Мир сегодня с "Юрий Подоляка"

Труха⚡️Україна

Паглядзець

Николаевский Ванёк

Паглядзець

Мир сегодня с "Юрий Подоляка"

Паглядзець

Труха⚡️Україна

Паглядзець

Николаевский Ванёк

Паглядзець

Ми знамо ко смо

Рэйтынг TGlist

ТыпПублічны

Вертыфікацыя

Не вертыфікаваны

Надзейнасць

Не надзейны

Размяшчэнне

МоваІншая

Дата стварэння каналаFeb 23, 2022

Дадана ў TGlist

Apr 17, 2025

Я ўладальнік канала

Гісторыя змяненняў

Статыстыка Тэлеграм-канала Ми знамо ко смо

Падрабязней

Падпісчыкаў

675

24 гадз.

1-0.1%Тыдзень

1-0.1%Месяц

1-0.1%

Індэкс цытавання

0

Згадкі0Рэпостаў на каналах0Згадкі на каналах0

Сярэдняе ахоп 1 паста

324

12 гадз.00%24 гадз.3240%48 гадз.3170%

Узаемадзеянне (ER)

5.56%

Рэпостаў2Каментары0Рэакцыі16

Узаемадзеянне па ахопу (ERR)

47.93%

24 гадз.0%Тыдзень0%Месяц0%

Ахоп 1 рэкламнага паста

0

1 гадз.00%1 – 4 гадз.00%4 - 24 гадз.00%

Падрабязней

Падключыце нашага бота да канала і даведайцеся пол аўдыторыі гэтага канала.

Усяго пастоў за 24 гадзіны

0

Дынаміка

Апошнія публікацыі ў групе "Ми знамо ко смо"

Усе пасты

20.04.202508:46

Његовој светости патријарху српском г. Порфирију, његовом високопреосвештенству митрополиту црногорско-приморском г. Јоаникију, епископу будимљанско-никшићком г. Методију, свештенству и свим вјерницима Српске Православне Цркве, желимо радостан Ускрс — Христос васкрсе!

Нека радост данашњег празника, дан побједе живота над смрћу, донесе духовну снагу Србима свим и свуда: желимо вам добро здравље, мир, лични и национални просперитет. Живјели!

17.04.202512:41

Сама вјерска настава, заправо, није ништа друго до облик школског садржаја кроз који се ученици упознају са темељним истинама своје вјерске заједнице, њеном историјом, културом и обичајима. Она, дакле, не нуди идеолошке обрасце, нити политички профилише ученике, већ тежи да их едукује и описмени. Такође их подсјећа на вриједности емпатије, учтивости, алтруизма. Уопште, на оне вриједности које чиле у постмодерном друштву, те би враћање вјеронауке означавало не само повратак једној од образовних традиција Црне Горе него и значајан допринос изградњи грађанске солидарности и индувудуалне солидности будућих генерација. Српска заједница у Црној Гори поздравила би такав чин и због свега наведеног, али и цијенећи да би се црногорско друштво на тај начин уједно приближило својој отуђеној историјској основи и вратило у породицу европских држава које баштине модел сарадње, а не антагонизма Цркве (и осталих вјерских заједница) са државом.

3/3

17.04.202512:41

Штавише, управо је крајем 2024. године орг. COMECE (Комисија бискупских конференција Европске уније) презентовала документ о вјерској настави у европским школама, у коме, између осталог, стоји: „Вјерско образовање помаже ученицима да разумију историјске и културне димензије европске прошлости али и данашњице. Чиме се продубљује разумијевање европског насљеђа које је директно повезано са хришћанством.” Дакле, неумољива је чињеница да је у већини држава ЕУ „вјерско образовање” предмет у школама, стога приступ црногорског законодавца не представља европску праксу, већ изузетак од ње.

У Црној Гори се, међутим, под плаштом бриге за основне слободе или под кринком борбе против могућих злоупотреба, погрешно презентује концепт Вјеронауке као што се погрешно тумачи и појам секуларности. Наша земља, очито, не посједује западноевропску политичку традицију гледе односа са вјерским заједницама, нити, изгледа, жели да је развије. Овдашњи политичари у појам секуларизма често учитавају оно што је заправо милитантни атеизам, сасвим стран искуству западних европских демократија. Чак и ако узмемо и „најсторжи” модел секуларизма који познаје Европа – француски модел тзв. „лаицитета”, примјетићемо да је он толерантнији према вјерској настави од приступа који његују политичари у Црној Гори. Он, на примјер, дозвољава и стално запослење духовника у лицејима, како би се старали о духовним потребама ученика, па и један слободан дан у седмици, поред недјеље, за остварење вјерских потреба ученика. Поред тога, француско законодавство дозвољава и класичну, конфесионалну вјерску наставу у државним школама у одређеним регионима, итд.

2/3

17.04.202512:40

Већ седмицама, од стране цивилиног сектора и дијела медија – као одговор на народну иницијативу да Вјеронаука добије статус факултативног предмета у основним и средњим школама – трају покушаји да се перфидном замјеном теза манипулише перцепцијом грађана. Овакви иступи, не само да су несумњиви показатељ заосталих тековина превазиђеног тоталитарног устројства, већ одражавају још једну од фундаменталних противрјечности у односу на питање европских интеграција које управо ови друштвени фактори узимају за политички, културни и цивилизацијски императив. Са једне стране, наиме, ови су центри самозвани носиоци очекивања да се Црна Гора правно, политички, економски и културно интегрише у ЕУ, док са друге стране, агресивном и депласираном кампањом, одбијају тако темељан предмет као што је вјерска настава – који, у основним и средњим школама, постоји не само у Грчкој или у Пољској, већ и у Њемачкој, Аустрији, Италији итд.

1/3

24.03.202510:53

Од тог 24. марта 1999. свирепо бомбардовање Србије и Црне Горе је трајало све до средине јуна. Признати српски пјесник из Црне Горе, Новица Тадић, казао је како смо за тих једанаест седмица на небу посматрали коначну пропаст западне цивилизације.

Током трајања НАТО агресије погинуло је између 1.200 и 2.500 људи, укључујући и дјецу; уништено је 25.000 стамбених објеката, укључујући школе и вртиће. Нисмо и нећемо никад заборавити.

2/2

24.03.202510:53

На данашњи дан 1999. године, НАТО агресор је, без одобрења Савјета безбједности Уједињених нација и противно међународном праву, бомбардовао Савезну Републику Југославију.

Прва жртва злочиначког насртаја на једну суверену земљу, био је војник Саша Стајић – младић настрадао у касарни „Милован Шарановић” у Даниловграду (исте ноћи рањена су још три војника). Те вечери бомбардовани су још и циљеви у Подгорици, између Бара и Улциња, Сутомора и Будве. Војник Саша Стајић одликован је постухмно орденом трећег степена, нажалост, његовој породици и пријатељима је – у првој држави која се, противно доминантном мњењу и без најширег консензуса, прикључила НАТО алијанси након што је од овог савеза била бомбардована – забрањено да му, на мјесту страдања, одаје почаст.

1/2

04.03.202517:37

У односу на размјере ове трагедије, српски случај је, у ХХ стољећу, упоредив још само са несрећном судбином народа попут Јермена, Јевреја и Рома и, у том смислу, подсјећамо на став историчара да је управо с почетком великог геноцида над Србима, 1941. године, почео и Холокауст на нашим просторима.

Дакле, уз најоштрију осуду оваквих скандалозних и неприхватљивих медијских иступа, желимо да истакнемо да уколико постоји народ који заслужује извињење онда је то онај који је у ХХ вијеку преживио страшни покушај родоистребљења.

2/2

04.03.202517:37

Данас је, на страницама једног домаћег медија који за себе држи да је „прогресиван” те да се, објективним извјештавањем, бори за демократизацију, људска права и слободе, освануо увредљиви и малициозни текст који, имплицитно, ниподаштава најозбиљнију колективну трауму српског народа. Пасквила у којој се, између осталог, тврди како би политички представници Срба требало да се, попут Вилија Бранта у Варшави, поклоне и затраже опроштај за српске злочине и историјске грешке, својом недопустивом суштином индиректно заобилази и оспорава неумитне историјске истине. У том смислу подсјећамо на ноторну историографску околност да је српски народ, у ХХ вијеку, преживио геноцид, али и да је у борби против механизма мржње оличеном у наци-фашистичким политикама, поднио највећу жртву од свих народа на простору бивше заједничке државе.

1/2

20.02.202519:08

Датум који је за Јакова Милатовића повод за добросусједске односе, политички дијалог и за узајамно поштовање, за Србе је, свуда у свијету, дан кад је преминуло ионако крхко међународно право, и када им је, до тада невиђеним правним насиљем, из државе истргнуто централно мјесто њихове историје, традиције, духовности и културе. Да је предсједник Црне Горе, коме је мандат повјерио и приличан број грађана српске националности, у својој честитки одлучио да буде поштен, онда би он морао да честита не у име, како каже, свих грађана, већ »упркос« њиховом већинском ставу. Међутим, Милатовић се прије одлучио за генерички дискурс послушничке дипломатије од кога се, управо ових дана, дистанцирају бројни државници с дигнитетом.

Ми се, као грађани српске националности, децидирано ограђујемо од ове честитке и овим путем поручујемо предсједнику Црне Горе, али и осталим дипломатским адресама, да је за нас Косово нераскидиви и неотуђиви дио државе Србије и да је то стање непромјењиво.

2/2

20.02.202519:08

С немалим огорчењем смо прочитали честитку Јакова Милатовића, предсједника Црне Горе, коју је – по његовим ријечима »у име свих грађана« – упутио госпођи Вјоси Османи, предсједници једнострано проглашене „државе” на територији Србије, а поводом Дана тзв. „косовске независности”.

1/2

27.01.202515:39

Наиме, не само да су свеци-заштитници постали својеврсни симболи бројних просвећених европских земаља – попут Св. Ђорђа, још од периода Тјудорових националног енглеског светитеља, чији се дан обиљежава и у Даунинг стриту и чије су инсигније на званичној енглеској застави – него и бројни европски градови имају и прослављају своје светитеље. Тако се у Паризу поштује Света Геновева, заштитница главног француског града; Св. Петар је заштитник града Рима и у вјечном се граду његов дан прославља сваког 29. јуна, чак су и у Бриселу Св. Арх. Михаил и Св. Гудула (Бриселска) уважени као заштитници незваничног главног града Европске уније (политичког савеза чија плава боја на застави означава Богородицу, а дванаест звјездица њен ореол). Град Брисел, истовремено, баштини и кроз своје званичне симболе, заставу и грб, представу Архангела Михаила итд. Да ли је за ЦДТ неевропска и дискриминаторна тековина према којој већина баварских градова, па и Минхен, има Маријине Тргове (Marienplatz) са киповима Пресвете Богородице на којима стоји како је она »Patrona Bavariae«?

Ваља, у овом смислу, поменути и да је и Европски суд за људска права у познатој одлуци „Лауци” из 2011. пресудио да чак и истицање симбола распећа у државним школама у Италији, секуларној држави, не вријеђа слободу и једнакост вјероисповијести, па самим тим ни секуларни карактер државе, онако како је дефинише Европска конвенција о људским правима. „Сви свети” – празник којим се прослављају сви светитељи (у римокатоличкој традицији 1. новембра) званичан је, и нерадни дан, у многим земљама ЕУ (укључујући Шпанију, Италију, Француску, Белгију, католичке дјелове Њемачке итд.).

Наравно, подржавамо, не само у том смислу, иницијативу никшићке скупштинске већине да Св. Василије Острошки и званично постане слава овог града, као и да Св. Петка постане слава општине Пљевља – у питању су хришћанске и најбоље европске тековине, и та се два односа према традицији и савремености ни на који начин не потиру. Јасно: уз наду да ће монолитне интерпретације историографије у маниру превазиђених тоталитарних, антидемократских режима и идеологија осуђених од стране Европског парламента, завршити тамо гдје су завршили и ови режими – у прошлости.

2/2

27.01.202515:39

Најсвјежији иступ програмске директорице ЦДТа, Милице Ковачевић – којим оспорава демократску одлуку већине локалних одборника Општине Никшић да Св. Василије Острошки и званично постане слава овога града – показује како она, нажалост и даље, традиционалним комунистичко-комесарским манирима афирмише антицивилизацијскa, антиевропска и дискриминаторна становишта.

Ковачевић је својом, регресивном и субјективном, оцјеном како је свечани и свеенародни празник, уједно и слава Саборног храма у Никшићу, који годинама свеветовасилијевском литијом окупља десетине хиљада Никшићана, нешто што заправо дискриминише мјештане, демонстрирала колико суштински не познаје културу овог града али ни базичне европске и цивилизацијске традиције.

1/2

25.01.202513:15

Истина је, заправо, сасвим друкчија. Упоредно искуство је показало да је најбољи гарант изградње стабилног друштва и легитимног поретка управо у отвореном суочавању са дисонантним насљећем и његовим рјешавањем на одговарајући начин. Управо се тако гради стабилна заједница. Наравно, ваља подсјетити на чињеницу да је у одбрану Његошеве капеле стала културна и умјетничка елита ондашње Југославије. Тај, крајње непопуларан потез ондашњих власти, а нарочито чињеница да Капела, упркос одлукама СР Црне Горе, никад није обновљена – представља правно насиље које, иако карактеристично оновременим социјалистичким режимима, не би смјело да опстане у држави која би требало да баштини савремене – или како већ политичари у њој воле да кажу – западне вриједности.«

2/2

Усе пасты