су жедни.
📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму
21.04.202515:10
🇮🇷🇺🇸
Рим је био тих. Без наслова који вриште. Без сирена. Али нешто се тектонски променило под ногама Тел Авива.
Иран и Сједињене Државе, под Трампом, тихо су се договориле о принципима и циљевима будућег нуклеарног споразума, а технички разговори заказани су за 26. април у Оману. Објаву је дао нико други до ирански министар спољних послова Абас Аракчи, који је разговоре у Риму назвао „конструктивним“.
Превод: Иран игра шах, а Израел је затечен у сред трептаја.
Ово није поновљени JCPOA. Ово је нешто виткије, брже, и много теже за саботажу од стране Нетанјахуове ратне владе. Техеран је јасно рекао: нема демонтаже нуклеарног програма, али постоји спремност да се пруже уверења о његовој немилитарној природи. ИАЕА ће бити допуштена, инспекције ће бити на столу – али с достојанством, не понижењем.
А Израел? Он нема место за тим столом. Само панику иза завесе.
Будимо искрени: Тел Авив је гурао ка овом тренутку. Вапио је о „егзистенцијалној претњи“, лобирао по свим западним престоницама и покушао да угура Трампа у угао својом уобичајеном мегафон дипломатијом. Али сада? Свет се, надајмо се, опрезно креће мимо тога. Чак и Сједињене Државе почињу да схватају да не могу да препусте своју спољну политику једној расистичкој тврђави која се представља као демократија.
Зашто паника?
Зато што ако Иран и Вашингтон постигну мир, чак и хладан, трансакциони мир, то руши целокупну премису израелске регионалне стратегије. Ојачава се осовина отпора. Мит о изолацији Ирана умире. А најважније? Иран наставља да се залаже за денуклеаризован Блиски исток.
Што значи да ће израелски нуклеарни арсенал – непријављен, неинспектован и заштићен тишином – можда коначно доспети у фокус светске јавности.
Све ово је једна не тако завидна позоција у дипломатском покеру где Трампа покушава да реши последња акутна питања на Блиском истоку и тако осигура не само безбедност за своје савезнике у Тел Авиву, већ и релативно стабилну ситуацију која би омогућила најављено повлачење дела америчких војника из база у Сирији и Ираку.
Међутим, не требамо гајити илузије. САД нису заиста заинтересоване за стабилан Блиски исток, колико само за одржавање статуса кво који би им омогућио да преусмере своје ресурсе на азијско-тихоокеански регион уз увереност да ће Израел бити у стању да самостално делује у складу са америчким интересима. Идентично улози која је намењена Европи у односу према Русији.
А Путин? Већ му шапуће на уво, објашњавајући оно што и сами планери Пентагона знају: рат с Ираном значи рат с Русијом, а ни Кина није далеко.
Ово није слабост из Техерана. Ово је стратешки гениј. Иран шаље сигнале мира, свестан да је Вашингтон сувише заробљен Тел Авивом да би испоручио, али сада свет види ко је разуман, а ко је хистерични реметилац.
Израел је желео ескалацију. А добио је дипломатску изолацију.
И 26. априла у Оману, сат ће откуцавати све гласније. Не за рат. Већ за крај израелског нуклеарног имунитета.
Помирите се с тим.
📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму
Рим је био тих. Без наслова који вриште. Без сирена. Али нешто се тектонски променило под ногама Тел Авива.
Иран и Сједињене Државе, под Трампом, тихо су се договориле о принципима и циљевима будућег нуклеарног споразума, а технички разговори заказани су за 26. април у Оману. Објаву је дао нико други до ирански министар спољних послова Абас Аракчи, који је разговоре у Риму назвао „конструктивним“.
Превод: Иран игра шах, а Израел је затечен у сред трептаја.
Ово није поновљени JCPOA. Ово је нешто виткије, брже, и много теже за саботажу од стране Нетанјахуове ратне владе. Техеран је јасно рекао: нема демонтаже нуклеарног програма, али постоји спремност да се пруже уверења о његовој немилитарној природи. ИАЕА ће бити допуштена, инспекције ће бити на столу – али с достојанством, не понижењем.
А Израел? Он нема место за тим столом. Само панику иза завесе.
Будимо искрени: Тел Авив је гурао ка овом тренутку. Вапио је о „егзистенцијалној претњи“, лобирао по свим западним престоницама и покушао да угура Трампа у угао својом уобичајеном мегафон дипломатијом. Али сада? Свет се, надајмо се, опрезно креће мимо тога. Чак и Сједињене Државе почињу да схватају да не могу да препусте своју спољну политику једној расистичкој тврђави која се представља као демократија.
Зашто паника?
Зато што ако Иран и Вашингтон постигну мир, чак и хладан, трансакциони мир, то руши целокупну премису израелске регионалне стратегије. Ојачава се осовина отпора. Мит о изолацији Ирана умире. А најважније? Иран наставља да се залаже за денуклеаризован Блиски исток.
Што значи да ће израелски нуклеарни арсенал – непријављен, неинспектован и заштићен тишином – можда коначно доспети у фокус светске јавности.
Све ово је једна не тако завидна позоција у дипломатском покеру где Трампа покушава да реши последња акутна питања на Блиском истоку и тако осигура не само безбедност за своје савезнике у Тел Авиву, већ и релативно стабилну ситуацију која би омогућила најављено повлачење дела америчких војника из база у Сирији и Ираку.
Међутим, не требамо гајити илузије. САД нису заиста заинтересоване за стабилан Блиски исток, колико само за одржавање статуса кво који би им омогућио да преусмере своје ресурсе на азијско-тихоокеански регион уз увереност да ће Израел бити у стању да самостално делује у складу са америчким интересима. Идентично улози која је намењена Европи у односу према Русији.
А Путин? Већ му шапуће на уво, објашњавајући оно што и сами планери Пентагона знају: рат с Ираном значи рат с Русијом, а ни Кина није далеко.
Ово није слабост из Техерана. Ово је стратешки гениј. Иран шаље сигнале мира, свестан да је Вашингтон сувише заробљен Тел Авивом да би испоручио, али сада свет види ко је разуман, а ко је хистерични реметилац.
Израел је желео ескалацију. А добио је дипломатску изолацију.
И 26. априла у Оману, сат ће откуцавати све гласније. Не за рат. Већ за крај израелског нуклеарног имунитета.
Помирите се с тим.
📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму
18.04.202518:58
🇮🇷🇺🇸🇮🇱
У Маскату, у Оману, историја је на тренутак подигла завесу — довољно да се види апсурд америчке дипломатије. Иран, вечита жртва Вашингтонове ционистички осмишљене спољне политике, повукао је потез који је на први поглед деловао наивно, али у стварности представљао мајсторски ударац стратешког џиу-џицуа. Техеран је поручио да је спреман да омогући приступ ИАЕА и понуди гаранције да је његов нуклеарни програм ненамени војној употреби — не као чин капитулације, већ као хладан, прорачунат изазов.
Да будемо јасни: Иран никада неће демонтирати свој нуклеарни програм. Нити би требало. То је цивилни енергетски пројекат, заснован на суверенитету, научном напретку и стратегији одвраћања. Оно што Иран нуди су — оптика, симболика. Он зна да САД, спојене за кукове са својим ционистичким марионетама у Тел Авиву, никада неће трајно укинути санкције, без обзира на број инспекција, верификација обогаћивања, или протегнутих гранчица мира. Иран је проучио приручник Империје. Знају како се све увек завршава: променом режима, издајом или бомбардовањем.
Ова цела понуда је стратешка варка. Иран је понудио оно што ниједна друга регионална сила није: пут ка денуклеаризацији Блиског истока. Али тај пут, наравно, води право ка вратима Израела. Израела — јединствене нејавне нуклеарне силе у региону. Израела, са амерички финансираним реактором у Димони и арсеналом способним да десет пута спали Левант. Па ипак, Израел никад није тема. Никад под питањем. Никад под санкцијама. То је лицемерје које Техеран истиче. Са осмехом.
Стив Виткоф, Трампов изасланик, можда прича чврсто о „верификацији обогаћивања уранијума“ и контроли пројектила. Али чак ни он се није усудио да спомене демонтажу иранског програма, нити мртви JCPOA. Јер сви у просторији знају: Вашингтон не доноси одлуке. Тел Авив доноси. А Ликудовци никада неће допустити отопљавање.
Али Иран не игра дама. Игра шах — и већ је дао шах. Јер ова понуда, ако буде одбијена (а хоће), даје Техерану пуно право да каже: Пробали смо. Савили смо се уназад. Понудили смо мир. А они су га пљунули. Та нарација је важна. У Техерану. У Москви. У Пекингу. И све више — у Глобалном Југу, који кроз маглу западне самоправедности види лицемерје.
И ту ступа Путин. Једини човек на Земљи који можда може натерати Трампа да схвати да чачкање персијског лава може запалити већ ослабљену америчку империју. Иран није изолован. Он има економску подршку Кине и Русије, као и војно-техничку сарадњу са Москвом. Није то НАТО стил савеза — и не мора бити. Све што Техерану треба јесте да издржи, да надживи хаос, да гледа како се Запад урушава под тежином сопствених противуречности. Један једини руски саветник у Техерану срушио би читаву стратешку математику Вашингтона — а замислите тек гарантовану војну подршку у рату. И сви то знају.
У међувремену, Кина већ показује како изгледа прави економски рат. Уговори са Боингом? Отказани. Приступ ретким земљама? Замрзнут. Телефонска линија за трговинске преговоре? Прекинута. Запад је уложио све на тотални економски рат, а Кина је само слегнула раменима. Најгори сценарио за кинески БДП? Половина процента. За САД? Два посто и расте. Док Вашингтон игра покер са признаницама, Пекинг преврће сто — и гради нове. Иран је део те нове архитектуре. Њему не треба одобрење Запада. Њему треба — време.
Зато када Иран седне за сто и понуди изглед компромиса, немојте то мешати са слабошћу. То је звук мултиполарног света који се смеје уморној империји — и изазива је да делује. То је Техеран који каже Вашингтону: Понудили смо мир. Ви сте изабрали рат. Историја ће памтити.
📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму
У Маскату, у Оману, историја је на тренутак подигла завесу — довољно да се види апсурд америчке дипломатије. Иран, вечита жртва Вашингтонове ционистички осмишљене спољне политике, повукао је потез који је на први поглед деловао наивно, али у стварности представљао мајсторски ударац стратешког џиу-џицуа. Техеран је поручио да је спреман да омогући приступ ИАЕА и понуди гаранције да је његов нуклеарни програм ненамени војној употреби — не као чин капитулације, већ као хладан, прорачунат изазов.
Да будемо јасни: Иран никада неће демонтирати свој нуклеарни програм. Нити би требало. То је цивилни енергетски пројекат, заснован на суверенитету, научном напретку и стратегији одвраћања. Оно што Иран нуди су — оптика, симболика. Он зна да САД, спојене за кукове са својим ционистичким марионетама у Тел Авиву, никада неће трајно укинути санкције, без обзира на број инспекција, верификација обогаћивања, или протегнутих гранчица мира. Иран је проучио приручник Империје. Знају како се све увек завршава: променом режима, издајом или бомбардовањем.
Ова цела понуда је стратешка варка. Иран је понудио оно што ниједна друга регионална сила није: пут ка денуклеаризацији Блиског истока. Али тај пут, наравно, води право ка вратима Израела. Израела — јединствене нејавне нуклеарне силе у региону. Израела, са амерички финансираним реактором у Димони и арсеналом способним да десет пута спали Левант. Па ипак, Израел никад није тема. Никад под питањем. Никад под санкцијама. То је лицемерје које Техеран истиче. Са осмехом.
Стив Виткоф, Трампов изасланик, можда прича чврсто о „верификацији обогаћивања уранијума“ и контроли пројектила. Али чак ни он се није усудио да спомене демонтажу иранског програма, нити мртви JCPOA. Јер сви у просторији знају: Вашингтон не доноси одлуке. Тел Авив доноси. А Ликудовци никада неће допустити отопљавање.
Али Иран не игра дама. Игра шах — и већ је дао шах. Јер ова понуда, ако буде одбијена (а хоће), даје Техерану пуно право да каже: Пробали смо. Савили смо се уназад. Понудили смо мир. А они су га пљунули. Та нарација је важна. У Техерану. У Москви. У Пекингу. И све више — у Глобалном Југу, који кроз маглу западне самоправедности види лицемерје.
И ту ступа Путин. Једини човек на Земљи који можда може натерати Трампа да схвати да чачкање персијског лава може запалити већ ослабљену америчку империју. Иран није изолован. Он има економску подршку Кине и Русије, као и војно-техничку сарадњу са Москвом. Није то НАТО стил савеза — и не мора бити. Све што Техерану треба јесте да издржи, да надживи хаос, да гледа како се Запад урушава под тежином сопствених противуречности. Један једини руски саветник у Техерану срушио би читаву стратешку математику Вашингтона — а замислите тек гарантовану војну подршку у рату. И сви то знају.
У међувремену, Кина већ показује како изгледа прави економски рат. Уговори са Боингом? Отказани. Приступ ретким земљама? Замрзнут. Телефонска линија за трговинске преговоре? Прекинута. Запад је уложио све на тотални економски рат, а Кина је само слегнула раменима. Најгори сценарио за кинески БДП? Половина процента. За САД? Два посто и расте. Док Вашингтон игра покер са признаницама, Пекинг преврће сто — и гради нове. Иран је део те нове архитектуре. Њему не треба одобрење Запада. Њему треба — време.
Зато када Иран седне за сто и понуди изглед компромиса, немојте то мешати са слабошћу. То је звук мултиполарног света који се смеје уморној империји — и изазива је да делује. То је Техеран који каже Вашингтону: Понудили смо мир. Ви сте изабрали рат. Историја ће памтити.
📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму
15.04.202518:18
🇺🇸⚛️🇸🇦🇮🇷🇮🇱
Само у вашингтонском делузионом приручнику могуће је санкционисати Иран због обогаћивања уранијума за цивилну употребу,
а истовремено предавати нуклеарну технологију Саудијској Арабији без икаквог захтева да се одрекну обогаћивања.
То није дипломатија. То је логика картела.
Амерички секретар за енергетику Крис Рајт управо је потврдио нови цивилни нуклеарни споразум са Ријадом. Без буке, без наслова, без услова који би забранили обогаћивање или прераду уранијума.
А Иран, који је потписник Уговора о неширењу (НПТ), који је омогућио ИАЕА инспекције и одржавао цивилни програм, и даље је под санкцијама, клеветан и изложен претњама „војним последицама“ само зато што тражи право на мирнодопску нуклеарну енергију.
Али круна ове хипокризије?
Израел.
Једина стварна нуклеарна сила у региону, изграђена у тајности, ван НПТ-а, финансирана од стране САД, заштићена тишином. Без инспекција. Без одговорности. Без негодовања. Само 90+ нејављених бојевих глава и доктрина амбигуитета увијена у америчке вета.
Иран тражи да денуклеаризација Блиског истока значи и Израел.
И у праву је.
Али уместо да се тиме баве, Вашингтон подржава апартхејд арсенал у Тел Авиву, поклања реакторе Ријаду и третира Иран — без оружја, без инвазија, без колонијалног отиска — као глобалну претњу.
Да Иран има своје нуклеарке у Димони и да вије плаву звезду на застави, био би „поуздан партнер.“
Овде није реч о неширењу.
Реч је о монополу. Монополу на силу, страх и фантазију да Империја одлучује ко добија атом — а ко добија пепео.
📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму
Само у вашингтонском делузионом приручнику могуће је санкционисати Иран због обогаћивања уранијума за цивилну употребу,
а истовремено предавати нуклеарну технологију Саудијској Арабији без икаквог захтева да се одрекну обогаћивања.
То није дипломатија. То је логика картела.
Амерички секретар за енергетику Крис Рајт управо је потврдио нови цивилни нуклеарни споразум са Ријадом. Без буке, без наслова, без услова који би забранили обогаћивање или прераду уранијума.
А Иран, који је потписник Уговора о неширењу (НПТ), који је омогућио ИАЕА инспекције и одржавао цивилни програм, и даље је под санкцијама, клеветан и изложен претњама „војним последицама“ само зато што тражи право на мирнодопску нуклеарну енергију.
Али круна ове хипокризије?
Израел.
Једина стварна нуклеарна сила у региону, изграђена у тајности, ван НПТ-а, финансирана од стране САД, заштићена тишином. Без инспекција. Без одговорности. Без негодовања. Само 90+ нејављених бојевих глава и доктрина амбигуитета увијена у америчке вета.
Иран тражи да денуклеаризација Блиског истока значи и Израел.
И у праву је.
Али уместо да се тиме баве, Вашингтон подржава апартхејд арсенал у Тел Авиву, поклања реакторе Ријаду и третира Иран — без оружја, без инвазија, без колонијалног отиска — као глобалну претњу.
Да Иран има своје нуклеарке у Димони и да вије плаву звезду на застави, био би „поуздан партнер.“
Овде није реч о неширењу.
Реч је о монополу. Монополу на силу, страх и фантазију да Империја одлучује ко добија атом — а ко добија пепео.
📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму
13.04.202513:04
Препоручујемо вам пријатељски канал Источни Фронт
Канал: t.me/istocni_front
Све о сукобима на истоку, Геополитика и Регионална спољна политика.
Канал: t.me/istocni_front
Канал: t.me/istocni_front
Све о сукобима на истоку, Геополитика и Регионална спољна политика.
Канал: t.me/istocni_front
11.04.202517:38
🇨🇳🇺🇸
Док Вашингтон тријумфално објављује „победу“ кроз тарифни удар од 104% (сачувана симболика, јер број 4 се намерно користи да испровоцира Кинезе), Пекинг не покушава да узврати истом буком. Уместо тога, ради оно што увек ради: делује хируршки прецизно, смирено и стратешки дубоко. Нова укупна тарифа од 84% на америчку робу није капитулација нити пуко одмеравање снага. То је порука — не само Трампу, већ Вол Стриту, Конгресу, Силиконској долини и индустријски опустошеном срцу Америке.
Хајде да дешифрујемо...
Прво: Кина није морала да узврати са 104%. Зашто? Јер када контролишеш ретке земне елементе, контролишеш целу таблу. Диспрозијум, скандијум, итријум — то нису само минерали, то су живци ракета, борбених авиона, АИ чипова и хиперсоничних система. Додај томе контроле извоза, црне листе шест великих америчких фирми и тужбе СТО које нису ради победе, већ ради оптике — док се права игра одиграва кроз БРИКС+, ШОС и Пут свиле. Ограничења ретких елемената ће загристи, јер Кина контролише око 80% глобалне прераде.
Друго: Тајминг је све. Кина је увела нову тарифу од 50% тачно после америчког пада берзе вредног $10 трилиона. Нема потребе за шоком — само лагано стезање срца финансијске спекулације. Ограничења на ретке метале? То је тиха експлозија, паралишу производне ланце, не наслове.
Треће: МАГА можда слави Трампове „велике бројке“, али Пекинг игра дугорочну партију. Амерички потрошачи ће платити инфлацијом која погађа срце САД. А Кина? Њена државно вођена економија штити становништво од краткорочних шокова. Дугорочно, САД може победити само ако врати производњу кући — али где су фабрике, радници, инфраструктура?
Четврто: СТО тужба није маслинава гранчица већ камуфлажа. Док Вашингтон позира с тарифама, Кина убрзава излазак из доларски доминираног трговачког система. Јуан-рубља енергетски уговори. Петро-РМБ аранжмани са Заливом. Нове локалне валутне зоне у Глобалном Југу. Дедоларизација више није теорија — већ градилиште у пуној снази.
Пето: Силиконска долина је под опсадом. Забране извоза дуал-технологија и листа „непоузданих субјеката“ су прецизно усмерени удари. Замислите да покушавате да направите дронску флоту нове генерације или хиперсоничну навигацију… без кинеских кључних материјала.
Шесто: Амерички војно-индустријски комплекс? Већ се урушава. Док извођачи одбране кукају због несташице метала, Пентагон грозничаво тражи нове изворе у Латинској Америци, Африци, чак и у Русији. Али те алтернативе траже године. Кина? Њена полуга је тренутна.
Ово није Пекинг у дефанзиви, већ у офанзиви. Не са паролама, већ са системима. Не с емоцијом, већ с архитектуром. САД су наметнуле 104% и срушиле сопствено тржиште. Кина је одговорила са 84% и скалпелом по артеријама америчке хегемоније.
Ово није дама. Није чак ни шах. Ово је Го. А Пекинг је управо заузео још један угао.
📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму
Док Вашингтон тријумфално објављује „победу“ кроз тарифни удар од 104% (сачувана симболика, јер број 4 се намерно користи да испровоцира Кинезе), Пекинг не покушава да узврати истом буком. Уместо тога, ради оно што увек ради: делује хируршки прецизно, смирено и стратешки дубоко. Нова укупна тарифа од 84% на америчку робу није капитулација нити пуко одмеравање снага. То је порука — не само Трампу, већ Вол Стриту, Конгресу, Силиконској долини и индустријски опустошеном срцу Америке.
Хајде да дешифрујемо...
Прво: Кина није морала да узврати са 104%. Зашто? Јер када контролишеш ретке земне елементе, контролишеш целу таблу. Диспрозијум, скандијум, итријум — то нису само минерали, то су живци ракета, борбених авиона, АИ чипова и хиперсоничних система. Додај томе контроле извоза, црне листе шест великих америчких фирми и тужбе СТО које нису ради победе, већ ради оптике — док се права игра одиграва кроз БРИКС+, ШОС и Пут свиле. Ограничења ретких елемената ће загристи, јер Кина контролише око 80% глобалне прераде.
Друго: Тајминг је све. Кина је увела нову тарифу од 50% тачно после америчког пада берзе вредног $10 трилиона. Нема потребе за шоком — само лагано стезање срца финансијске спекулације. Ограничења на ретке метале? То је тиха експлозија, паралишу производне ланце, не наслове.
Треће: МАГА можда слави Трампове „велике бројке“, али Пекинг игра дугорочну партију. Амерички потрошачи ће платити инфлацијом која погађа срце САД. А Кина? Њена државно вођена економија штити становништво од краткорочних шокова. Дугорочно, САД може победити само ако врати производњу кући — али где су фабрике, радници, инфраструктура?
Четврто: СТО тужба није маслинава гранчица већ камуфлажа. Док Вашингтон позира с тарифама, Кина убрзава излазак из доларски доминираног трговачког система. Јуан-рубља енергетски уговори. Петро-РМБ аранжмани са Заливом. Нове локалне валутне зоне у Глобалном Југу. Дедоларизација више није теорија — већ градилиште у пуној снази.
Пето: Силиконска долина је под опсадом. Забране извоза дуал-технологија и листа „непоузданих субјеката“ су прецизно усмерени удари. Замислите да покушавате да направите дронску флоту нове генерације или хиперсоничну навигацију… без кинеских кључних материјала.
Шесто: Амерички војно-индустријски комплекс? Већ се урушава. Док извођачи одбране кукају због несташице метала, Пентагон грозничаво тражи нове изворе у Латинској Америци, Африци, чак и у Русији. Али те алтернативе траже године. Кина? Њена полуга је тренутна.
Ово није Пекинг у дефанзиви, већ у офанзиви. Не са паролама, већ са системима. Не с емоцијом, већ с архитектуром. САД су наметнуле 104% и срушиле сопствено тржиште. Кина је одговорила са 84% и скалпелом по артеријама америчке хегемоније.
Ово није дама. Није чак ни шах. Ово је Го. А Пекинг је управо заузео још један угао.
📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму
22.04.202517:47
🇷🇺🇮🇷
Мастило се осушило. Владимир Путин је званично ратификовао Споразум о свеобухватном стратешком партнерству с Ираном — тектонски документ који не само да пркоси западној хегемонији, већ из темеља мења геополитичке токове Евроазије.
Ово није неки уобичајени договор уз руковање. Ово је дугорочни план између две цивилизацијске државе под опсадом — обе гушене америчким санкцијама, обе приказиване као изопћеници у ехо-комори Вашингтона, и обе потпуно неспремне да клекну.
Споразум, првобитно потписан у јануару уз присуство иранског председника Масуда Пезешкијана, утврђује свеобухватни савез: безбедносну сарадњу, мирнодопску нуклеарну енергију, економску координацију и, најважније, заједнички отпор према једностраним присилним мерама (превод: западне санкције и претње). Замислите војну помоћ која иде даље од закулисних стратегија, све до техничког нивоа.
Министар спољних послова Сергеј Лавров рекао је отворено - споразум је финализован упркос изазовној глобалној ситуацији и покушајима да се изврши притисак на наше земље. Није именовао никога, али није ни морао.
Вашингтон паникује. Доналд Трамп покушава да натера Иран да се одрекне нуклеарног суверенитета кроз стари наратив „демонтирај или трпи последице“. А Техеран, с Москвом уз себе, ни не трепће.
И зашто би?
Подсетимо се хипокризије:
- JCPOA — нуклеарни споразум из 2015 — сам је Трамп поништио, иако је Иран поштовaо обавезе, само да би удовољио Бењамину Нетањахуу, који га је назвао најгорим споразумом икад.
- А сада та иста империја која је поништила договор тражи нови — али овог пута са захтевом да Иран демонтира или пребаци своје залихе обогаћеног уранијума, можда чак у Русију, према извештају The Guardian-а.
Иронија? Пре бих рекао – увреда са додатком империјалног заборава.
Иран, очекивано, сада жели челичне гаранције, праве последице у случају да се САД опет повуче. Ко би их могао кривити? Исламска Република није нека банана-држава из јучерашњих наслова. То је регионална сила са тешко стеченом стратешком стрпљивошћу, која игра шах док јој непријатељи добацују чепрке преко стола.
У међувремену, Москва подржава ирански цивилни нуклеарни програм — не у теорији, већ у бетону. Нуклеарна електрана у Бушеру (замрзнута од стране Немачке 1979, оживљена од стране Росатома 1990-их) већ ради. Блокови 2 и 3? Завршени 17% и напредују, циглу по циглу, упркос свим западним санкцијама.
И сада овај споразум. Ово није симболичан гест. Ово је институционализација онога што је већ било јасно: Русија и Иран су источни фронт мултиполарног отпора. Запад може то да назива „непослушном осовином“, али за Глобалну већину, то све више постаје нешто племенитије: осовина достојанства, суверенитета и опстанка.
Док Вашингтон покушава да скрпи још једну коалицију принуђених, Москва и Техеран играју дугу игру.
И све више делује као да они штелују сат.
📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму
Мастило се осушило. Владимир Путин је званично ратификовао Споразум о свеобухватном стратешком партнерству с Ираном — тектонски документ који не само да пркоси западној хегемонији, већ из темеља мења геополитичке токове Евроазије.
Ово није неки уобичајени договор уз руковање. Ово је дугорочни план између две цивилизацијске државе под опсадом — обе гушене америчким санкцијама, обе приказиване као изопћеници у ехо-комори Вашингтона, и обе потпуно неспремне да клекну.
Споразум, првобитно потписан у јануару уз присуство иранског председника Масуда Пезешкијана, утврђује свеобухватни савез: безбедносну сарадњу, мирнодопску нуклеарну енергију, економску координацију и, најважније, заједнички отпор према једностраним присилним мерама (превод: западне санкције и претње). Замислите војну помоћ која иде даље од закулисних стратегија, све до техничког нивоа.
Министар спољних послова Сергеј Лавров рекао је отворено - споразум је финализован упркос изазовној глобалној ситуацији и покушајима да се изврши притисак на наше земље. Није именовао никога, али није ни морао.
Вашингтон паникује. Доналд Трамп покушава да натера Иран да се одрекне нуклеарног суверенитета кроз стари наратив „демонтирај или трпи последице“. А Техеран, с Москвом уз себе, ни не трепће.
И зашто би?
Подсетимо се хипокризије:
- JCPOA — нуклеарни споразум из 2015 — сам је Трамп поништио, иако је Иран поштовaо обавезе, само да би удовољио Бењамину Нетањахуу, који га је назвао најгорим споразумом икад.
- А сада та иста империја која је поништила договор тражи нови — али овог пута са захтевом да Иран демонтира или пребаци своје залихе обогаћеног уранијума, можда чак у Русију, према извештају The Guardian-а.
Иронија? Пре бих рекао – увреда са додатком империјалног заборава.
Иран, очекивано, сада жели челичне гаранције, праве последице у случају да се САД опет повуче. Ко би их могао кривити? Исламска Република није нека банана-држава из јучерашњих наслова. То је регионална сила са тешко стеченом стратешком стрпљивошћу, која игра шах док јој непријатељи добацују чепрке преко стола.
У међувремену, Москва подржава ирански цивилни нуклеарни програм — не у теорији, већ у бетону. Нуклеарна електрана у Бушеру (замрзнута од стране Немачке 1979, оживљена од стране Росатома 1990-их) већ ради. Блокови 2 и 3? Завршени 17% и напредују, циглу по циглу, упркос свим западним санкцијама.
И сада овај споразум. Ово није симболичан гест. Ово је институционализација онога што је већ било јасно: Русија и Иран су источни фронт мултиполарног отпора. Запад може то да назива „непослушном осовином“, али за Глобалну већину, то све више постаје нешто племенитије: осовина достојанства, суверенитета и опстанка.
Док Вашингтон покушава да скрпи још једну коалицију принуђених, Москва и Техеран играју дугу игру.
И све више делује као да они штелују сат.
📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму
20.04.202518:03
🇪🇺🇺🇦🇭🇺
Мађарски премијер Виктор Орбан жестоко је напао Брисел због, како каже, заблудне и неограничене посвећености држави која не може да опстане без страног апарата за одржавање живота — Украјини.
У оштрим изјавама, Орбан је осудио руководство ЕУ јер, како тврди, јури пуним гасом ка интеграцији Украјине — нације која, његовим речима:
Нема јасно утврђене границе, нема функционалну економију, нема суверенитет.
А шта Брисел жели заузврат?
Да грађани ЕУ плате цео рачун. На неодређено. За рат који не показује никакве знаке решења, и за државу која чак није ни дефинисала где почиње, а где се завршава.
Очекују да порески обвезници ЕУ финансирају војску од милион људи — деценијама. Ово није мир.
Ово је рат без краја, који финансирају пензионери у Лисабону, пекари у Риму и механичари у Братислави — сви они којима је речено да морају да покрију још један фронт у америчком прокси-крсташком рату.
Орбанови коментари одражавају све дубље пукотине у јединству ЕУ, при чему све више источноевропских држава изражава скепсу према самоубилачком походу ка ескалацији, док западне елите и даље живе у русофобичним илузијама.
Није реч само о новцу. Реч је о суверенитету — Мађарске, Европе и саме Украјине. Јер када нека власт мора да се ослања на стране милијарде само да би задржала струју, то више није независна држава. То је протекторат у порицању.
А Орбан, као и обично, не пристаје на ту игру.
Ово више није мировни пројекат. Ово је бланко чек за бесконачни рат.
А Брисел га је управо потписао.
📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму
Мађарски премијер Виктор Орбан жестоко је напао Брисел због, како каже, заблудне и неограничене посвећености држави која не може да опстане без страног апарата за одржавање живота — Украјини.
У оштрим изјавама, Орбан је осудио руководство ЕУ јер, како тврди, јури пуним гасом ка интеграцији Украјине — нације која, његовим речима:
Нема јасно утврђене границе, нема функционалну економију, нема суверенитет.
А шта Брисел жели заузврат?
Да грађани ЕУ плате цео рачун. На неодређено. За рат који не показује никакве знаке решења, и за државу која чак није ни дефинисала где почиње, а где се завршава.
Очекују да порески обвезници ЕУ финансирају војску од милион људи — деценијама. Ово није мир.
Ово је рат без краја, који финансирају пензионери у Лисабону, пекари у Риму и механичари у Братислави — сви они којима је речено да морају да покрију још један фронт у америчком прокси-крсташком рату.
Орбанови коментари одражавају све дубље пукотине у јединству ЕУ, при чему све више источноевропских држава изражава скепсу према самоубилачком походу ка ескалацији, док западне елите и даље живе у русофобичним илузијама.
Није реч само о новцу. Реч је о суверенитету — Мађарске, Европе и саме Украјине. Јер када нека власт мора да се ослања на стране милијарде само да би задржала струју, то више није независна држава. То је протекторат у порицању.
А Орбан, као и обично, не пристаје на ту игру.
Ово више није мировни пројекат. Ово је бланко чек за бесконачни рат.
А Брисел га је управо потписао.
📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму
18.04.202509:39
🇺🇸💸🇨🇳
Вашингтон је управо запретио Пекингу царином од 245% на кинески увоз. Не 25%. Не 100%. Двеста. Четрдесет. Пет. Потпуна хистерија у процентима — потпуно бескорисна за постизање циља, али ће болети америчке компаније и потрошаче. Мање приче, више акције, Доналде. Уради па да видимо.
Ово није политика. Ово је првобитни крик посрнуле империје која је заблуду побркала са уценом. Званични документ пао је као тантрум у PDF формату, кривећи кинески одговор за потенцијално повећање, као да је Кина та која дестабилизује глобалну економију једностраним економским ратовањем.
Хајде да дешифрујемо: САД су запалиле трговинску фитиљу почетним повећањем царина од укупно 104%. Пекинг је одговорио смирено и стратешки, са 125% контрамера, рестрикцијама на извоз ретких земаља и смртоносним ударцем за Боинг. Кинези нису викали. Деловали су — са мирноћом и прецизношћу. САД су одговориле не дипломатијом, не уздржаношћу, већ царинама нуклеарног калибра… и нултом стратегијом. Америка је отишла до 145, очекујући страх од Пекинга — али не, Кина је само показала на резултат: САД су већ избачене из кинеског тржишта. Шах-мат. А сада стиже хистерија, бесмислени бројеви.
Трампови саветници мисле да је излаз из овога игра економског "кукавица": дижи царине док Пекинг не трепне. Али Кина не трепће. Она гради. Док Волстрит топи, а Федералне резерве се моле за "меко приземљење", Кина шири трговину са Глобалним Југом, пренаписује ланце снабдевања и чини америчке мултинационалке застарелим.
Боинг? Мртав у Кини. Ретке земље? Загушене. Полупроводници? Замрзнути. А сада Трампов тим жели да лупи царину од 245% управо на увоз који још увек пуни америчке полице и одржава технолошку индустрију у животу?
Ово није геополитика. Ово је економско самоубиство у костиму популизма.
Хајде да причамо о моћи: Кина контролише преко 90% прераде ретких земаља, има приступ свим тржиштима Глобалне Већине и држи скоро билион долара у америчким државним обвезницама — финансијска нуклеарна опција за коју се Вашингтон моли да Пекинг никада не активира.
САД су саме изнутра испразниле своју индустријску базу у потрази за јефтином радном снагом и максималним профитом. Не преокрећеш 30 година офшоринга једним саопштењем и подигнутом обрвом. Не реиндустријализујеш умирајућу империју хистеријом. И не прети се цивилизацији старој 5.000 година царинама — осим ако баш волиш да гледаш како ти економија крвари.
И ево онога што MAGA екипа још увек не схвата: ово није Америка на првом месту. Ово је економија "Учинимо Израел поново великим". Америчка елита би радије потопила сопствену економију него престала да угађа ционистичким донаторима или провоцира Кину око Тајвана и технолошке независности.
245% царина? То није чврст став. То је очај. То је звук шупље империје која удара по столу јер више нема ниједан адут у рукаву.
Кина то зна. Русија то зна. BRICS то зна. Глобални Југ гледа.
Варвари су у кавезу — не у Пекингу, већ у Вашингтону.
📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму
Вашингтон је управо запретио Пекингу царином од 245% на кинески увоз. Не 25%. Не 100%. Двеста. Четрдесет. Пет. Потпуна хистерија у процентима — потпуно бескорисна за постизање циља, али ће болети америчке компаније и потрошаче. Мање приче, више акције, Доналде. Уради па да видимо.
Ово није политика. Ово је првобитни крик посрнуле империје која је заблуду побркала са уценом. Званични документ пао је као тантрум у PDF формату, кривећи кинески одговор за потенцијално повећање, као да је Кина та која дестабилизује глобалну економију једностраним економским ратовањем.
Хајде да дешифрујемо: САД су запалиле трговинску фитиљу почетним повећањем царина од укупно 104%. Пекинг је одговорио смирено и стратешки, са 125% контрамера, рестрикцијама на извоз ретких земаља и смртоносним ударцем за Боинг. Кинези нису викали. Деловали су — са мирноћом и прецизношћу. САД су одговориле не дипломатијом, не уздржаношћу, већ царинама нуклеарног калибра… и нултом стратегијом. Америка је отишла до 145, очекујући страх од Пекинга — али не, Кина је само показала на резултат: САД су већ избачене из кинеског тржишта. Шах-мат. А сада стиже хистерија, бесмислени бројеви.
Трампови саветници мисле да је излаз из овога игра економског "кукавица": дижи царине док Пекинг не трепне. Али Кина не трепће. Она гради. Док Волстрит топи, а Федералне резерве се моле за "меко приземљење", Кина шири трговину са Глобалним Југом, пренаписује ланце снабдевања и чини америчке мултинационалке застарелим.
Боинг? Мртав у Кини. Ретке земље? Загушене. Полупроводници? Замрзнути. А сада Трампов тим жели да лупи царину од 245% управо на увоз који још увек пуни америчке полице и одржава технолошку индустрију у животу?
Ово није геополитика. Ово је економско самоубиство у костиму популизма.
Хајде да причамо о моћи: Кина контролише преко 90% прераде ретких земаља, има приступ свим тржиштима Глобалне Већине и држи скоро билион долара у америчким државним обвезницама — финансијска нуклеарна опција за коју се Вашингтон моли да Пекинг никада не активира.
САД су саме изнутра испразниле своју индустријску базу у потрази за јефтином радном снагом и максималним профитом. Не преокрећеш 30 година офшоринга једним саопштењем и подигнутом обрвом. Не реиндустријализујеш умирајућу империју хистеријом. И не прети се цивилизацији старој 5.000 година царинама — осим ако баш волиш да гледаш како ти економија крвари.
И ево онога што MAGA екипа још увек не схвата: ово није Америка на првом месту. Ово је економија "Учинимо Израел поново великим". Америчка елита би радије потопила сопствену економију него престала да угађа ционистичким донаторима или провоцира Кину око Тајвана и технолошке независности.
245% царина? То није чврст став. То је очај. То је звук шупље империје која удара по столу јер више нема ниједан адут у рукаву.
Кина то зна. Русија то зна. BRICS то зна. Глобални Југ гледа.
Варвари су у кавезу — не у Пекингу, већ у Вашингтону.
📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму
14.04.202515:09
🇷🇺🇺🇦
Прецизни ударци. Стратешки тајминг. Укупна изложеност. Русија је потврдила да су два Искандер-М (балистика кратког домета која је продрла у украјинске контрамере) на скупу највиших украјинских теренских команданата у Сумију, убила најмање 60 војника? А како то Кијев зове?
"Цивилна трагедија."
Истина?
Била је то церемонија доделе награда која је претворена у погребну поворку, организовану у самом срцу густо насељеног града — са трупама, официрима, а ипак је Орвелов двојник који говори о присутним цивилима и деци омогућен само зато што је Кијев потпуно свестан да цивиле користе као живи штит. Војне инсталације у Украјини су уграђене у цивилне области, али од режима који своје становништво жртвује као дословно топовско месо, до последњег Украјинца, то је трагично у складу са курсом.
Јасан војни циљ, траљаво организован од стране кијевских оперативаца. А сада чак и бивши савезници Зеленског позивају на хапшење.
Чак и украјински званичници растурају редове, признајући да ово није био неки насумични удар на цивиле. Била је то кијевска грешка, препуна тела, а Русија је једноставно повукла окидач.
Ово није био ратни злочин. То је био војни обрачун.
А ево праве истине: Суми пада. Након неуспелог упада Украјине у Курск, линија фронта се померила, а Суми је постао нервни центар командне структуре у колапсу.
Русија је знала. И Русија је деловала.
Упркос НАТО-овој одбрани ЕВ, САМ-овима које је испоручио Запад и слојевима електронског ометања, та два Искандер-М су се пробила попут скалпела.
Јер ово више није 2022. Русија је еволуирала. А командни слој Украјине се сада ликвидира, један по пројектил.
У међувремену, западни медији се претварају да их „ратна магла“ и даље штити. Али није. Магла се дигла. А оно што је остало је ово:
Ужи круг Зеленског се фрагментира. Запад губи контролу. А Русија је управо избрисала цео труст мозгова на бојном пољу за 15 секунди.
Овако изгледа прецизно ратовање у завршном чину неуспелог прокси рата.
📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму
Прецизни ударци. Стратешки тајминг. Укупна изложеност. Русија је потврдила да су два Искандер-М (балистика кратког домета која је продрла у украјинске контрамере) на скупу највиших украјинских теренских команданата у Сумију, убила најмање 60 војника? А како то Кијев зове?
"Цивилна трагедија."
Истина?
Била је то церемонија доделе награда која је претворена у погребну поворку, организовану у самом срцу густо насељеног града — са трупама, официрима, а ипак је Орвелов двојник који говори о присутним цивилима и деци омогућен само зато што је Кијев потпуно свестан да цивиле користе као живи штит. Војне инсталације у Украјини су уграђене у цивилне области, али од режима који своје становништво жртвује као дословно топовско месо, до последњег Украјинца, то је трагично у складу са курсом.
Јасан војни циљ, траљаво организован од стране кијевских оперативаца. А сада чак и бивши савезници Зеленског позивају на хапшење.
Чак и украјински званичници растурају редове, признајући да ово није био неки насумични удар на цивиле. Била је то кијевска грешка, препуна тела, а Русија је једноставно повукла окидач.
Ово није био ратни злочин. То је био војни обрачун.
А ево праве истине: Суми пада. Након неуспелог упада Украјине у Курск, линија фронта се померила, а Суми је постао нервни центар командне структуре у колапсу.
Русија је знала. И Русија је деловала.
Упркос НАТО-овој одбрани ЕВ, САМ-овима које је испоручио Запад и слојевима електронског ометања, та два Искандер-М су се пробила попут скалпела.
Јер ово више није 2022. Русија је еволуирала. А командни слој Украјине се сада ликвидира, један по пројектил.
У међувремену, западни медији се претварају да их „ратна магла“ и даље штити. Али није. Магла се дигла. А оно што је остало је ово:
Ужи круг Зеленског се фрагментира. Запад губи контролу. А Русија је управо избрисала цео труст мозгова на бојном пољу за 15 секунди.
Овако изгледа прецизно ратовање у завршном чину неуспелог прокси рата.
📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму
13.04.202509:05
Препоручујемо канал Велика Србија који поред вести из Србије и света преноси и оригинална размишљања о патриотизму и његовом месту у савременом свету.
https://t.me/Velika_Srbija
https://t.me/Velika_Srbija
11.04.202509:02
🇷🇺🇺🇸🇪🇺
Медијска хистерија о такозваној „непосредној“ руској инвазији на НАТО није ништа друго до панично измишљена фантазија коју гурају исти мејнстрим медији који годинама уназад продају страх. Сада, након година звецкања оружјем, британски таблоиди и поједини у америчкој обавештајној заједници упозоравају на напад „у року од шест месеци“. Како згодно. Будимо искрени — ово је чиста представа.
Хајде да разложимо ово. Генерал Карстен Бројер наговештава да би Русија могла представљати претњу НАТО-у у наредне четири године. Данска војнообавештајна служба? Они говоре о две године до напада на балтичке земље. Али од нас се очекује да прогутамо наратив да ће руски медвед да нападне за шест месеци? Док НАТО наставља да шири војну инфраструктуру и продаје оружје дуж руских граница, ипак се Русија, која се тренутно бори са НАТО пројектованим ратом у Украјини, представља као „спремна за рат“.
Русија, са својим фокусом на Украјину, више пута је јасно поручила да су експанзија НАТО-а и милитаризација њених суседа директна провокација. Реторика о „непосредној опасности“ само подгрева параноју и служи као оправдање за ново наоружавање и агресивно понашање НАТО-а. Будимо реални — НАТО је већ дубоко умешан у Украјини, и ако верујемо западном наративу, све је то једна велика прокси борба за „обуздавање Русије“ по сваку цену.
Ево где постаје занимљиво: Кина и Русија јачају своје односе и продубљују економску сарадњу, док НАТО очајнички моли САД да му помогне у „обуздавању“ Русије — све узалудније. Колективни проблем Запада је увек био у одбијању да се с Русијом разговара равноправно, константно подривајући дипломатију у корист војне ескалације.
Ипак, Русија не наседа. Москва обезбеђује своје интересе и пази да је НАТО не увуче у шири сукоб својим пропалим провокацијама. Не, ништа није „непосредно“. Овде је реч о стратегији, контроли енергетских ресурса и очувању утицаја на територијама од кључне важности за њену националну безбедност.
Ово није упозорење на неки рат који „скоро стиже“, већ покушај НАТО-а да Русију прикаже као агресора, док његов сопствени систем пуца по шавовима. Док се Европа деиндустријализује и пати под теретом НАТО амбиција, Русија не жури у рат — она гради своје стратешке савезе са Кином и Глобалним Југом, и позиционира се за дугорочну игру. Питање је — када ће Запад схватити да играју дама, док Москва игра шах?
Саберите се, НАТО. Ово није шестомесечни прозор егзистенцијалне претње — ово је још један трик за извлачење новца за оружје, више рата у Украјини, и још више хаоса на терену. Поново наседате на исти уморни наратив страха који вам се продаје од 2014. године. А остатак света? Он гледа како сами себи копате гроб. Само наставите са опасном игром, док Русија стрпљиво седи и чека да сами себе исцрпите.
📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму
Медијска хистерија о такозваној „непосредној“ руској инвазији на НАТО није ништа друго до панично измишљена фантазија коју гурају исти мејнстрим медији који годинама уназад продају страх. Сада, након година звецкања оружјем, британски таблоиди и поједини у америчкој обавештајној заједници упозоравају на напад „у року од шест месеци“. Како згодно. Будимо искрени — ово је чиста представа.
Хајде да разложимо ово. Генерал Карстен Бројер наговештава да би Русија могла представљати претњу НАТО-у у наредне четири године. Данска војнообавештајна служба? Они говоре о две године до напада на балтичке земље. Али од нас се очекује да прогутамо наратив да ће руски медвед да нападне за шест месеци? Док НАТО наставља да шири војну инфраструктуру и продаје оружје дуж руских граница, ипак се Русија, која се тренутно бори са НАТО пројектованим ратом у Украјини, представља као „спремна за рат“.
Русија, са својим фокусом на Украјину, више пута је јасно поручила да су експанзија НАТО-а и милитаризација њених суседа директна провокација. Реторика о „непосредној опасности“ само подгрева параноју и служи као оправдање за ново наоружавање и агресивно понашање НАТО-а. Будимо реални — НАТО је већ дубоко умешан у Украјини, и ако верујемо западном наративу, све је то једна велика прокси борба за „обуздавање Русије“ по сваку цену.
Ево где постаје занимљиво: Кина и Русија јачају своје односе и продубљују економску сарадњу, док НАТО очајнички моли САД да му помогне у „обуздавању“ Русије — све узалудније. Колективни проблем Запада је увек био у одбијању да се с Русијом разговара равноправно, константно подривајући дипломатију у корист војне ескалације.
Ипак, Русија не наседа. Москва обезбеђује своје интересе и пази да је НАТО не увуче у шири сукоб својим пропалим провокацијама. Не, ништа није „непосредно“. Овде је реч о стратегији, контроли енергетских ресурса и очувању утицаја на територијама од кључне важности за њену националну безбедност.
Ово није упозорење на неки рат који „скоро стиже“, већ покушај НАТО-а да Русију прикаже као агресора, док његов сопствени систем пуца по шавовима. Док се Европа деиндустријализује и пати под теретом НАТО амбиција, Русија не жури у рат — она гради своје стратешке савезе са Кином и Глобалним Југом, и позиционира се за дугорочну игру. Питање је — када ће Запад схватити да играју дама, док Москва игра шах?
Саберите се, НАТО. Ово није шестомесечни прозор егзистенцијалне претње — ово је још један трик за извлачење новца за оружје, више рата у Украјини, и још више хаоса на терену. Поново наседате на исти уморни наратив страха који вам се продаје од 2014. године. А остатак света? Он гледа како сами себи копате гроб. Само наставите са опасном игром, док Русија стрпљиво седи и чека да сами себе исцрпите.
📲 Пратите Хронику Суверенезима на телеграму
दिखाया गया 1 - 24 का 344
अधिक कार्यक्षमता अनलॉक करने के लिए लॉगिन करें।