Данас се обележава годишњица државног удара 27. марта 1941. године, једног од најсудбоноснијих догађаја у историји Краљевине Југославије.
Након приступања Тројном пакту, 25. марта, група официра предвођена генералом Југословенске авијације, Душаном Симовићем, уз директну подршку британских обавештајних служби, извела је пуч који је земљу увео у неизбежну пропаст. За шаку британских фунти, како сведоче бројни извори, Југославија је бацила у воду последњу шансу да избегне тотално уништење.
Британски фактор у овом пучу није био само индиректан, већ је пуч био организован, финансиран и логистички подржан од стране британске обавештајне службе СОЕ (Special Operations Executive). Британски агент, Вилијам Хадсон, који је деловао у Београду, и амбасадор Уједињеног Краљевства, Роналд Кембел, лично су учествовали у завери и, према извештајима, југословенским генералима предали укупно 500.000 фунти како би осигурали рушење владе.
Последице овог чина биле су катастрофалне. Само 11 дана након пуча, 6. априла 1941, Трећи рајх је отпочео операцију "Страшни суд" (Unternehmen Strafgericht), жестоко напавши Југославију. Земља је доживела судбину Пољске из 1939. године, бивајући прегажена за мање од две недеље, након чега је безусловно капитулирала 17. априла.
Распад Југославије био је потпун: Територија је раскомадана између суседних држава и великих сила – Немачка, Италија, Мађарска и Бугарска преузеле су делове земље. Створене су марионетске квази-државе, попут Независне Државе Хрватске, која је отпочела систематски геноцид над Србима. Избио је грађански рат између разних герилских формација – четника, партизана и других група, што је додатно ослабило српски народ, а на крају и омогућило комунистима да дођу на власт. Губици су били огромни – Југославија је у рату изгубила више од милион људи, од чега је највећи број био српског рода.
Иако је Лондон славио државни удар, а Британци су обећавали војну подршку, Југославија је, као и Пољска, остала сама. Помоћ никада није стигла, а британска војна стратегија била је усмерена на евакуацију сопствених трупа из Грчке уместо на спасавање свог „савезника“.
Одређени Срби били су мотивисани патриотизмом и жељом да избегну сарадњу са Тројним пактом, али та одлука није донела спасење, већ убрзани колапс државе.
Последице су биле немерљиве – од губитка српске интелигенције и културе, до физичког уништења инфраструктуре и становништва. У крајњој линији, пуч 27. марта 1941. није само уништио Краљевину Југославију, већ је директно отворио пут доласку комуниста на власт и стварању социјалистичке Југославије 1945. године, али и утро пут зверствима почињеним над Србима у НДХ и Великој Албанији.
