Евроазија
06.05.202507:01
Свети Ђорђе је заштитник војске и племства из доба Немањића
У средњем веку Светог Ђорђа су славили Немањићи и племство јер се сматра заштитником витеза и коњаника. Од памтивека су организовани ђурђевдански уранци где се пекло печење и прескакале ватре, све док комунисти нису овај празник киднаповали, померили га за 1. мај и прогласили Ђурђевдан циганском славом.
На тај начин је обрисано сећање. Хајде да се мало подсетимо…
Свети Ђорђе је био заштитник Немањића. Стефан Немања је подигао Ђурђеве ступове 1170. године посвећен Св. Ђорђу у коме су се чували мошти св. Ђорђа све до турског разарања 1689.
Цар Душан је 1330. победио бугарског цара Шишмана у бици код Велбужда, што је на неки начин значило преузимање царске титуле. Цар Шишман је сахрањен у цркви Светог Ђорђа код Старог Нагоричана у Македонији. Иначе ту цркву је подигао Душанов деда краљ Милутин Немањић.
Бранковићи су славили ову Славу и фреске Светог Ђорђа се могу видети у њиховом ктиторском манастиру на Светој Гори – Есфигмену.
У манастиру Хиландар постоји кула (пирг) у којој се налази мала црква Св. Ђорђа на врху. Ту је Свети Сава спавао када је дошао у Хиландар и ту је подигао малу цркву Св. Ђорђа. Кулу је касније обновио Скендербегов отац.
Влатко Вуковић Косача који се сматрао наследником Немањића подигао цркву Св. Ђорђа у Сопотници код Горажда 1454. године. Ктиторски натпис у цркви каже:
На Ђурђевдан славимо и Карађорђа који је био вођа српског устанка против Турака. Његово право име је било Ђорђе Петровић, рођен је у селу Вишевцу поред Крагујевца. Моја баба Наталија Петровић је рођена у Вишевцу, од истог је рода и могу да вам лично потврдим да је Карађорђева слава била Ђурђевдан.
За време турака овај датум је познат као ”хајдучки састанак” јер долази пролеће, дрвеће је олистало и хајдуци се опет могу крити у шумама. Наш народ је годину увек делио на два дела – лето од ђурђевдана и зиму од митровдана.
Црква на Опленцу коју је подигао краљ Петар I Карађорђевић је такође посвећена Св. Ђорђу.
Мошти Св. Ђорђа
Делови моштију Светог Георгија, заштитника Немањића, који је био римски војник под царем Диоклецијаном, од 284. до 305. године, превалили су дуг пут до Прокупља из Старог Раса, из задужбине Немањића, Ђурђевих Ступова. После битке на Косову дозидан је читав тајни брод цркве где су скривене мошти Светог Георгија.
Манастир су Турци разрушили 1689. године и веровало се да су светиње уништене, све до 1880. кад је у прокупачку цркву дошао Миле Пешић, родом из села Лопижње код Сјенице. Он је донео ковчежић обложен пурпурним брокатом, богато извезен златним концем и у њему кошчице шаке Светог Ђорђа воштане боје и део коже главе са плавим увојцима”.
Овом свецу су посвећене многе цркве и манастири, најзначајнији су манастир Ђурђеви ступови, Старо Нагоричино, Темска, Кастељан, Враћевшница, Боговађа, Црква на Опленцу, као и Саборна црква у Новом Саду.
Славски обичај
Ђурђевдан није ”циганска слава” како то често можемо чути. То се у народу примила комунистичка пропаганда у време када се убијао српски идентитет и омаловажавала Слава. Можда су и цигани узели већином ову Славу, здрави и живи они нама били, али Ђурђевдан је српска племићка Слава још од средњег века, а врло вероватно и давно пре тога времена.
Слава је искључиво српски обичај. Данас овај обичај можемо наћи такође код Бугара, Румуна, Хрвата, Македонаца, Албанаца и муслимана али то је знак да те породице имају своје средњевековно српско порекло. Границе су се мењале, војске су се мењале, чак се и језик променио али Слава је на многим местима остала очувана.
Слава је обичај у коме се славе преци породице. Верује се да на славу долазе духови наших предака у облику гостију. Зато за Славу домаћини служе и поје госте. Интересантно у енглеском језику се каже Ghost (Гост) за духа.
наставак у коментару
✍ Милош Станић
milos.io
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
У средњем веку Светог Ђорђа су славили Немањићи и племство јер се сматра заштитником витеза и коњаника. Од памтивека су организовани ђурђевдански уранци где се пекло печење и прескакале ватре, све док комунисти нису овај празник киднаповали, померили га за 1. мај и прогласили Ђурђевдан циганском славом.
На тај начин је обрисано сећање. Хајде да се мало подсетимо…
Свети Ђорђе је био заштитник Немањића. Стефан Немања је подигао Ђурђеве ступове 1170. године посвећен Св. Ђорђу у коме су се чували мошти св. Ђорђа све до турског разарања 1689.
Цар Душан је 1330. победио бугарског цара Шишмана у бици код Велбужда, што је на неки начин значило преузимање царске титуле. Цар Шишман је сахрањен у цркви Светог Ђорђа код Старог Нагоричана у Македонији. Иначе ту цркву је подигао Душанов деда краљ Милутин Немањић.
Бранковићи су славили ову Славу и фреске Светог Ђорђа се могу видети у њиховом ктиторском манастиру на Светој Гори – Есфигмену.
У манастиру Хиландар постоји кула (пирг) у којој се налази мала црква Св. Ђорђа на врху. Ту је Свети Сава спавао када је дошао у Хиландар и ту је подигао малу цркву Св. Ђорђа. Кулу је касније обновио Скендербегов отац.
Влатко Вуковић Косача који се сматрао наследником Немањића подигао цркву Св. Ђорђа у Сопотници код Горажда 1454. године. Ктиторски натпис у цркви каже:
”Лета 6954. ја слуга Христу Богу, господин херцег Стефан подигох храм Светог великомученика Христовог Георгија, молите се њему да се помоли за мене грешног владици моме Христу.”
На Ђурђевдан славимо и Карађорђа који је био вођа српског устанка против Турака. Његово право име је било Ђорђе Петровић, рођен је у селу Вишевцу поред Крагујевца. Моја баба Наталија Петровић је рођена у Вишевцу, од истог је рода и могу да вам лично потврдим да је Карађорђева слава била Ђурђевдан.
За време турака овај датум је познат као ”хајдучки састанак” јер долази пролеће, дрвеће је олистало и хајдуци се опет могу крити у шумама. Наш народ је годину увек делио на два дела – лето од ђурђевдана и зиму од митровдана.
Црква на Опленцу коју је подигао краљ Петар I Карађорђевић је такође посвећена Св. Ђорђу.
Мошти Св. Ђорђа
Делови моштију Светог Георгија, заштитника Немањића, који је био римски војник под царем Диоклецијаном, од 284. до 305. године, превалили су дуг пут до Прокупља из Старог Раса, из задужбине Немањића, Ђурђевих Ступова. После битке на Косову дозидан је читав тајни брод цркве где су скривене мошти Светог Георгија.
Манастир су Турци разрушили 1689. године и веровало се да су светиње уништене, све до 1880. кад је у прокупачку цркву дошао Миле Пешић, родом из села Лопижње код Сјенице. Он је донео ковчежић обложен пурпурним брокатом, богато извезен златним концем и у њему кошчице шаке Светог Ђорђа воштане боје и део коже главе са плавим увојцима”.
Овом свецу су посвећене многе цркве и манастири, најзначајнији су манастир Ђурђеви ступови, Старо Нагоричино, Темска, Кастељан, Враћевшница, Боговађа, Црква на Опленцу, као и Саборна црква у Новом Саду.
Славски обичај
Ђурђевдан није ”циганска слава” како то често можемо чути. То се у народу примила комунистичка пропаганда у време када се убијао српски идентитет и омаловажавала Слава. Можда су и цигани узели већином ову Славу, здрави и живи они нама били, али Ђурђевдан је српска племићка Слава још од средњег века, а врло вероватно и давно пре тога времена.
Слава је искључиво српски обичај. Данас овај обичај можемо наћи такође код Бугара, Румуна, Хрвата, Македонаца, Албанаца и муслимана али то је знак да те породице имају своје средњевековно српско порекло. Границе су се мењале, војске су се мењале, чак се и језик променио али Слава је на многим местима остала очувана.
Слава је обичај у коме се славе преци породице. Верује се да на славу долазе духови наших предака у облику гостију. Зато за Славу домаћини служе и поје госте. Интересантно у енглеском језику се каже Ghost (Гост) за духа.
наставак у коментару
✍ Милош Станић
milos.io
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
05.05.202519:13
РТС данас није јавни сервис свих грађана, већ политички инструмент СНС-а. Његови челници нису новинари – они су чувари тишине која одговара искључиво СНС-у и Александру Вучићу.
Директор РТС-а Драган Бујошевић и главни и одговорни уредник информативног програма Ненад Љ. Стефановић настављају да воде најопаснију врсту пропаганде против политичких противника власти – ону невидљиву.
Гостујући данас на заробљеном Јавном сервису рекли су да их “нападају и једни и други”, а Бујошевић се уједно и захвалио Информеру и искористио режимски наратив који гласи да је циљ протеста све време рушење власти. Све то рекоше као да више од деценије није очигледно да овај медиј одговара искључиво СНС-у и Александру Вучићу.
Бујошевић и Стефановић најодговорнији су за то што грађани Србије већ 13 година живе у стварности обликованој пропагандом СНС-а. На њиховој телевизији нисте могли да чујете ништа о томе каква је пљачка ЕXПО, како је председник државе лагао да надстрешница није реновирана, како су СНС батинаши нападали грађане, нити како су криминалци са ватреним оружјем били организовани у Пионирском парку 15. марта. РТС никада није поставио питање ко је доводио бираче из Републике Српске да гласају на изборима у Србији у децембру 2023, да је власт кришом купила Фалкон од 53 милиона евра, да је земљиште Београда на води поклоњено на тацни, никада није покренуо питање одговорности за прогон политичких противника и тако можемо у недоглед.
Валентина
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Директор РТС-а Драган Бујошевић и главни и одговорни уредник информативног програма Ненад Љ. Стефановић настављају да воде најопаснију врсту пропаганде против политичких противника власти – ону невидљиву.
Гостујући данас на заробљеном Јавном сервису рекли су да их “нападају и једни и други”, а Бујошевић се уједно и захвалио Информеру и искористио режимски наратив који гласи да је циљ протеста све време рушење власти. Све то рекоше као да више од деценије није очигледно да овај медиј одговара искључиво СНС-у и Александру Вучићу.
Бујошевић и Стефановић најодговорнији су за то што грађани Србије већ 13 година живе у стварности обликованој пропагандом СНС-а. На њиховој телевизији нисте могли да чујете ништа о томе каква је пљачка ЕXПО, како је председник државе лагао да надстрешница није реновирана, како су СНС батинаши нападали грађане, нити како су криминалци са ватреним оружјем били организовани у Пионирском парку 15. марта. РТС никада није поставио питање ко је доводио бираче из Републике Српске да гласају на изборима у Србији у децембру 2023, да је власт кришом купила Фалкон од 53 милиона евра, да је земљиште Београда на води поклоњено на тацни, никада није покренуо питање одговорности за прогон политичких противника и тако можемо у недоглед.
Валентина
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
05.05.202515:16
Како јављају медији већ од 7. маја председник Вучић се враћа дужностима. У среду ће имати састанак са руским и британским амбасадором, а већ увече и обраћање јавности!
Нажалост,можемо само да претпостављамо о чему и у вези чега ће бити обраћање.
Жао нам је, чекајте среду!
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Нажалост,можемо само да претпостављамо о чему и у вези чега ће бити обраћање.
Жао нам је, чекајте среду!
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
03.05.202515:30
Добровољачка улица у Сарајеву 1992
Злочин у Добровољачкој улици је назив за масовни злочин над колоном ЈНА који су извршиле су муслиманске паравојне формације "Зелене Беретке", "Патриотска Лига БиХ" и припадници МУП-а Босне и Херцеговине 3. маја 1992. године у сарајевској Добровољачкој улици.
Колона ЈНА се повлачила према касарни у Лукавици, у складу са раније постигнутим договором између команде Друге армијске области ЈНА и Предсједништва БиХ. У тим нападима 3. маја убијена су 42, а рањена 73 војника ЈНА, официра и цивила различитих националности међу којима је највише Срба.
-----
Дана 3. маја 1992. око осам часова одлучено је да генерал Милутин Кукањац напусти команду, међутим, војска и официри не дозвољавају. После одустајања од те одлуке вратило се поверење војске и официра.
Око 13 часова у разговору између канадског генерала Мекензија (први командант УНПРОФОР-а у БиХ) и генерала Кукањца договорена је размена, тада ухапшеног Алије Изетбеговића, за извлачење војске и официра из команде ка Лукавици. Размена је договорена за 15 часова.
Међутим, у команду долази лично Алија Изетбеговић са ћерком и пратњом у којој су били Златко Лагумџија, Јусуф Пушина и још неки из Изетбеговићевог врха. Како каже Маринко Милидраг уз лажни благослов и лажна обећања Алије Изетбеговића да ће конвој бити безбедан војска је напустила касарну.
Покрет је почео у 18 часова.
На челу колоне која је бројала око 40 возила са око 300 људи, били су канадски генерал Мекензи, генерал Кукањац и Јусуф Пушина. Доласком колоне у Добровољачку улицу у близини Миљацке отворена је ватра на колону. Ватра је отворена из стрељачког наоружања, а кориштене су и тромблонске мине.
Пуцано је и на обележено санитетско возило у којем је погинуо примаријус др. пуковник Радуловић. Убијен је и пуковник Михајловић, официр безбедности, који је у пензију отишао дан раније. Официре су извлачили из возила и хладнокрвно убијали.
- генерал Луис Макензи, из књиге „Чувар мира - пут у Сарајево“
Према подацима МУП-а Републике Српске у нападима који су се одиграли 2. и 3. маја 1992. било је 42 погинула војника и цивила од чега пет официра, 73 рањених, а 215 је заробљено или отето (задржани неколико дана и том приликом мучени од својих дојучерашњих колега, који су пребегли на муслиманску страну. Пуштени су услед притиска представника ОУН у Босни и Херцеговини на муслиманско руководство у Сарајеву).
Опширније:
Злочини над Србима
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Злочин у Добровољачкој улици је назив за масовни злочин над колоном ЈНА који су извршиле су муслиманске паравојне формације "Зелене Беретке", "Патриотска Лига БиХ" и припадници МУП-а Босне и Херцеговине 3. маја 1992. године у сарајевској Добровољачкој улици.
Колона ЈНА се повлачила према касарни у Лукавици, у складу са раније постигнутим договором између команде Друге армијске области ЈНА и Предсједништва БиХ. У тим нападима 3. маја убијена су 42, а рањена 73 војника ЈНА, официра и цивила различитих националности међу којима је највише Срба.
-----
Дана 3. маја 1992. око осам часова одлучено је да генерал Милутин Кукањац напусти команду, међутим, војска и официри не дозвољавају. После одустајања од те одлуке вратило се поверење војске и официра.
Око 13 часова у разговору између канадског генерала Мекензија (први командант УНПРОФОР-а у БиХ) и генерала Кукањца договорена је размена, тада ухапшеног Алије Изетбеговића, за извлачење војске и официра из команде ка Лукавици. Размена је договорена за 15 часова.
Међутим, у команду долази лично Алија Изетбеговић са ћерком и пратњом у којој су били Златко Лагумџија, Јусуф Пушина и још неки из Изетбеговићевог врха. Како каже Маринко Милидраг уз лажни благослов и лажна обећања Алије Изетбеговића да ће конвој бити безбедан војска је напустила касарну.
Покрет је почео у 18 часова.
На челу колоне која је бројала око 40 возила са око 300 људи, били су канадски генерал Мекензи, генерал Кукањац и Јусуф Пушина. Доласком колоне у Добровољачку улицу у близини Миљацке отворена је ватра на колону. Ватра је отворена из стрељачког наоружања, а кориштене су и тромблонске мине.
Пуцано је и на обележено санитетско возило у којем је погинуо примаријус др. пуковник Радуловић. Убијен је и пуковник Михајловић, официр безбедности, који је у пензију отишао дан раније. Официре су извлачили из возила и хладнокрвно убијали.
- "Могао сам да видим како војници територијалне одбране протурају цеви кроз прозоре цивилних аутомобила, који су били део конвоја, и пуцају. Видео сам како се крв слива низ ветробране кола.... Био је то дефинитивнонајгори дан у мом животу."
- генерал Луис Макензи, из књиге „Чувар мира - пут у Сарајево“
Према подацима МУП-а Републике Српске у нападима који су се одиграли 2. и 3. маја 1992. било је 42 погинула војника и цивила од чега пет официра, 73 рањених, а 215 је заробљено или отето (задржани неколико дана и том приликом мучени од својих дојучерашњих колега, који су пребегли на муслиманску страну. Пуштени су услед притиска представника ОУН у Босни и Херцеговини на муслиманско руководство у Сарајеву).
Опширније:
Злочини над Србима
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
06.05.202513:28
СРЕЋНА ТИ СЛАВА ХРАМЕ МОЈ! ❤️
НА ДАНАШЊИ ДАН СУ ПРВИ ПУТ ЗВОНИЛА ЗВОНА СВЕТОГ ЂОРЂА У ПРИЗРЕНУ
У другој половини 19. века угледни Призренци и имућни трговци одлучили су да поред мале цркве Светог Ђорђа у центру Призрена, која је задужбина породице Руновић из 15. века, подигну већу цркву, односно Саборни храм. Да би ту своју замисао могли да остваре било је потребно од турских власти издејствовати царски ферман што није било нимало лако и он је добијен тек након 25 година.
Новој цркви Светог Ђорђа темељ је положен на Светог Илију 20.јула 1856. године. Даље зидање је ишло веома споро јер је велики део новца морао да се троши на куповину имања у околини цркве. Близу 500 српских трговаца давало је по 10 - 50 турских лира. Главни мајстор цркве био је из Дебра. Призренци су мерили колика треба да буде црква не аршином већ конопцем. Дима Кампарела, призренски папуџија је приликом тог мерења узвикнуо : Пушти, пушти дуже тај коноп, народ нек је жив, у име Божије ће гу направимо.“ Тако је и било. Црква је дужине 30, ширине 19, 90 и висине 13,80 метара. Међутим, ускоро су прилози били потрошени јер је доста новаца било утрошено куповином околног земљишта, тако да се са радовима стало.
Тадашњи руски конзул у Призрену Евгеније Тимајев, видевши како се Срби муче са изградњом цркве, тражио је од руске царице Марије Александровне новац за завршетак цркве. Међутим Призренци су са захвалношћу ту помоћ одбили казавши да ће они сами да направе своју цркву. На тај начин су желели да буду достојни својих предака. Тако се наставило са градњом. Међутим политичке прилике за Србе су биле виома лоше у наредном периду. Године 1878. основана је Призренска лига, а Љумани, шиптарско племе из околине Призрена је непрестано пљачкало српске куће а честа су била и убиства. Народ је живео утучено, у мукама и невољама.
У то време два професора Призренске богословије (1871), Петар Костић и Ђорђе Кампарелић родом из Призрена, дошли су на идеју да се оснује хуманитарно друштво Свети Сава, у оквиру кога би се прикупљали прилози за школе, цркве и српски живаљ. Поново су Призренци једни другима помогли. Чланови овог друштва, утемељивачи и добротвори су сваког месеца били дужни да дају одређену суму новца. На дан Светог Саве,1880. године у Богословији, ово друштво је звнично почело са радом. У то време у Призрену се налазио нови руски конзул Иван Степанович Јастребов који је одмах на тој свечаности дао свој прилог, као и велики добротвор нашег народа, Призренац Сима Игуманов, оснивач Богословије. Ово друштво је извршило свој главни задатак, помогло је да се доврши Саборни храм Светог Ђорђа. Црква је била завршена и освештана 14.октобра 1887 године. Иконостас је израдио Кузман Фрчковски родом из Галичника. По величини ова црква је била највећа и најлепша Саборна црква у то време у Старој Србији.
Нажалост, српске цркве су у том периоду биле дуго неме, тако да је звонара подигнута тек 1903. године. Повеће звоно послала је добротворка госпођа Нака, удовица покојног трговца Николе Спасића из Београда, за покој његове душе. 6.маја 1903. године на служби у препуној цркви, уз радост и сузе присутних верника први пут су зазвонила звона Цветога Ђорђа.
Призрен је ослобођен од Турака 12.октобра 1912.године. Међутим три године касније српска влада и врховна команда са краљем Петром I Карађорђевићем, долази у Призрен. Са њима је и млади регент Александар. Били су смештени у Богословију, а војска и избеглице у дворишту цркве Светог Ђорђа. Ту ће се 28. новембра 1915.године одржати последње богослужење и причест пред албанску голготу. Одавде су Краљ, Влада и Врховна команда на челу са Радомиром Путником, кренули на пут неизвесности и несигурности. Проповед тадашњег митрополита Вићентија била је и његова последња. Одмах након одласка српске војске Бугари улазе у Призрен кога су похарали и опустошили, 7000 Срба је убијено,углавном жена и деце, јер је велики број мушкараца отишао добровоњно са српском војском. Митрополит Вићентије је такође био убијен.Призрен је поново завијен у црно, а његов Саборни храм је остао пуст.
👀🔗https://t.me/evroaz/24489
1/2
Наставак у коментару
НА ДАНАШЊИ ДАН СУ ПРВИ ПУТ ЗВОНИЛА ЗВОНА СВЕТОГ ЂОРЂА У ПРИЗРЕНУ
У другој половини 19. века угледни Призренци и имућни трговци одлучили су да поред мале цркве Светог Ђорђа у центру Призрена, која је задужбина породице Руновић из 15. века, подигну већу цркву, односно Саборни храм. Да би ту своју замисао могли да остваре било је потребно од турских власти издејствовати царски ферман што није било нимало лако и он је добијен тек након 25 година.
Новој цркви Светог Ђорђа темељ је положен на Светог Илију 20.јула 1856. године. Даље зидање је ишло веома споро јер је велики део новца морао да се троши на куповину имања у околини цркве. Близу 500 српских трговаца давало је по 10 - 50 турских лира. Главни мајстор цркве био је из Дебра. Призренци су мерили колика треба да буде црква не аршином већ конопцем. Дима Кампарела, призренски папуџија је приликом тог мерења узвикнуо : Пушти, пушти дуже тај коноп, народ нек је жив, у име Божије ће гу направимо.“ Тако је и било. Црква је дужине 30, ширине 19, 90 и висине 13,80 метара. Међутим, ускоро су прилози били потрошени јер је доста новаца било утрошено куповином околног земљишта, тако да се са радовима стало.
Тадашњи руски конзул у Призрену Евгеније Тимајев, видевши како се Срби муче са изградњом цркве, тражио је од руске царице Марије Александровне новац за завршетак цркве. Међутим Призренци су са захвалношћу ту помоћ одбили казавши да ће они сами да направе своју цркву. На тај начин су желели да буду достојни својих предака. Тако се наставило са градњом. Међутим политичке прилике за Србе су биле виома лоше у наредном периду. Године 1878. основана је Призренска лига, а Љумани, шиптарско племе из околине Призрена је непрестано пљачкало српске куће а честа су била и убиства. Народ је живео утучено, у мукама и невољама.
У то време два професора Призренске богословије (1871), Петар Костић и Ђорђе Кампарелић родом из Призрена, дошли су на идеју да се оснује хуманитарно друштво Свети Сава, у оквиру кога би се прикупљали прилози за школе, цркве и српски живаљ. Поново су Призренци једни другима помогли. Чланови овог друштва, утемељивачи и добротвори су сваког месеца били дужни да дају одређену суму новца. На дан Светог Саве,1880. године у Богословији, ово друштво је звнично почело са радом. У то време у Призрену се налазио нови руски конзул Иван Степанович Јастребов који је одмах на тој свечаности дао свој прилог, као и велики добротвор нашег народа, Призренац Сима Игуманов, оснивач Богословије. Ово друштво је извршило свој главни задатак, помогло је да се доврши Саборни храм Светог Ђорђа. Црква је била завршена и освештана 14.октобра 1887 године. Иконостас је израдио Кузман Фрчковски родом из Галичника. По величини ова црква је била највећа и најлепша Саборна црква у то време у Старој Србији.
Нажалост, српске цркве су у том периоду биле дуго неме, тако да је звонара подигнута тек 1903. године. Повеће звоно послала је добротворка госпођа Нака, удовица покојног трговца Николе Спасића из Београда, за покој његове душе. 6.маја 1903. године на служби у препуној цркви, уз радост и сузе присутних верника први пут су зазвонила звона Цветога Ђорђа.
Призрен је ослобођен од Турака 12.октобра 1912.године. Међутим три године касније српска влада и врховна команда са краљем Петром I Карађорђевићем, долази у Призрен. Са њима је и млади регент Александар. Били су смештени у Богословију, а војска и избеглице у дворишту цркве Светог Ђорђа. Ту ће се 28. новембра 1915.године одржати последње богослужење и причест пред албанску голготу. Одавде су Краљ, Влада и Врховна команда на челу са Радомиром Путником, кренули на пут неизвесности и несигурности. Проповед тадашњег митрополита Вићентија била је и његова последња. Одмах након одласка српске војске Бугари улазе у Призрен кога су похарали и опустошили, 7000 Срба је убијено,углавном жена и деце, јер је велики број мушкараца отишао добровоњно са српском војском. Митрополит Вићентије је такође био убијен.Призрен је поново завијен у црно, а његов Саборни храм је остао пуст.
👀🔗https://t.me/evroaz/24489
1/2
Наставак у коментару
05.05.202522:33
ЂУРЂЕВДАН - ОБИЧАЈИ
Ђурђевдан, један од најважнијих празника у српском народном календару, прославља се сваке године 6. маја и означава долазак пролећа, буђење природе и нову животну енергију. Овај празник је богат симболиком, обичајима и веровањима.Ђурђевдан је празник који се обележава 6. маја по новом календару (23. априла по старом) и посвећен је Светом Ђорђу, заштитнику пролећа, светлости, природе у цвату, али и пастира и ратника. Празник је чувен по веселим уранцима, јагњећем печењу, али и старим обичајима који, према народном веровању, имају моћ да обезбеде здравље, срећу, љубав и добру годину. У наставку сазнајте тачно шта се традиционално ради дан пре Ђурђевдана (5. маја) и шта на сам празник (6. маја).
Дан пре Ђурђевдана – припрема тела и душе
Припреме за Ђурђевдан требало би да почну још у зору 5. маја. Тада жене, девојке и деца одлазе у природу да беру посебно биље које има симболичну моћ. Најчешће се бере здравац – биљка здравља, дрен – за дуг живот и снагу, селен – да се “душа мирише”, као и ђурђевак, коприва, млечика, детелина и врба. Верује се да управо биље које је убрано уочи Ђурђевдана има лековита и магијска својства, јер природа тада достиже врхунац своје пролећне моћи.
Убрано биље се ставља у посуду са водом и оставља напољу да преноћи под звездама. Понекад се у ту воду ставља и прво црвено васкршње јаје – симбол живота и заштите. Та вода, позната као “ђурђевданска вода”, служи за умивање наредног јутра и има улогу својеврсног природног благослова.
Увече, жене често доносе воду са воденице или потока – такозвану “омају” – и у њу стављају то исто биље. Верује се да ова вода има посебну моћ да очисти све накупљено зло и умор из тела и душе. Овим чином завршава се духовна и физичка припрема за велики празник.
Ђурђевдан – дан светлости, буђења и животне снаге
Сам Ђурђевдан, 6. маја, почиње рано, најчешће још пре изласка сунца. Читаве породице одлазе у природу – на реке, у шуму, на ливаду – како би дочекале сунце у весељу. Тај обичај је познат као ђурђевдански уранак, и он симболизује нови почетак, прочишћење и слављење живота. Уз песму, игру и традиционалну трпезу (обавезно јагњетина), празник се прославља под ведрим небом.
У многим крајевима и данас се практикује купање у реци на Ђурђевдан. Верује се да вода тог јутра има чудотворну моћ – да лечи, подмлађује и доноси благостање. Они који не могу да оду до реке, обавезно се умивају “ђурђевданском водом” припремљеном претходне вечери.
Домови се ките биљем које је убрано дан раније. Венчићи од здравца, дрена и ђурђевка стављају се на врата куће, капије, прозоре, па чак и на стоку, како би се обезбедила заштита од болести, урока и злих сила. На куће и штале често се стављају и крстићи од лескових или грабових гранчица – симбол заштите од грома и невремена.Деца и млади се ките цвећем, опасују врбовим прућем и украшавају венцима – све како би били весели, здрави и јаки попут природе која се управо разиграла. Неки од тих венаца бацају се у реку, уз жељу да све лоше “однесе вода”, а све добро остане.
Народна веровања везана за Ђурђевдан
Ђурђевдан је време када, према народној традицији, свет има појачану духовну енергију. Због тога се верује да на овај дан не треба спавати – јер ће онај ко спава на Ђурђевдан целе године бити поспан и безвољан. Каже се и: „Ко спава на Ђурђевдан, имаће главобоље целе године.“
Време на Ђурђевдан посебно се посматра – ако је сунчано, верује се да ће цела година бити плодна и берићетна. Ако загрми пре Ђурђевдана, народ каже да ће година бити богата житом.
Верује се и да су вештице најактивније око Ђурђевдана – зато се куће ките и пале се ватре.
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Ђурђевдан, један од најважнијих празника у српском народном календару, прославља се сваке године 6. маја и означава долазак пролећа, буђење природе и нову животну енергију. Овај празник је богат симболиком, обичајима и веровањима.Ђурђевдан је празник који се обележава 6. маја по новом календару (23. априла по старом) и посвећен је Светом Ђорђу, заштитнику пролећа, светлости, природе у цвату, али и пастира и ратника. Празник је чувен по веселим уранцима, јагњећем печењу, али и старим обичајима који, према народном веровању, имају моћ да обезбеде здравље, срећу, љубав и добру годину. У наставку сазнајте тачно шта се традиционално ради дан пре Ђурђевдана (5. маја) и шта на сам празник (6. маја).
Дан пре Ђурђевдана – припрема тела и душе
Припреме за Ђурђевдан требало би да почну још у зору 5. маја. Тада жене, девојке и деца одлазе у природу да беру посебно биље које има симболичну моћ. Најчешће се бере здравац – биљка здравља, дрен – за дуг живот и снагу, селен – да се “душа мирише”, као и ђурђевак, коприва, млечика, детелина и врба. Верује се да управо биље које је убрано уочи Ђурђевдана има лековита и магијска својства, јер природа тада достиже врхунац своје пролећне моћи.
Убрано биље се ставља у посуду са водом и оставља напољу да преноћи под звездама. Понекад се у ту воду ставља и прво црвено васкршње јаје – симбол живота и заштите. Та вода, позната као “ђурђевданска вода”, служи за умивање наредног јутра и има улогу својеврсног природног благослова.
Увече, жене често доносе воду са воденице или потока – такозвану “омају” – и у њу стављају то исто биље. Верује се да ова вода има посебну моћ да очисти све накупљено зло и умор из тела и душе. Овим чином завршава се духовна и физичка припрема за велики празник.
Ђурђевдан – дан светлости, буђења и животне снаге
Сам Ђурђевдан, 6. маја, почиње рано, најчешће још пре изласка сунца. Читаве породице одлазе у природу – на реке, у шуму, на ливаду – како би дочекале сунце у весељу. Тај обичај је познат као ђурђевдански уранак, и он симболизује нови почетак, прочишћење и слављење живота. Уз песму, игру и традиционалну трпезу (обавезно јагњетина), празник се прославља под ведрим небом.
У многим крајевима и данас се практикује купање у реци на Ђурђевдан. Верује се да вода тог јутра има чудотворну моћ – да лечи, подмлађује и доноси благостање. Они који не могу да оду до реке, обавезно се умивају “ђурђевданском водом” припремљеном претходне вечери.
Домови се ките биљем које је убрано дан раније. Венчићи од здравца, дрена и ђурђевка стављају се на врата куће, капије, прозоре, па чак и на стоку, како би се обезбедила заштита од болести, урока и злих сила. На куће и штале често се стављају и крстићи од лескових или грабових гранчица – симбол заштите од грома и невремена.Деца и млади се ките цвећем, опасују врбовим прућем и украшавају венцима – све како би били весели, здрави и јаки попут природе која се управо разиграла. Неки од тих венаца бацају се у реку, уз жељу да све лоше “однесе вода”, а све добро остане.
Народна веровања везана за Ђурђевдан
Ђурђевдан је време када, према народној традицији, свет има појачану духовну енергију. Због тога се верује да на овај дан не треба спавати – јер ће онај ко спава на Ђурђевдан целе године бити поспан и безвољан. Каже се и: „Ко спава на Ђурђевдан, имаће главобоље целе године.“
Време на Ђурђевдан посебно се посматра – ако је сунчано, верује се да ће цела година бити плодна и берићетна. Ако загрми пре Ђурђевдана, народ каже да ће година бити богата житом.
Верује се и да су вештице најактивније око Ђурђевдана – зато се куће ките и пале се ватре.
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
05.05.202518:30
Добротворна „Шетња за Космет“ за децу и одрасле на Фрушкој гори!
У недељу 11. маја 2025. године, Хуманитарна организација „Сви за Космет“ у сарадњи са Удружењем „ Обилић 1912-1918 “ Нови Сад, организује Добротворну „Шетњу за Космет“ за децу и одрасле на Фрушкој гори.
Стаза:
Парагово - Перина пећина – Клиса - Манастир Савинац - Поповичко Језеро – Јелак - Видиковац „Орлово бојиште“ – Планинарски дом „Орлово гнездо“ – Парагово (око 9 км)
Стаза је дужине око 9 км и углавном води кроз шуму. Они који који буду желели, моћи ће да скрате стазу на 6 км (за тај део ће бити и посебан водич).
Окупљање учесника је у Парагову на окретници аутобуса 72 (То је код Центра кованог гвожђа - Јанковић). Ту у близини има и велики паркинг за аутомобиле. Полазак на пешачење је у 10.10 часова.
Стаза је кружна, тако да можете доћи сопственим превозом или аутобусом број 72 за Парагово, који из Новог Сада полази у 9.35 ч.
У аутобус 72 улазимо у Новом Саду на аутобуском стајалишту на Булевару Ослобођења код раскрснице са Булеваром Краља Петра Првог. У Парагову излазимо на последњој станици, односно на окретници.
Они који желе да тога дана, пре шетње, присуствују Литургији (почиње у 8.30 ч), нека дођу колима у капелу Рођења светог Јована Крститеља на старом православном Успенском гробљу у Новом Саду, у улици Новосадског сајма. Ова варијанта је само за оне који долазе колима. Онда се одатле иде колима до Парагова, на окртницу аутобуса 72, где је окупљање свих учесника и старт шетње.
Контакт телефон: 060/5402-626
Понесите храну и воду у ранцу, и позовите ваше пријатеље.
Учешће: 300 динара за децу / 500 динара за одрасле. Вашим доласком директно помажете Народне кухиње и наше светиње на Косову и Метохији.
Опрема: теренска одећа и обућа.
Свако учествује на сопствену одговорност.
Очекујемо вас са радошћу!
ДОБРОДОШЛИ!
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
У недељу 11. маја 2025. године, Хуманитарна организација „Сви за Космет“ у сарадњи са Удружењем „ Обилић 1912-1918 “ Нови Сад, организује Добротворну „Шетњу за Космет“ за децу и одрасле на Фрушкој гори.
Стаза:
Парагово - Перина пећина – Клиса - Манастир Савинац - Поповичко Језеро – Јелак - Видиковац „Орлово бојиште“ – Планинарски дом „Орлово гнездо“ – Парагово (око 9 км)
Стаза је дужине око 9 км и углавном води кроз шуму. Они који који буду желели, моћи ће да скрате стазу на 6 км (за тај део ће бити и посебан водич).
Окупљање учесника је у Парагову на окретници аутобуса 72 (То је код Центра кованог гвожђа - Јанковић). Ту у близини има и велики паркинг за аутомобиле. Полазак на пешачење је у 10.10 часова.
Стаза је кружна, тако да можете доћи сопственим превозом или аутобусом број 72 за Парагово, који из Новог Сада полази у 9.35 ч.
У аутобус 72 улазимо у Новом Саду на аутобуском стајалишту на Булевару Ослобођења код раскрснице са Булеваром Краља Петра Првог. У Парагову излазимо на последњој станици, односно на окретници.
Они који желе да тога дана, пре шетње, присуствују Литургији (почиње у 8.30 ч), нека дођу колима у капелу Рођења светог Јована Крститеља на старом православном Успенском гробљу у Новом Саду, у улици Новосадског сајма. Ова варијанта је само за оне који долазе колима. Онда се одатле иде колима до Парагова, на окртницу аутобуса 72, где је окупљање свих учесника и старт шетње.
Контакт телефон: 060/5402-626
Понесите храну и воду у ранцу, и позовите ваше пријатеље.
Учешће: 300 динара за децу / 500 динара за одрасле. Вашим доласком директно помажете Народне кухиње и наше светиње на Косову и Метохији.
Опрема: теренска одећа и обућа.
Свако учествује на сопствену одговорност.
Очекујемо вас са радошћу!
ДОБРОДОШЛИ!
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
04.05.202511:54
СМРТ ЈОСИПА БРОЗА ТИТА – КОМУНИСТИЧКОГ ТИРАНИНА И ДУШМАНИНА СРБА
На данашњи дан, 4. маја 1980. године, у Љубљани угашен је живот Јосипа Броза Тита, доживотног диктатора СФРЈ, вође Савеза комуниста и врховног команданта оружаних снага. Током 35 година своје страховладе, Тито је газио српски народ, гушио Српску православну цркву и оставио крвави траг комунистичког терора, чије се посљедице осјећају и данас.
ПОЧЕЦИ И КОМУНИСТИЧКА ИНДОКТРИНАЦИЈА
Рођен 7.5.1892. (иако се званично славио 25. мај због партизанске традиције), у Кумровцу, у тадашњој Аустроугарској (данас Хрватска). Тито је изучио браварски занат и радио као металски радник. Током Првог светског рата, као аустроугарски каплар, борио се на страни непријатеља српског народа и пуцао на Србе у Мачви. Године 1915, на Карпатима, тешко је рањен и заробљен од стране руских снага. Побјегао је из заробљеништва и заразио се бољшевичком идеологијом током Октобарске револуције. По повратку у Југославију 1920. године, придружио се КПЈ, да би 1937, уз Стаљинов благослов, постао њен генерални секретар.
РАВНОДУШНОСТ ПРЕМА ЈАСЕНОВЦУ
Током Другог свјетског рата, иако нешколован, Тито је предводио партизански покрет, али његова борба била је више усмјерена на успостављање комунистичке власти него на истинско ослобођење. Најсрамнији доказ његове равнодушности према српским жртвама је однос према Јасеновцу, усташком логору смрти у Независној Држави Хрватској, гдје је масакрирано преко седамсто хиљада првенствено Срба, Јевреја и Рома. Тито никада није наредио партизанима да покушају ослободити Јасеновац, нити је за живота крочио на то свето мјесто српског страдања. Његова хладна незаинтересованост за геноцид у НДХ дубоко је увриједила српски народ.
ПРОГОН ЦРКВЕ И СРПСКОГ НАРОДА
Брозов комунистички режим био је отворени непријатељ Српске православне цркве и свега српског. Црква је била мета бруталног прогона: свештеници су хапшени, убијани или слати у затворе, манастири пљачкани, а вјера гушена под изговором секуларизма. Виђени Срби – интелектуалци, свештеници, политичари – ликвидирани су у таласима терора ОЗНЕ и УДБЕ. Голи оток, Титов логор смрти, постао је гробница за хиљаде неистомишљеника, међу којима су Срби по рођењу били посебно на мети. Његова политика „братства и јединства“ била је пуки параван за слабљење српског националног идентитета, док је Устав из 1974. године распарчао српске територије и поставио темељ за каснији распад Југославије.
РАСПАРЧАВАЊЕ СРПСКИХ ТЕРИТОРИЈА
Титова антисрпска политика, уз свесрдну помоћ комуниста српског поријекла, огледала се и у територијалном разбијању српског народа. Намјерно је одузео Србији њене историјске територије, створивши АП Косово и Метохију и АП Војводину, чиме је ослабио централну власт Србије и отворио пут будућим сепаратистичким покретима. Истовремено, Хрватској није поставио питање Далмације, Лике и читаве Крајине, гдје су Срби од искона били већина, живећи свој на своме. Ова неправда, којом је Хрватска задржала српске територије без икаквог оспоравања, била је дио Титовог плана да трајно ослаби српски народ.
МЕЂУНАРОДНА СЛАВА И УНУТРАШЊИ ТЕРОР
Као лидер Покрета несврстаних, Тито је уживао међународну славу, али то не може избрисати његове злочине. Док је уживао у луксузу и вилама широм бивше Југославије, српски народ је крварио под теретом комунистичке тираније. Његова смрт 1980. године била је олакшање за многе, али је оставила Југославију у хаосу, који је убрзо прерастао у крваве ратове.
КРАЈ ТИТОВОГ НАСЉЕЂА
Данас, 45 година касније, Титово име и даље је трн у оку српског народа. Кућа цвијећа, гдје свечано стоји његов гроб, представља срамотни споменик комунистичком терору и мора бити затворена. Титов гроб треба измјестити у Хрватску, гдје је рођен, јер Србија не смије трпјети даље вријеђање његовим присуством. Вријеме је да се коначно суочимо с истином: Тито није био ослободилац, већ тиранин који је газио српски народ, Цркву и правду.
Нека његово мрачно насљеђе буде лекција за будућност – комунизам и његови вође немају мјеста у српској историји.
Сиви Вук 🐺
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
На данашњи дан, 4. маја 1980. године, у Љубљани угашен је живот Јосипа Броза Тита, доживотног диктатора СФРЈ, вође Савеза комуниста и врховног команданта оружаних снага. Током 35 година своје страховладе, Тито је газио српски народ, гушио Српску православну цркву и оставио крвави траг комунистичког терора, чије се посљедице осјећају и данас.
ПОЧЕЦИ И КОМУНИСТИЧКА ИНДОКТРИНАЦИЈА
Рођен 7.5.1892. (иако се званично славио 25. мај због партизанске традиције), у Кумровцу, у тадашњој Аустроугарској (данас Хрватска). Тито је изучио браварски занат и радио као металски радник. Током Првог светског рата, као аустроугарски каплар, борио се на страни непријатеља српског народа и пуцао на Србе у Мачви. Године 1915, на Карпатима, тешко је рањен и заробљен од стране руских снага. Побјегао је из заробљеништва и заразио се бољшевичком идеологијом током Октобарске револуције. По повратку у Југославију 1920. године, придружио се КПЈ, да би 1937, уз Стаљинов благослов, постао њен генерални секретар.
РАВНОДУШНОСТ ПРЕМА ЈАСЕНОВЦУ
Током Другог свјетског рата, иако нешколован, Тито је предводио партизански покрет, али његова борба била је више усмјерена на успостављање комунистичке власти него на истинско ослобођење. Најсрамнији доказ његове равнодушности према српским жртвама је однос према Јасеновцу, усташком логору смрти у Независној Држави Хрватској, гдје је масакрирано преко седамсто хиљада првенствено Срба, Јевреја и Рома. Тито никада није наредио партизанима да покушају ослободити Јасеновац, нити је за живота крочио на то свето мјесто српског страдања. Његова хладна незаинтересованост за геноцид у НДХ дубоко је увриједила српски народ.
ПРОГОН ЦРКВЕ И СРПСКОГ НАРОДА
Брозов комунистички режим био је отворени непријатељ Српске православне цркве и свега српског. Црква је била мета бруталног прогона: свештеници су хапшени, убијани или слати у затворе, манастири пљачкани, а вјера гушена под изговором секуларизма. Виђени Срби – интелектуалци, свештеници, политичари – ликвидирани су у таласима терора ОЗНЕ и УДБЕ. Голи оток, Титов логор смрти, постао је гробница за хиљаде неистомишљеника, међу којима су Срби по рођењу били посебно на мети. Његова политика „братства и јединства“ била је пуки параван за слабљење српског националног идентитета, док је Устав из 1974. године распарчао српске територије и поставио темељ за каснији распад Југославије.
РАСПАРЧАВАЊЕ СРПСКИХ ТЕРИТОРИЈА
Титова антисрпска политика, уз свесрдну помоћ комуниста српског поријекла, огледала се и у територијалном разбијању српског народа. Намјерно је одузео Србији њене историјске територије, створивши АП Косово и Метохију и АП Војводину, чиме је ослабио централну власт Србије и отворио пут будућим сепаратистичким покретима. Истовремено, Хрватској није поставио питање Далмације, Лике и читаве Крајине, гдје су Срби од искона били већина, живећи свој на своме. Ова неправда, којом је Хрватска задржала српске територије без икаквог оспоравања, била је дио Титовог плана да трајно ослаби српски народ.
МЕЂУНАРОДНА СЛАВА И УНУТРАШЊИ ТЕРОР
Као лидер Покрета несврстаних, Тито је уживао међународну славу, али то не може избрисати његове злочине. Док је уживао у луксузу и вилама широм бивше Југославије, српски народ је крварио под теретом комунистичке тираније. Његова смрт 1980. године била је олакшање за многе, али је оставила Југославију у хаосу, који је убрзо прерастао у крваве ратове.
КРАЈ ТИТОВОГ НАСЉЕЂА
Данас, 45 година касније, Титово име и даље је трн у оку српског народа. Кућа цвијећа, гдје свечано стоји његов гроб, представља срамотни споменик комунистичком терору и мора бити затворена. Титов гроб треба измјестити у Хрватску, гдје је рођен, јер Србија не смије трпјети даље вријеђање његовим присуством. Вријеме је да се коначно суочимо с истином: Тито није био ослободилац, већ тиранин који је газио српски народ, Цркву и правду.
Нека његово мрачно насљеђе буде лекција за будућност – комунизам и његови вође немају мјеста у српској историји.
Сиви Вук 🐺
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
03.05.202512:51
Вучићу забранили да уђе у Трампов комплекс, па запалио на ВМА
Александар Вучић није добро проценио да смета, те му је шефица Трамповог кабинета забранила улазак у комплекс на Флориди, иако је платио, изјавио је некадашњи дипломата Небојша Вујовић поводом вести да се председник Србије из САД нагло вратио у земљу.
Некадашњи дипломата истиче да је Вучић еродирао своју позицију и у Вашингтону и у Москви, а да га студенти „круне“ у Европи.
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Александар Вучић није добро проценио да смета, те му је шефица Трамповог кабинета забранила улазак у комплекс на Флориди, иако је платио, изјавио је некадашњи дипломата Небојша Вујовић поводом вести да се председник Србије из САД нагло вратио у земљу.
“Трампу је важнија индивидуална игра шаха са Путином (Зеленског је већ сахранио), а не да Вучић унутрашње проблеме у Србији решава сликањем са Трампом. Хтео је сликом (пријемом) на Флориди да амортизује претњу из Европе и да оде у Москву. Нацртао се између Трампа и Путина, отимајући Трампову ексклузиву и позицију разредног и Европи“, изјавио је Вујовић.
Некадашњи дипломата истиче да је Вучић еродирао своју позицију и у Вашингтону и у Москви, а да га студенти „круне“ у Европи.
“Овим потезом окрунио је сам себе и у Европи, више него што су то учинили студенти. Али, успешно су га студенти намамили да се нерационално понаша и да сам себе израњави. Они су га гађали у нерве и давали „путоказ“ да иде из грешке у грешку. Хтео је брзи обрачун са академском заједницом и гушење протеста, а постиже супротно. И они који су га спасавали из својих интереса, пре свега Брисел, Париз и Берлин, морају сада себи да везују руке“, изјавио је Вујовић.
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
06.05.202509:00
KRIK: Синиша Мали школовао децу за 235.000 евра новцем из офшор зона
Министра финансија и бившег градоначелника Београда Синишу Малог школовање деце у престижној приватној школи у Београду коштало је преко 235.000 евра – више него дупло од онога што је од своје плате могао да заради. Ипак, трошкови школе су плаћени новцем сумњивог порекла који се слио из неколико мистериозних офшор компанија, откривају новинари KRIK-a и OCCRP-ja.
KRIK-a i OCCRP, пратећи траг новца, откривају да се иза једне од тих офшор фирми крије лично Мали, иза друге је домаћи привредник непознат широј јавности, док је трећа блиско повезана са међународном групом „Comita” са седиштем у Москви. У Србији, „Comita” сарађује са фирмама Ивана Бошњака и Стојана Вујка, власника „Milenijum tima”, блиских владајућем СНС-у.
„Наша деца иду у приватну школу и трошкове за све троје деце – 60.000 евра на годишњем нивоу, сносе моји пријатељи. Пријатељи који финансирају моју децу су пријатељи које сам упознао у иностранству, који немају везе са Србијом“, рекао је 2016. године тадашњи градоначелник Београда Синиша Мали на суду.
Мали, који се недавно пре тога развео, изјавио је ово у једном од поступака који је водио против своје бивше супруге, подсећа KRIK. Његова месечна плата у то време била је око 1.000 евра и никако није могао да приушти ову скупу приватну школу. Адвокат његове бивше супруге покушао је тада да га пита који су то пријатељи који плаћају школу градоначелникове деце, али је судија забранила ово питање. Одговор је остао мистерија, до данас.
KRIK и новинарска мрежа OCCRP сада откривају детаље о томе како је Синиша Мали финансирао скупоцено школовање своје троје деце у International School of Belgrade (Интернационална школа у Београду). Школарине су се разликовале од године до године, предшколско и први разреди су јефтинији од виших, а градоначелникова деца су у школу пошла различитих година – тако је седам година њиховог школовања, према рачуници КРИК-а, коштало око 235.000 евра...[...].. читајте више
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Министра финансија и бившег градоначелника Београда Синишу Малог школовање деце у престижној приватној школи у Београду коштало је преко 235.000 евра – више него дупло од онога што је од своје плате могао да заради. Ипак, трошкови школе су плаћени новцем сумњивог порекла који се слио из неколико мистериозних офшор компанија, откривају новинари KRIK-a и OCCRP-ja.
KRIK-a i OCCRP, пратећи траг новца, откривају да се иза једне од тих офшор фирми крије лично Мали, иза друге је домаћи привредник непознат широј јавности, док је трећа блиско повезана са међународном групом „Comita” са седиштем у Москви. У Србији, „Comita” сарађује са фирмама Ивана Бошњака и Стојана Вујка, власника „Milenijum tima”, блиских владајућем СНС-у.
„Наша деца иду у приватну школу и трошкове за све троје деце – 60.000 евра на годишњем нивоу, сносе моји пријатељи. Пријатељи који финансирају моју децу су пријатељи које сам упознао у иностранству, који немају везе са Србијом“, рекао је 2016. године тадашњи градоначелник Београда Синиша Мали на суду.
Мали, који се недавно пре тога развео, изјавио је ово у једном од поступака који је водио против своје бивше супруге, подсећа KRIK. Његова месечна плата у то време била је око 1.000 евра и никако није могао да приушти ову скупу приватну школу. Адвокат његове бивше супруге покушао је тада да га пита који су то пријатељи који плаћају школу градоначелникове деце, али је судија забранила ово питање. Одговор је остао мистерија, до данас.
KRIK и новинарска мрежа OCCRP сада откривају детаље о томе како је Синиша Мали финансирао скупоцено школовање своје троје деце у International School of Belgrade (Интернационална школа у Београду). Школарине су се разликовале од године до године, предшколско и први разреди су јефтинији од виших, а градоначелникова деца су у школу пошла различитих година – тако је седам година њиховог школовања, према рачуници КРИК-а, коштало око 235.000 евра...[...].. читајте више
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
05.05.202522:01
Српска православна црква и верници данас славе
СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ГЕОРГИЈА
Према хришћанском предању, Свети великомученик Георгије (такође Свети Ђорђе) био је римски војник пореклом из Мале Азије. Свети Георгије је један од светитеља који се највише прослављају у Православној Цркви.
Према предању, рођен је 275/280. године у малоазијској области Кападокији, у богатој и угледној хришћанској породици. Отац му је био војни официр. Још док је био дете, његов отац је страдао за Христа, па се након тога, мали Ђорђе преселио са мајком у Палестину, на мајчино велико и богато породично имање, где је добио достојно образовање.
Напредовао је нагло, од обичног војника до трибуна, да би га, већ у његовој двадесетој години, лично цар Диоклецијан произвео у чин комита тј. војводе (најстарији војни чин, којим се постаје и царев саветник).
За време цара Диоклецијана организован је највећи прогон хришћана, 303. године, десети по реду. Видевши да је отпочело немилосрдно истребљавање хришћана по целој земљи, Георгије подели сва своја блага сиромашнима и ослободи своје робове. Исто уради и у Палестини, пустивши слуге, завешта сиромашнима имања и богатства.
Ђорђу је ово тешко пало и на једном сабору је говорио против оваквог односа против хришћана и о њиховом даљем прогону. Том приликом је изашао пред цара и одважно исповедио да је и сам хришћанин. Сав бесан, цар нареди војницима да га затворе у тамницу. Подвргнут је мукама са намером да се одрекне Христа Бога.
На савет неких дворана, цар је тражио од Георгија да се поклони пред кипом бога Аполона да би му поштедео живот. Силан свет се скупио у храму да види како ће Георгије да се одрекне Хришћанства. Он је пришао статуи Аполона и прекрстио је, нашта се статуа срушила, а са њом и све друге статуе у храму. Видевши то жена цара Диоклецијана, царица Александра викнула је:
Цар Диоклецијан најзад изда наређење да се одруби глава, и Георгију и царици Александри.
Војници поведоше Георгија и Александру на губилиште, ван града. Малаксала и слаба царица Александра, на путу до места погубљења, замоли војнике да мало одмори и ту на губилишту издахну, пре посечења.
Стигавши на губилиште, Георгије стаде на одређено место и помоли се. А онда, Георгије положи своју главу, и би посечен дана 23. априла (тј. 6. маја по новом календару) 303. године.
Према завештању тело Георгија пренето је у Лидију, а на његовом гробу касније је подигнута црква. По црквеном учењу 16. новембар је дан када је обновљен храм светог Великомученика Георгија у Лидији, где је положено његово тело - и Срби га прослављају као празник под именом Ђурђиц.
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ГЕОРГИЈА
Према хришћанском предању, Свети великомученик Георгије (такође Свети Ђорђе) био је римски војник пореклом из Мале Азије. Свети Георгије је један од светитеља који се највише прослављају у Православној Цркви.
Према предању, рођен је 275/280. године у малоазијској области Кападокији, у богатој и угледној хришћанској породици. Отац му је био војни официр. Још док је био дете, његов отац је страдао за Христа, па се након тога, мали Ђорђе преселио са мајком у Палестину, на мајчино велико и богато породично имање, где је добио достојно образовање.
Напредовао је нагло, од обичног војника до трибуна, да би га, већ у његовој двадесетој години, лично цар Диоклецијан произвео у чин комита тј. војводе (најстарији војни чин, којим се постаје и царев саветник).
За време цара Диоклецијана организован је највећи прогон хришћана, 303. године, десети по реду. Видевши да је отпочело немилосрдно истребљавање хришћана по целој земљи, Георгије подели сва своја блага сиромашнима и ослободи своје робове. Исто уради и у Палестини, пустивши слуге, завешта сиромашнима имања и богатства.
Ђорђу је ово тешко пало и на једном сабору је говорио против оваквог односа против хришћана и о њиховом даљем прогону. Том приликом је изашао пред цара и одважно исповедио да је и сам хришћанин. Сав бесан, цар нареди војницима да га затворе у тамницу. Подвргнут је мукама са намером да се одрекне Христа Бога.
На савет неких дворана, цар је тражио од Георгија да се поклони пред кипом бога Аполона да би му поштедео живот. Силан свет се скупио у храму да види како ће Георгије да се одрекне Хришћанства. Он је пришао статуи Аполона и прекрстио је, нашта се статуа срушила, а са њом и све друге статуе у храму. Видевши то жена цара Диоклецијана, царица Александра викнула је:
"И ја верујем у Бога који Ђорђу даје толику снагу."
Цар Диоклецијан најзад изда наређење да се одруби глава, и Георгију и царици Александри.
Војници поведоше Георгија и Александру на губилиште, ван града. Малаксала и слаба царица Александра, на путу до места погубљења, замоли војнике да мало одмори и ту на губилишту издахну, пре посечења.
Стигавши на губилиште, Георгије стаде на одређено место и помоли се. А онда, Георгије положи своју главу, и би посечен дана 23. априла (тј. 6. маја по новом календару) 303. године.
Према завештању тело Георгија пренето је у Лидију, а на његовом гробу касније је подигнута црква. По црквеном учењу 16. новембар је дан када је обновљен храм светог Великомученика Георгија у Лидији, где је положено његово тело - и Срби га прослављају као празник под именом Ђурђиц.
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
05.05.202516:13
Мика Алас и мачка у рибљој чорби
Михаило Петровић, познат и као Мика Алас, (1868–1943), био је деценијама оригинална и вишеструко занимљива знаменитост Београда. Био је првенствено велики математичар, који је као научник отворио неколико оригиналних математичких праваца. Међутим, иако је владао француским и немачким језиком, своје главне научне радове публиковао је на српском, што је, и поред високе вредности, отежало њихову благовремену оцену и прихватање у међународним научним круговима. Као педагог, Петровић је ишколовао и подигао на ниво универзитетских професора већину наших великих математичара прве половине 20. века. Писац ових редова имао је част да буде студент професора Драгослава Митриновића, који је 1933. докторирао код Михаила Петровића. У Петровићеве заслуге треба убројати и позив Милутину Миланковићу да из Беча, где је радио као грађевински инжењер, пређе на Београдски универзитет.
Петровић је положио аласки мајсторски испит, имао је свој рибарски бродић као и своју дружину рибара с којом је ловио на читавом току Саве и Дунава који су припадале Србији пре Првог светског рата. Притом, не само што је био рибар, већ је своје познавање рибарства и риба уздигао на ниво научника – ихтиолога. Написао је више књига о риболову које представљају истовремено и стручно и забавно штиво. До детаља је описао речни риболов у Србији, као и океански риболов, јер је као путник учествовао на неколико истраживачко-туристичких пловидаба широм Света. Уз то, Петровић је био и сјајан виолиниста, који је имао свој оркестар „Суз” (Це-дур на ондашњем влашком музичком жаргону), састављен од професора универзитета, с којим је на домаћим славама и универзитетским свечаностима изводио изворну народну музику, коју је Миланковић називао ритмичком.
Влада Србије повремено је ангажовала Петровића да као стручњак представља државу на заседањима међународних комисија за одређивање режима риболова на водама које су делиле Србија, Аустроугарска и Румунија. После званичних састанака, учесници су жељно очекивали наставак седнице на доћолској обали Дунава, где се данас налази спортски центар. Ту је била Микина омиљена рибарско-боемска чарда. Ту је водио главну реч, прво као кувар рибље чорбе, а такође као инспиратор доброг расположења и уживања у музици. Чорбу је кувао искључиво сам, не желећи да му се у то ико меша. Гости су жељно очекивали завршетак кувања загревајући с аперитивима. Међутим, једном приликом, кад је чорба изнесена на сто, гости су с изненађењем видели да главног домаћина Мике нигде нема. Напустио је друштво, ником се не јављајући, па су многи помишљали да му се можда није десила некаква здравствена тешкоћа. Пошто га нису могли назвати, јер мобилних телефона тада није било, гостима је преостало да приону на храну и уз разговор некако заврше ручак.
Сутрадан су забринути пријатељи отишли до Мике, где им је овај „у строгом поверењу” испричао шта се догодило. Чорба се кувала у казану поред надстрешнице по којој је шетала једна неопрезна мачка. При крају кувања мачка је упала у казан, одмах искочила и побегла, оставивши кувара у недоумици. За спремање нове чорбе није било времена. Мика је знао да је, према Пастеровом учењу, кључала вода уништила бактерије којих је било на мачки. Да је гостима речена истина, већина њих не би јела чорбу, па би излет на Дунав пропао. Мика је зато тихо напустио друштво, које је затим лепо ручало, а на нама је да се с његовим решењем проблема упада мачке сагласимо или не.
✍️ Драган Станковић, Београд
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Михаило Петровић, познат и као Мика Алас, (1868–1943), био је деценијама оригинална и вишеструко занимљива знаменитост Београда. Био је првенствено велики математичар, који је као научник отворио неколико оригиналних математичких праваца. Међутим, иако је владао француским и немачким језиком, своје главне научне радове публиковао је на српском, што је, и поред високе вредности, отежало њихову благовремену оцену и прихватање у међународним научним круговима. Као педагог, Петровић је ишколовао и подигао на ниво универзитетских професора већину наших великих математичара прве половине 20. века. Писац ових редова имао је част да буде студент професора Драгослава Митриновића, који је 1933. докторирао код Михаила Петровића. У Петровићеве заслуге треба убројати и позив Милутину Миланковићу да из Беча, где је радио као грађевински инжењер, пређе на Београдски универзитет.
Петровић је положио аласки мајсторски испит, имао је свој рибарски бродић као и своју дружину рибара с којом је ловио на читавом току Саве и Дунава који су припадале Србији пре Првог светског рата. Притом, не само што је био рибар, већ је своје познавање рибарства и риба уздигао на ниво научника – ихтиолога. Написао је више књига о риболову које представљају истовремено и стручно и забавно штиво. До детаља је описао речни риболов у Србији, као и океански риболов, јер је као путник учествовао на неколико истраживачко-туристичких пловидаба широм Света. Уз то, Петровић је био и сјајан виолиниста, који је имао свој оркестар „Суз” (Це-дур на ондашњем влашком музичком жаргону), састављен од професора универзитета, с којим је на домаћим славама и универзитетским свечаностима изводио изворну народну музику, коју је Миланковић називао ритмичком.
Влада Србије повремено је ангажовала Петровића да као стручњак представља државу на заседањима међународних комисија за одређивање режима риболова на водама које су делиле Србија, Аустроугарска и Румунија. После званичних састанака, учесници су жељно очекивали наставак седнице на доћолској обали Дунава, где се данас налази спортски центар. Ту је била Микина омиљена рибарско-боемска чарда. Ту је водио главну реч, прво као кувар рибље чорбе, а такође као инспиратор доброг расположења и уживања у музици. Чорбу је кувао искључиво сам, не желећи да му се у то ико меша. Гости су жељно очекивали завршетак кувања загревајући с аперитивима. Међутим, једном приликом, кад је чорба изнесена на сто, гости су с изненађењем видели да главног домаћина Мике нигде нема. Напустио је друштво, ником се не јављајући, па су многи помишљали да му се можда није десила некаква здравствена тешкоћа. Пошто га нису могли назвати, јер мобилних телефона тада није било, гостима је преостало да приону на храну и уз разговор некако заврше ручак.
Сутрадан су забринути пријатељи отишли до Мике, где им је овај „у строгом поверењу” испричао шта се догодило. Чорба се кувала у казану поред надстрешнице по којој је шетала једна неопрезна мачка. При крају кувања мачка је упала у казан, одмах искочила и побегла, оставивши кувара у недоумици. За спремање нове чорбе није било времена. Мика је знао да је, према Пастеровом учењу, кључала вода уништила бактерије којих је било на мачки. Да је гостима речена истина, већина њих не би јела чорбу, па би излет на Дунав пропао. Мика је зато тихо напустио друштво, које је затим лепо ручало, а на нама је да се с његовим решењем проблема упада мачке сагласимо или не.
✍️ Драган Станковић, Београд
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
03.05.202516:35
Градска власт Београда објавила на свом званичном порталу да ће 3 и 4 маја организовати тзв. Београдске дане породице, уз богат забаван и весео културно- уметнички програм на Калемегдану, кнез Михајловој, Ташмајдану...
Кратко памћење градских власти, а још краћа памет да на годишњицу две велике трагедије у ОШ "Рибникар" и селима Дубона и Мало Орашје организује такву манифестацију.
Поводом тога огласио се и прослављени ватерполиста Икодиновић на 📱 мрежи.
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Кратко памћење градских власти, а још краћа памет да на годишњицу две велике трагедије у ОШ "Рибникар" и селима Дубона и Мало Орашје организује такву манифестацију.
Поводом тога огласио се и прослављени ватерполиста Икодиновић на 📱 мрежи.
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
05.05.202520:08
Студенти свих универзитета траже ванредне парламентарне изборе
Студенти свих универзитета у Србији траже да се распусти Народна скупштина Србије и распишу ванредни парламентарни избори.
Студенти траже моментално распуштање Народне скупштине и расписивање ванредних парламентарних избора у складу са чланом 109 Устава Републике Србије.
Они су такође позвали све грађане да подрже листу којој ће студенти пренети своје поверење.
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Студенти свих универзитета у Србији траже да се распусти Народна скупштина Србије и распишу ванредни парламентарни избори.
Студенти траже моментално распуштање Народне скупштине и расписивање ванредних парламентарних избора у складу са чланом 109 Устава Републике Србије.
Они су такође позвали све грађане да подрже листу којој ће студенти пренети своје поверење.
„Верујемо да је демократија једини исправан начин за решавање политичке кризе оволиких размера, стога позивамо народ да подржи листу којој ће студенти у блокади свих високошколских установа на територији Србијие пренети своје поверење, како би на теразијама правде превагнула истина“, навели су студенти.
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
05.05.202515:48
ПШЕНИЧНИКОВ: Само детектив! Или циркус са коњима? Председник Србије мења име.
Прича о посети председника Србије Александра Вучића и његовом хитном повратку у Србију због болести добија нове, готово детективске детаље.
Српски портал Nova.rs , позивајући се на Покрет за обнову Краљевине Србије (ПОКС), објавио је да је председник Вучић покушао да присуствује приватној вечери са председником Трампом под лажним именом. Његова „улазница“ за приватни догађај са Трампом садржала је име Алекс Вучи. Како пише Nova.rs , „српски председник је ухваћен у кршењу закона и љубазно је замољен да напусти Сједињене Америчке Државе“.
Као што смо раније известили, помоћници председника Вучића су успели да купе „улазницу“ за приватну вечеру са Трампом. Новац плаћен за такве „улазнице“ (милион долара свака) иде у одговарајући републикански изборни фонд. Известили смо, позивајући се на српске изворе, да Вучићу није било дозвољено да присуствује овој приватној „вечери“ јер, према америчком Закону о федералној изборној кампањи, средства од страних држављана не би требало да се прихватају у изборном процесу.
Али испоставило се да је други разлог био тај што је Вучић, покушавајући да заобиђе амерички закон, користио „улазницу“ – додуше плаћену – али под измишљеним именом. Ово је откривено непосредно пре него што је Вучић желео да уђе у ресторан у којем је планирао да вечера са Трампом. Према писању српских Телеграм канала, Вучић је планирао да се фотографише са Трампом и то представи као своју „дипломатску победу“.
Касније је објављено да је Вучићу изненада позлило у хотелској соби и да је одлучио да се хитно врати из Сједињених Држава у Србију, где је накратко био хоспитализован.
Српска агенција Танјуг данас је јавила да ће се председник Вучић вратити на своје дужности 7. маја.
Пише: Игор Пшеничников
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Прича о посети председника Србије Александра Вучића и његовом хитном повратку у Србију због болести добија нове, готово детективске детаље.
Српски портал Nova.rs , позивајући се на Покрет за обнову Краљевине Србије (ПОКС), објавио је да је председник Вучић покушао да присуствује приватној вечери са председником Трампом под лажним именом. Његова „улазница“ за приватни догађај са Трампом садржала је име Алекс Вучи. Како пише Nova.rs , „српски председник је ухваћен у кршењу закона и љубазно је замољен да напусти Сједињене Америчке Државе“.
Као што смо раније известили, помоћници председника Вучића су успели да купе „улазницу“ за приватну вечеру са Трампом. Новац плаћен за такве „улазнице“ (милион долара свака) иде у одговарајући републикански изборни фонд. Известили смо, позивајући се на српске изворе, да Вучићу није било дозвољено да присуствује овој приватној „вечери“ јер, према америчком Закону о федералној изборној кампањи, средства од страних држављана не би требало да се прихватају у изборном процесу.
Али испоставило се да је други разлог био тај што је Вучић, покушавајући да заобиђе амерички закон, користио „улазницу“ – додуше плаћену – али под измишљеним именом. Ово је откривено непосредно пре него што је Вучић желео да уђе у ресторан у којем је планирао да вечера са Трампом. Према писању српских Телеграм канала, Вучић је планирао да се фотографише са Трампом и то представи као своју „дипломатску победу“.
Касније је објављено да је Вучићу изненада позлило у хотелској соби и да је одлучио да се хитно врати из Сједињених Држава у Србију, где је накратко био хоспитализован.
Српска агенција Танјуг данас је јавила да ће се председник Вучић вратити на своје дужности 7. маја.
Пише: Игор Пшеничников
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
03.05.202516:06
Михајло Бошковић
Филолошка гимназија, Београд,2011.
КОСОВО И МЕТОХИЈА ЈЕ ДУША СРБИЈЕ
Спаваш ли Обилићу, спаваш ли Лазаре, Косанчићу,Топлице? Спавајте, узалудни, спавајте. И Србија
спава, и Срби спавају. Не отварајте очи нипошто, ни
ми млађи не смијемо. Чујете ли камионе како вам
преко гробова прелазе? Чујете ли чизме како се шуњају око
ваших задужбина? Да их сачувају од вас и мене. Спавајте, не
отварајте очи, никако. Ако их отворите, гледајте само испред
себе. Ваше Косово више није равно. Више није ни свето. Сад
руља бјелосвјетска господари вашом крвљу.
Ви, навикли на гробни мрак, можда бисте могли и
видјети, у мрклој ноћи која се над Косовом спустила. Ми живи
не можемо. Јер, изнад њега, сунце више не грије. И оно је ушло
у
посљедњи аутобус, и отишло са дјецом Косова. У
пртљажницима, између кофера, згуснуле су се птице. И
голубови, и врапци и роде отишли су са вашим синовима.
Остале су само вране, да душманима, једног далеког дана,
наслуте несрећу.
Ипак, није ни тако лоше. Много горе смо могли проћи.
Сваки пут када видим зидаре, блага ме језа прође. Уплашим се,
да ће нас живе зазидати. Свјетске велике главе, могле би тако
одлучити, ако постану љубоморне на ове лијепе звијезде изнад
нас. Могли су нас живе зазидати под један камени свод. Добро
смо ми, несретни и прошли.
Не замјери Лазаре, не окрећи нам леђа Обилићу. Ви сте
се Испрсили пред силом, ми гледамо у небо. Ви сте своје
освајаче могли погледати у очи, макар истог трена издахнули.
Ми их не видимо. Видимо само по небу траг који остављају.
Као да се бориш против каквог, суровог бога, недодирљивог.
Сада наликујемо дјеци. Играмо се на ледини, кликерима.
Избушимо рупу у земљи, и убацујемо у њу, малене
порцуланске лопте. Ми смо тако мали, да од свих нас једно
омање дијете саставиш. Али имамо много лијепих, великих
кликера. Сви други су већи од нас, и сви су у неком сродству,
само ми не припадамо њиховој дружби. А и ми би да се играмо
и будемо дио дружбе, ваљда смо тако научени. Па да купимо
другу дјецу, дајемо им најљепше кликере, и што морамо али и
што хоћемо. А заузврат, и ми неки кликер добијемо. Много
мање сјајан од оног који смо дали. Шкрти су они на кликерима.
То је данашњи свијет, Обилићу, витеже мој часни, велика дјеца
која по пољима буше рупе и играју кликера. Ако би ову нашу
несрећну планету, погледао са какве ревносне удаљености,
сигуран сам да би видио само рупу до рупе, и мноштво ситних
блиставих кристала, око њих.
Не жалим ја земљу, ни поток, ни цвијет. Снаћи ће се
мудро дрвеће и уз Србина, и Американца, и Нијемца. Жао ми
човјека. Како човјек да се снађе, ако му покидаш коријење.
Како да се прими на другом тлу, ако му је земља Косовска била
потаман, мека, кишна? Има ли довољно мудрости у човјеку, да
без горчине заволи друго небо и туђе сунце? Има ли снаге у
човјеку, да се не утопи у брзим водама мржње према својој
браћи, према људима?
Топлице, видим, отимаш се хладној земљи, сабљу
исукујеш. Немој Топлице, име каљати, нека им је просто. Не
знаш ти ове нове ствари. Некад, док си ти земљу орао, много је
другачије било. Сада, ограничена пољопривреда на западу. Не
успијевају мрква и купус свуда. Нови прописи, мој Милане.
Тако ти мрква и купус најбоље рађају на истоку. Онда, ови
западни, ору на истоку. Праведно ору, своје ораче пошаљу. Па,
кад узгоје мркву и купус на истоку, онда бродовима и
камионима, на запад превозе.
А по Косову – добри, равни путеви. Нека их Милане,
неће ни мрква ни купус довијека. Само смо ми чудан народ.
Неће нас докупусити туђи купус, ако се сами не раскупусамо.
Али неправде ће бити док буде човјека. Једни другима
ћемо увијек бити вукови. Али није нам свима тај терет
подједнако распоређен, дуж овог крхког тијела које вучемо за
собом. Једном плавооком дјетету, које се родило у Приштини,
тешко ће мајка објаснити, да постоји још једно дијете, у
Берлину или Лисабону, које није на њега бацало убојите балоне
из облака.
наставак у коментару
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Филолошка гимназија, Београд,2011.
КОСОВО И МЕТОХИЈА ЈЕ ДУША СРБИЈЕ
Спаваш ли Обилићу, спаваш ли Лазаре, Косанчићу,Топлице? Спавајте, узалудни, спавајте. И Србија
спава, и Срби спавају. Не отварајте очи нипошто, ни
ми млађи не смијемо. Чујете ли камионе како вам
преко гробова прелазе? Чујете ли чизме како се шуњају око
ваших задужбина? Да их сачувају од вас и мене. Спавајте, не
отварајте очи, никако. Ако их отворите, гледајте само испред
себе. Ваше Косово више није равно. Више није ни свето. Сад
руља бјелосвјетска господари вашом крвљу.
Ви, навикли на гробни мрак, можда бисте могли и
видјети, у мрклој ноћи која се над Косовом спустила. Ми живи
не можемо. Јер, изнад њега, сунце више не грије. И оно је ушло
у
посљедњи аутобус, и отишло са дјецом Косова. У
пртљажницима, између кофера, згуснуле су се птице. И
голубови, и врапци и роде отишли су са вашим синовима.
Остале су само вране, да душманима, једног далеког дана,
наслуте несрећу.
Ипак, није ни тако лоше. Много горе смо могли проћи.
Сваки пут када видим зидаре, блага ме језа прође. Уплашим се,
да ће нас живе зазидати. Свјетске велике главе, могле би тако
одлучити, ако постану љубоморне на ове лијепе звијезде изнад
нас. Могли су нас живе зазидати под један камени свод. Добро
смо ми, несретни и прошли.
Не замјери Лазаре, не окрећи нам леђа Обилићу. Ви сте
се Испрсили пред силом, ми гледамо у небо. Ви сте своје
освајаче могли погледати у очи, макар истог трена издахнули.
Ми их не видимо. Видимо само по небу траг који остављају.
Као да се бориш против каквог, суровог бога, недодирљивог.
Сада наликујемо дјеци. Играмо се на ледини, кликерима.
Избушимо рупу у земљи, и убацујемо у њу, малене
порцуланске лопте. Ми смо тако мали, да од свих нас једно
омање дијете саставиш. Али имамо много лијепих, великих
кликера. Сви други су већи од нас, и сви су у неком сродству,
само ми не припадамо њиховој дружби. А и ми би да се играмо
и будемо дио дружбе, ваљда смо тако научени. Па да купимо
другу дјецу, дајемо им најљепше кликере, и што морамо али и
што хоћемо. А заузврат, и ми неки кликер добијемо. Много
мање сјајан од оног који смо дали. Шкрти су они на кликерима.
То је данашњи свијет, Обилићу, витеже мој часни, велика дјеца
која по пољима буше рупе и играју кликера. Ако би ову нашу
несрећну планету, погледао са какве ревносне удаљености,
сигуран сам да би видио само рупу до рупе, и мноштво ситних
блиставих кристала, око њих.
Не жалим ја земљу, ни поток, ни цвијет. Снаћи ће се
мудро дрвеће и уз Србина, и Американца, и Нијемца. Жао ми
човјека. Како човјек да се снађе, ако му покидаш коријење.
Како да се прими на другом тлу, ако му је земља Косовска била
потаман, мека, кишна? Има ли довољно мудрости у човјеку, да
без горчине заволи друго небо и туђе сунце? Има ли снаге у
човјеку, да се не утопи у брзим водама мржње према својој
браћи, према људима?
Топлице, видим, отимаш се хладној земљи, сабљу
исукујеш. Немој Топлице, име каљати, нека им је просто. Не
знаш ти ове нове ствари. Некад, док си ти земљу орао, много је
другачије било. Сада, ограничена пољопривреда на западу. Не
успијевају мрква и купус свуда. Нови прописи, мој Милане.
Тако ти мрква и купус најбоље рађају на истоку. Онда, ови
западни, ору на истоку. Праведно ору, своје ораче пошаљу. Па,
кад узгоје мркву и купус на истоку, онда бродовима и
камионима, на запад превозе.
А по Косову – добри, равни путеви. Нека их Милане,
неће ни мрква ни купус довијека. Само смо ми чудан народ.
Неће нас докупусити туђи купус, ако се сами не раскупусамо.
Али неправде ће бити док буде човјека. Једни другима
ћемо увијек бити вукови. Али није нам свима тај терет
подједнако распоређен, дуж овог крхког тијела које вучемо за
собом. Једном плавооком дјетету, које се родило у Приштини,
тешко ће мајка објаснити, да постоји још једно дијете, у
Берлину или Лисабону, које није на њега бацало убојите балоне
из облака.
наставак у коментару
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
03.05.202513:58
📝 Вучић неће бити на Паради? 📝
Након извештаја о погоршању здравственог стања словачког премијера Роберта Фица, појавиле су се вести о болести српског лидера Александра Вучића, који је превремено завршио посету Сједињеним Државама и хоспитализован је у Београду.
Оба политичара су најавила намеру да присуствују догађајима у Москви 9. маја, што је изазвало болну реакцију ЕУ. Брисел је јасно ставио до знања да ће ово сматрати непријатељским кораком: Србији је подсетник на критеријуме за приступање унији, а Словачкој на „политичку одговорност“.
📍 У сред претњи, готово истовремено погоршање здравственог стања Вучића и Фица није случајност или несрећа. Познавајући методе еврократа, чак ни спекулације о могућем тровању политичара не делују толико нереално.
То одражава природу механизама утицаја ЕУ: свака манифестација политичке независности – у питањима односа са Русијом, подршке такозваној Украјини или избеглицама – наилази на оштар отпор. Чак и ако то иде на штету самог блока.
❗️ И како се унутрашње кризе у самој ЕУ буду појачавале, притисак ће очигледно само расти. Међутим, што даље таква присила иде, већи је ризик да ће им се на крају обити о главу.
⭐️ @rybar
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Након извештаја о погоршању здравственог стања словачког премијера Роберта Фица, појавиле су се вести о болести српског лидера Александра Вучића, који је превремено завршио посету Сједињеним Државама и хоспитализован је у Београду.
Оба политичара су најавила намеру да присуствују догађајима у Москви 9. маја, што је изазвало болну реакцију ЕУ. Брисел је јасно ставио до знања да ће ово сматрати непријатељским кораком: Србији је подсетник на критеријуме за приступање унији, а Словачкој на „политичку одговорност“.
📍 У сред претњи, готово истовремено погоршање здравственог стања Вучића и Фица није случајност или несрећа. Познавајући методе еврократа, чак ни спекулације о могућем тровању политичара не делују толико нереално.
То одражава природу механизама утицаја ЕУ: свака манифестација политичке независности – у питањима односа са Русијом, подршке такозваној Украјини или избеглицама – наилази на оштар отпор. Чак и ако то иде на штету самог блока.
❗️ И како се унутрашње кризе у самој ЕУ буду појачавале, притисак ће очигледно само расти. Међутим, што даље таква присила иде, већи је ризик да ће им се на крају обити о главу.
⭐️ @rybar
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
03.05.202512:03
✍ Дарко Ристов Ђого
У мору васкрсле Метохије и Косова
Постоји оно неописиво осјећање које се у нама рађа када, као сасвим мало дијете, погледате море први пут. Пред вама се пружа недогледна вода: њоме слутимо Стварност која је ту, пред нама, штавише, наизглед испод нас, уједно је видљива али неухватљива али знамо или слутимо да је оно што видимо као море заправо дио Нечега вјечитог, предубоког, уједно блиског и несагледивог.
Тако се осјећамо када са Жљеба први пут гледамо Метохију.
Знаш, или слутиш, у тој свештеној равници, да испод ње није само плодна земља него вијекови свештеног живота. Знаш, или слутиш, да земља чије само име говори да је учествовала у животу најсветијих од свих српских светих олтара, никада не може бити само земља. Јер Метохија – она је земља метоха, а „метох“ није просто „имање манастирско“, он означава „удио“, оно што учествује у непрекидном освећењу времена тако што даје хљеб који постаје Тијело, вино које постаје Крв, па и грумен сира или чинију салате који нам дају да живимо између двије литургије. Све то је вијековима давала та земља – и њени људи, њени Срби. Непрегледна, без краја и конца. Могу ли се ти пасови војника, сељака, трговаца-литурга избрисати? Или и даље стоје у Метохији и чине да осјећамо ону потресеност дјетета које први пут – и сваки сљедећи пут – гледа море како се појављује на хоризонту.
Јер Метохија је наш океан Светога. И наш, и ту, и непрегледан, и дубок. Говори: све је негдје другдје. Ово што чиниш у историји, човјече, упија земља. И тебе самог. Али ништа на њој не пролази бестражно. Ни молитва, ни битка, ни злочин. Све одјекује у вјечности. Из Метохија до вјечности – постоји нека непосредна веза. Директни пренос, непосредни етер, што кажу Руси.
Питам се понекад да ли је нам бескрајне репродукције у уџбеницима историје, брошурама и богато украшеним монографијама чине услугу или медвјеђу услугу? Може ли човјек икаквом сликом – макар најбољом – досегнути икону која је већ престала да посредује између Царства небеског, Небеске Србије и онога овдје и данас? Стојиш пред пећком, дечанском или грачаничком светородном лозом Немањића. И у теби се потреса све: ридаш, не од туге, не од малодушности (о не! Како је само далеко од нас у тим тренуцима банални дефетизам онога „шта бисмо са Косовом и да нам га дају?“ Не – знаш да нема шта да ти се даје – ти припадаш Пећаршији и Дечанима, Грачаници, Метохији и Косово, а тим потресним припадањем и они припадају теби. Литургија у Дечанима – то је литургија у литургији, освећено вријеме у зидинама у којима је вријеме већ свакако вјечно(ст).
Наставак: Искање смисла
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
У мору васкрсле Метохије и Косова
Постоји оно неописиво осјећање које се у нама рађа када, као сасвим мало дијете, погледате море први пут. Пред вама се пружа недогледна вода: њоме слутимо Стварност која је ту, пред нама, штавише, наизглед испод нас, уједно је видљива али неухватљива али знамо или слутимо да је оно што видимо као море заправо дио Нечега вјечитог, предубоког, уједно блиског и несагледивог.
Тако се осјећамо када са Жљеба први пут гледамо Метохију.
Знаш, или слутиш, у тој свештеној равници, да испод ње није само плодна земља него вијекови свештеног живота. Знаш, или слутиш, да земља чије само име говори да је учествовала у животу најсветијих од свих српских светих олтара, никада не може бити само земља. Јер Метохија – она је земља метоха, а „метох“ није просто „имање манастирско“, он означава „удио“, оно што учествује у непрекидном освећењу времена тако што даје хљеб који постаје Тијело, вино које постаје Крв, па и грумен сира или чинију салате који нам дају да живимо између двије литургије. Све то је вијековима давала та земља – и њени људи, њени Срби. Непрегледна, без краја и конца. Могу ли се ти пасови војника, сељака, трговаца-литурга избрисати? Или и даље стоје у Метохији и чине да осјећамо ону потресеност дјетета које први пут – и сваки сљедећи пут – гледа море како се појављује на хоризонту.
Јер Метохија је наш океан Светога. И наш, и ту, и непрегледан, и дубок. Говори: све је негдје другдје. Ово што чиниш у историји, човјече, упија земља. И тебе самог. Али ништа на њој не пролази бестражно. Ни молитва, ни битка, ни злочин. Све одјекује у вјечности. Из Метохија до вјечности – постоји нека непосредна веза. Директни пренос, непосредни етер, што кажу Руси.
Питам се понекад да ли је нам бескрајне репродукције у уџбеницима историје, брошурама и богато украшеним монографијама чине услугу или медвјеђу услугу? Може ли човјек икаквом сликом – макар најбољом – досегнути икону која је већ престала да посредује између Царства небеског, Небеске Србије и онога овдје и данас? Стојиш пред пећком, дечанском или грачаничком светородном лозом Немањића. И у теби се потреса све: ридаш, не од туге, не од малодушности (о не! Како је само далеко од нас у тим тренуцима банални дефетизам онога „шта бисмо са Косовом и да нам га дају?“ Не – знаш да нема шта да ти се даје – ти припадаш Пећаршији и Дечанима, Грачаници, Метохији и Косово, а тим потресним припадањем и они припадају теби. Литургија у Дечанима – то је литургија у литургији, освећено вријеме у зидинама у којима је вријеме већ свакако вјечно(ст).
Наставак: Искање смисла
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |
Shown 1 - 24 of 2 355
Log in to unlock more functionality.